Staru, gotovo zaboravljenu tehniku slikanja vinom, poznatiju kao vinorel, oživela je u svom stvaralaštvu naša sugrađanka akademska slikarka Mira Kovačević. Svega stotinak umetnika u svetu neguje ovaj specifičan način slikanja.
Mira je rođena u Zemunu. Diplomirala je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, a vinorelom se bavi od 2017. godine. Učestvovala je na brojnim izložbama i kolonijama u Srbiji i u okruženju. Živi i stvara u Pančevu.
• Kako ste došli na ideju da počnete da slikate vinom?
– Oduvek sam želela da to što radim bude prepoznatljivo, drugačije i samo moje. Poetika koju sam prethodno negovala bila je vrlo koloritna, upečatljiva, na neki način je podsećala i na naivu, bila je odraz moje duše i tog trenutka. Tada sam radila s decom i to se na neki način preslikalo na platno. U jednom trenutku došlo je do zasićenja, bila mi je potrebna nova poetika, nova priča i dugo sam tragala za tim šta će biti promena u mom radu. Na jednom putovanju u Hercegovinu, u jedan divan vinski rejon, setila sam se stare tehnike slikanja vinom. To je bio trenutak kada sam shvatila da će to biti nešto novo, drugačije, što ću uneti u svoj rad. Odmah nakon puta uradila sam svoj prvi vinorel i veoma mi se dopalo.
• Koliko je vinorel zahtevna tehnika?
– Vinorel je veoma zahtevna tehnika, slična je akvarelu. Radi se u jednom dahu, nema preslikavanja ni prepravljanja radova. Zbog toga zahteva sigurnu, veštu ruku umetnika.
• Motiv žene je dominantan u vašem stvaralaštvu.
– Vino i žene imaju mnogo sličnosti. Kao i mlada vina, i mlade žene su dopadljive, rumene, mirisne, a kako stare, kao i vina, dobijaju na kvalitetu. Volim da predstavim te različitosti. Slikam senzualne, vrlo dopadljive žene, ali i romantične dame, često radim portrete. Žene su neiscrpna inspiracija.
• Koja vina koristite u radu?
– Opredelila sam se da crvena vina koja koristim budu od autohtonih sorti iz našeg regiona. To su sorte poput vranca, prokupca, blatine… Otkrivam svu lepotu tih sorti. Zaista je svako to vino, koliko god deluje slično, drugačije. U vinu ima bezbroj nijansi, koje zavise i od toga da li je odležalo, barikirano, odnosno da li je sazrevalo u hrastovim buradima, ili je u pitanju mlado vino.
• Za slike nastale ovom tehnikom kažu da su žive i da se s vremenom menjaju. Na koji način dolazi do tih promena?
– Slike imaju karakteristike vina od kojih i nastaju. Tonovi koji su na početku bordo, ljubičasti, kako vreme odmiče, oksidiraju i postaju smeđi. Zbog toga se za ove slike kaže da su žive, jer zapravo nikada nemate isti izgled slike, ni posle sat vremena, ni posle nedelju dana, a posle nekoliko godina je zaista velika razlika u odnosu na početak. Dakle, to su trajni radovi, ali promenljivi, oni dišu i žive na papiru. Belo vino, kao i roze, na početku je skoro nevidljivo. Kako vreme prolazi, bela vina postaju smeđe boje, kako u flaši, tako i na papiru.
• Koliko je interesovanje za slikanje vinom?
– Malo njih se bavi ovom tehnikom, svega stotinak ljudi na svetu. Ne interesuju se previše ni mlade generacije da nauče nešto o ovoj tehnici. Organizujem radionice slikanja vinom i više je u pitanju zabava i hobi. O ovoj tehnici se, nažalost, ne uči ni u školi ni na akademiji. Alternativne tehnike nisu popularne i na neki način spadaju u red neumetnosti.
• Na čemu trenutno radite? Imate li u planu da organizujete izložbu u narednom periodu?
– Najčešće izlažem u okviru vinskih salona i sajmova. Tu dolaze ljubitelji i poznavaoci vina ili ljudi koji polako ulaze u taj vinski svet. U okviru tih sajmova organizujem i radionice slikanja crvenim vinom. Ljudi mi se rado pridruže i zajedno napravimo vinorel. Interesantno je da ljudi upoznaju vino i na neki drugi način, ne samo pod nepcima. Moji vinoreli su sve češći na vinskim etiketama. Volim da čujem priču vinara, o čemu su razmišljali dok su stvarali vina, koja im je ideja, koji naziv, te na taj način osmislimo etiketu koja prati priču. To uglavnom radim za strano tržište, ovde još uvek nema interesovanja za vinorel kao predložak dizajna za etikete.
(Pančevac/Aleksandra Masl)
