Kapetan prve klase Srđan Košanin jedan je od 108 vojnika stradalih u borbi na Prokletijama, a njegova ćerka Srđana rođena je 52 dana nakon njegove smrti
„Moja mama je molila tatu da ne ide u rat. Ipak je otišao. Voleo je otadžbinu. Za nju je i život dao. Stradao je 53 dana pre nego što sam se ja rodila. Nikad ga nisam upoznala, a po njemu sam dobila ime. Ponosno ga nosim i o njegovom herojstvu rado govorim.
Ovako priča Srđana Košanin (24), ćerka Srđana Košanina, kog su zvali Đido, kapetana prve klase i jednog od 108 vojnika stradalih u bici na Košarama.
Srađana studira psihologiju, a osećanja kad se o njemu govori uvek su joj pomešana. S jedne strane je ponos, a s druge tuga, jer njega nema.
– Tata je bio profesionalno vojno lice, bio je i u ratu u Bosni i Hercegovini. Kad je trebalo da se ide na Kosovo, nije se kolebao. Mama je tada bila u sedmom mesecu trudnoće. Ja sam bila na putu. A tata… Voleo je porodicu, ali je voleo i otadžbinu. Zakleo se da bi za nju život dao, i tako i bi… Pre nego što sam se rodila, poginuo je na Košarama – priča mlada Srđana. Kad je došla na svet, odlučeno je da će ona upravo po njemu zvati…
– Moji roditelji nisu unapred birali ime za dete. U razgovoru su naši prijatelji mami rekli, kad je tata već stradao, da bi beba mogla da se zove Srđan ili Srđana. I tako i bi. Mnogima je moje ime neobično, a ko me pita, ja kažem da sam dobila ime po poginulom ocu. Nikad ga nisam zagrlila, nikad poljubila. Imam samo njegove slike, i priče koje sam o njemu čula – kaže naša sagovornica.
Ljudi koji su njenog oca poznavali, kojima je bio ratni drug, stalno je podsećaju na njegovo herojstvo i veliko patriotsko srce koje je stalo na Prokletijama.
– Nije što je bio moj tata, ali niko za njega nikad ružnu reč nije imao. Ne znam koliko puta mi se desilo da mi neko kaže: „Zahvaljujući tvom ocu, danas sam živ.“ Krene mi i suza, a osetim i veliku snagu, diku. Neopisiva su pomešana osećanja koja imam.
Grob u Ušću
Srđan Košanin stradao je 19. aprila 1999. godine, kad se, prema zvaničnoj verziji lista Vojni izveštaj, nalazio na graničnom prelazu „Boro Vukmirović“, gde se borio protiv terorista iz takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Posthumno je unapređen u majora VJ i odlikovan ordenom za hrabrost.
Sahranjen je u Ušću kod Kraljeva, odakle je rodom. Svake godine na taj dan njegovo dete, koje ga nikad nije videlo, koje je već stasala devojka, pali mu sveću na grobu. Ona živi u Beogradu i žali što joj tatin večni dom nije bliže, da može češće da ga obiđe… Njegov grob redovno obilaze i borci s kojima je rame uz rame ratovao.
(Pančevac/Kurir/Suzana Trajković)
