Dragi moji, svi imamo san prema kojem idemo. Svako ka njemu korača svojim putem, uz nadu da je na njegovom kraju sreća o kojoj sanjamo.
Trošeći svoju životnu nit, nebrojeno puta smo nailazili na prepreke koje su nam poput olujnih oblaka donosile smanjenu vidljivost. I tada smo sa strahom čekali da se dogodi nešto što će taj mrak rasterati. I dogodi se, uvek se dogodi. Strahovita oluja koja vitla našim emocijama, kida i lomi najjača uverenja koja smo postavili sebi kao životne vodilje. Udarci koje zadobijemo u toj besomučnoj i uzaludnoj borbi sa sopstvenim iluzijama pogađaju i našu dušu i telo. Kao što sve prođe, tako i oluje prolaze.
Ostave za sobom pustoš, očiste i pročiste želje, snove, nadanja…
Ono što je pre oluje za nas bilo oličenje sreće, postane smešno i bezvredno u poređenju sa čistinom koja nastane posle žalosti za prošlim vremenima. Pustoš koja je ostala u nama je kao prazan papir pred piscem. Život nam daje priliku da započnemo novo poglavlje svog života, ali ovaj put kao autor. Da ne tražimo sreću u okolnostima i drugim ljudima, već u svojim mislima, emocijama, postupcima…
Za nekoga je sreća biti i imati, a za druge stvarati i pomagati. Svako sam-samcit pravi svoju sreću bilo od vidljivih, materijalnih, opipljivih stvari, bilo od tananih, nežnih, osetljivih niti svoje sopstvene duše. Sreća se stvara kao kruna ljubavi prema nečemu ili prema nekome ka kome nas srce vodi. Biti uzrok nečijoj sreći je najvredniji ukras u kruni koju ta ista sreća pravi utirući put ka prestolu, jer tada svako postaje vladar nad svojim životom. Tada se prepoznaju sitnice, kao jasni putokazi ka sreći, iako su se činile nebitnim u trenutku kad su se dogodile. Od svakog susreta, događaja, reči izgovorenih u slučajnom razgovoru može nastati dragoceni materijal koji će nam omogućiti stvaranje sopstvene sreće. Osećaj sreće može biti potpun jedino ako u njegovo stvaranje ugradimo druge ljude, prihvatimo svaki susret kao mogući sastojak naših najskrivenijih želja od čijeg ostvarenja zavisi sreća koju očekujemo.
Dešava se da svoje dragoceno vreme uludo trošimo zarobljeni u svakodnevnim rutinama, nespremni da pružimo priliku nečemu ili nekome što uporno pokušava da probije granice jednoličnosti i uljuljkanosti u isto. Put ka sreći je uvek onaj kojim se ide hrabro, uzdignute glave i otvorenog srca za novo i drugačije. Stvaramo svoju sreću otresajući sa sebe loše navike, suvišne reči, uznemirujuće misli o neuspehu i lošoj sudbini. Svaki pomak u željenom smeru, bio on i najmanji, predstavlja jedan pobednički kamen u kruni naše sreće. On jača samopoštovanje i samopouzdanje od kojeg se pravi presto ljubavi na koji treba da postavimo osobu koju najviše volimo – sebe.
Za neke od nas će krunisanje srećom i postavljanje na presto ljubavi biti prihvatanje i uživanje u tome, a za druge samo početak novog puta uz spoznaju da smo kadri osetiti potpunu sreću za koju smo sami izgradili presto slušajući ritam svoje duše.
(Pančevac/Marija Dostić, psiholog)
