Mnogima je odricanje omiljenog starog para pantalona (koji više ne odgovara) veoma teško ili možda osećaju veliku nelagodu kada gledaju fotografije sebe iz prošlosti. Često počnu da upoređuju izgled svog tela u sadašnjem trenutku sa figurom koju su imali ranije. Zatim dolazi do negativnih emocija, koje postane skoro nemoguće kontrolisati. Navedene reakcije mogu biti indikatori „telesne tuge“.
„Telesna tuga“ je emocija izazvana osećajem „gubitka“ koji nastane kada prestanemo aktivno da pokušavamo da menjamo izgled svog tela,“ objasnila je za „Hafington post (Huffington Post)“ Bri Kampos, edukator za bodi imidž (body image). „Tuguje se za gubitkom vitkog i ‘idealnog’ tela ili ‘lepšeg’ tela koji smo nekada imali.“
Kampos smatra da, iako je ovaj fenomen najčešći kod ljudi koji imaju hronične bolesti, hormonske poremećaje ili poremećaje u ishrani, svako može doživeti „telesnu tugu“. Može se desiti kada: shvatimo da više ne izgledamo „vitko“ ili „zgodno“ kao nekada, kada lakoća kreatanja u svakodnevnom životu postaje izazov (potrebno nam je više prostora na sedištima, kondicija nam naglo opada), kada prestajemo dobijati komplimente za izgled tela ili kada porodica, prijatelji i sl. postavljaju pitanja o našem zdravlju samo zbog promena u izgledu našeg tela.
Osim fizičkog izgleda, do osećaja „gubitka“ dolazi i kada se osoba razboli i jedna od posledica bude nagla promena kondicije ili nesposobnost kretanja kao u prošlosti. Telesno tugovanje može prouzrokovati mnoga duboka pitanja o prioritetima pojedinca: da li je važnija lepota/mršavost ili zdravlje? Kampos smatra da takvo razmišljanje može dovesti do osećaja preispitivanja sopstvenog identiteta, društvene izolacije, beznađa i sl.
„‘Telesna tuga’ uključuje i tugovanje zbog potencijalnog gubitka svih stvari koje ste zamišljali da će se desiti kada dođete do idealne težine,“ rekla je Samanta Dekaro, klinički psiholog u Renfrev centru.
„To znači i žaljenje za dragocenim vremenom, energijem i novcem izgubljenim za dobijanje savršenog tela do kojeg se nikada nije došlo, kao i žaljenje zbog vremena kada smo zapostavili ili kažnjavali svoje telo kada nije izgledalo onako kako smo želeli,“ dodala je.
S obzirom da učestali pokušaji promene izgleda tela mogu biti prikrivanje određene traume i anksioznosti, telesna tuga se može pojaviti i kada se posveti manje vremena dijeti ili vežbanju. „Korišćenje ‘mentalnog prostora’ za razmišljanje o izgledu svog tela može biti vrsta odvraćanja pažnje od drugih, duboko bolnih misli ili emocija, tako da telesna tuga postaje strategija izbegavanja,“ objasnila je Dekaro.
Posledica ove vrste „tugovanja“ može biti osećaj disocijacije sa sopstvenim telom, što može dovesti do teškog oblika depresije i može ozbiljno uticati na kvalitet života pojedinca. Iako proces isceljivanja nije linearan i jednostavan, moguće je prevazići telesnu tugu uz strpljenje i posvećenost. Kampos predlaže četiri osnovne stavke od kojih se može početi:
Konstantno analiziranje negativnih misli o sebi, jer verovatno imaju dublji uzrok/značenje
Povezivanje s ljudima koji imaju slično iskustvo ili razgovaranje sa osobama od poverenja
Dekaro smatra da izbegavanje emocija može samo pogoršati stanje na duže staze, tako da je neophodno suočiti se sa ovakvim problemom što pre. Potrebno je razgovarati sa drugima, pisati o svakoj emociji ili promeni koja se oseti, plakati i izražavati bol na različite načine, pronaći društvo u kome se osećamo sigurno da delimo ovakve nesigurnosti.
Takođe je potrebno uložiti napor u pronalaženje sreće i uspeha u drugim aspektima života, razvijati hobije koji nemaju veze sa menjanjem izgleda tela, preusmeravanje prioriteta na zdravlje, umesto na izgled, kao i posmatranje vežbe i treniranja samo kao zabavu, a ne kaznu ili obavezu.
(Pančevac/RT)
