Ono pitanje: „Iz kog si kraja?”, jeste beogradska umotvorina, ali u nekom obliku postoji i u ostalim većim gradovima. Ne zna se kako tačno sugrađane to pitaju Nišlije, Novosađani, Kragujevčani ili Subotičani. Ono što znamo jeste posle kojih reči, u ovom kontekstu, upitnik stavljaju Pančevke i Pančevci: „Iz kog si kraja?” Mora da smo, zbog zalepljenosti za prestonicu, to prepisali. Margićani, teslaši, kotežani, sodarci… Svi će vam reći da je njihov kraj naj-naj, jerbo, kad kod njih dođeš, kažu ti da tamo ima i ovo i ono, a visi se tu i tamo. Centraše ne pominjemo jer je centar svačiji. Ali srce zatreperi kada se pomene deo grada u kom se odraslo. Ili u kome se živi.
Majmunsko ostrvo. Tako iz zlobe ovi što nemaju osećaj za filing prema Streli nazivaju najveće pančevačko naselje. Streljana pored koje moraš da prođeš kada pređeš prugu „kumovala” je Strelištu, Menhetnu pančevačkom.
Aj, sad, nek neko ubedi tamošnjih 15-16 hiljada stanovnika da im nešto fali. Kad iz zgrade, ili iz neke od još uvek postojećih kuća, strelištanac željan opuštanja izađe, može da bira: rileks u nekom od kafića, na klupicama u parkićima ili odlazak, za najviše deset minuta pešaka, do neprevaziđene Narodne bašte, skockane Barutane ili onog ritejl-centra gde ima sve što ima i na Menhetnu. Aj, sad.
Recimo, kreneš tetki po lek. Jedna apoteka, druga, treća, pa četvrta i peta. Ne može da joj bude loše. Ili, hoćeš da postaneš vegetarijanac: tu je, ispred zgrade, piljara broj jedan, onda ide dva, zatim tri… Navali, narode, zelja, krompira i ljutih papričica ima koliko ti čuka ište. Voliš one gigamegahiper markete, u kojima možeš da kupiš sve od igračke-makete do druge planete – nema problema, prvi je ovde, drugi onde, treći tamo. Nedostaje ti istočnjačka kultura, a još više jeftina kineska roba; eh, kao da je to jaka stvar zbog koje treba da ideš do grada: postoji, batice, radnja, doduše ne prevelikih gabarita, ali zadovoljava standarde kineskog šopa, svega ima.
Ne bi da usmrdiš kuću dok pržiš ribu? Dobro, spustiš se do specijalaca koji se u svom lokalu samo prženjem ribe i njenom prodajom bave. I, svesni smo toga koliko ličimo na Italijane; ono, temperament, šarmantni momci, lepe i pametne žene, hedonizam… Jede ti se pica? Svratiš gospodski do neke od picerija i uzmeš testo i sve ono resto.
Najluđe je subotom pre podne. Tada se duž ulice, pored gomile lokala, nakrcaju i brojni prodavci raznih konzervi (mejd in Hungari), sireva, povrća i cveća. Teško se prolazi, ne zbog njih, već zato što je Strelište mnogoljudno i, kada je lep dan, imaš utisak da su svi izašli iz stanova. E, te ljude, koji samo traže dodatni prihod, jurca komunalna policija. I oni profi rade svoj posao, pitaju nas sve gde je u toj priči PDV, ali nekako ti se srce stegne kada ih rasteraju.
Uh, stigosmo i do problema: nedeljom nigde nema roštilja! Valjda strelištanski domaćini kontaju da se nedeljom jede kod kuće, u krugu porodice, rindflajš i tako dalje. Zaboravili su na samce, kojima je najjednostavnije da uzmu pljesku sa dodacima i da potom, punih stomaka, traže dodatu vrednost.
Isključivo zbog istraživačkog novinarstva, obišli smo i nekoliko strelištanskih kladionica. Vikend je, pa su dupke pune, sve. Zna se ko u koju klađu ide, zanemarljiv je broj onih što „preklapaju”, odlaze na više od jednog mesta. Gleda se u ekrane, pijucka se ćepi, ćaska s društvom. Opušteno.
A kasno uveče kreneš kući i shvatiš da ti fale pljuge ili sokić. Kajn problem, što bi rekli Germani. Na svima poznatom mestu nalazi se trafika koja šljaka celu noć. Ništa ne fali, da se ne ponavljamo.
Ujutro ustaneš, moraš do grada, a nemaš kola: ide, bogami, ovaj gradski prevoz na pola sata, možeš da se ukačiš. Nema šta nema na Streli.
Ipak, da budemo lokalpatriotski dokraja pošteni: rečenice slične ovim ispisivane su dok je dolepotpisani živeo na Kotežu i, najduže, u epicentru grada. Sve to je Pančevo.
S. Trajković
