Prenos moštiju Svetog Save Srpskog je jedan od praznika Srpske pravoslavne crkve, jedan od praznika koji je posvećen Svetom Savi.
Mošti Svetog Save su prenete iz Trnova u manastir Mileševu. Kralj Vladislav je pod inicijativom arhiepiskopa Arsenija i Sremca preneo mošti Svetog Save iz Trnova u manastir Mileševu. Govorio je da je velika žal kako njega, tako i naroda koji je zadužio svojim dobročinstvima, crkvama i manastirima koje je podigao i ostavio. Ne ide da njegove mošti ostanu u tuđoj zemlji van njegove crkve i otadžbine.
Vladislav se veoma obradovao ovom predlogu, i odmah poslao izaslanika sa pismom svom tastu, caru Asenu u Bugarsku. Međutim car nije želeo da preda svete mošti već je obrazložio da bi taj zahtev imao smisla ukoliko se oni ne bi pravedno i dostojno odnosili prema svetitelju, ovako ga ne želi predati Srbiji. Kralj mu je ponovo poslao pismo, ali ovog puta je Asen sazvao svoje patrijarhe i viđenije ljude, kako bi doneo odluku. No, ipak, odgovor je glasio da ne želi da preda sveca, jer je on tu izabrao da počiva i da tako treba da ostane.
Videvši kralj da ne može nikako da se dogovori sa svojim tastom, rešio je da ga poseti lično. Pre nego što je stigao u carske dvore, prvo je ptišao na grob svetog Save gde mu se molio i plakao. Potom je otišao na carevu gozbu, gde je bio dočekan kako dolikuje. Te noći u snu se caru Asenu, javio anđeo božji u vidu Save, i rekao mu da dopusti kralju Vladislavu da prenese njegovo sveto telo u Srbiju. Tako je i bilo. Kralj sav srećan krenu sa moštima svoga strica u otadžbinu, u manastir Mileševa, čija je zadužbina kralja Vladislava.
Posle nekog vremena, jednom pobožnom prepodobnom starcu u Manastiru Mileševi javi se u snu Sveti Sava govoreći, da njegove svete mošti izvade iz groba i polože ih ispred groba u crkvi. To su uradili. Podigli su iz groba presveto telo njegovo čitavo i netruležno i miomirisno, i stavili ga napred u crkvi, svima na viđenje, poklonjenje i isceljenje.
Od svetih moštiju dogodila su se mnoga čudesna isceljenja, kao što o tome opširno govore životopisci Teodosije i Domentijan.
10 mudrosti Svetog Save
1. Neka se povinuje novodošavši onome koji je pre došao, nepismeni pismenome, neuki obrazovanome i mlađi starijem.
2. Bolji je dan koji čini volju Gospodnju, nego množina bezbožnika.
3. Nemojmo, o čeda i braćo, nikada da poštujemo ono što škodi, a da obilazimo ono što nas spašava.
4. Neka se ne unese ova zla i prokleta reč: Moje i Tvoje, Veće i Manje.
5. Nećemo nikoga sa vrata naših prazna da otpuštamo.
6. Na svim svojim putevima znajte da pravi budu putevi vaši i noge vaše neće se spoticati.
7. Presecimo i izbor volje, kao što kod mnogih iskorenjujemo nesitost i učimo vas da malim i potrebnim budete zadovoljni…
8. Bdite i molite se, da ne padnete u napast; jer duh je bodar, a telo nemoćno.
9. U krotosti primite ovu reč koja može spasti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci, pomišljajući u sebi da koji sluša reči i ne čini što je zapoveđeno njima, takav je sličan čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se, i otide, i odmah zaboravi kakav je bio.
10. „Počujte me braćo, poslednji i prvi: po jeziku, veri, mi smo jedne krvi. Mi smo braća, znajte, sestra nam je sloga, jer smo djeca Hrista jednog istog Boga. Riječ „bratstvo“ lako je izreći, al kad se izgubi, teško ga je steći; Čuvajte ga kao vaša oka oba, to vam je amanet sa Hristovog groba“.
Predosećajući blizinu svoje fizičke smrti Sveti Sava je ovo izrekao kao svoju poslednju važnu odluku. Samo nekoliko dana nakon toga, 27. januara njegova se duša oprostila od mnogometežnog zemaljskog života.
(Pančevac)
