HRANA ZA DUŠU Šta jače boli? Što pre postanemo svesni da smo samo mi odgovorni za to kako se osećamo, pre ćemo ublažiti bol duše i tela
Dragi moji, svakome od nas se desilo da doživi „bliski susret” glave i police, kolena i betona, prsta i noža…
Sevne bol, otrgne se jauk, psovka, odigra se nekontrolisani ples nogama… Veoma lako i brzo naučimo da izbegavamo radnje koje mogu biti uzrok sličnim „zbližavanjima”. U ovom slučaju je jasno da nas je bol podstakao da zapamtimo i dobro naučimo lekciju. Telo nam odmah pokaže da se „nešto desilo”: pojave se modrica, čvoruga, kapljica krvi ponekad. Jasno nam je zašto boli i da će led, kremica ili aspirin biti dovoljni da prođe. Naučili smo da očekujemo da će boleti ako uradimo istu stvar i ne pada nam na pamet da ponovimo grešku. Ma koliko bio neprijatan, fizički bol je vrlo često dovoljno ubedljiv da nas natera da nešto promenimo, popravimo, da se pokrenemo.
Mnogi od nas su se upoznali i s drugačijom vrstom bola. Znate ono kad boli duša. Niko ne može sa sigurnošću reći kada počinje da boli. Nemoguće je sasvim tačno odrediti koji događaj je zapalio varnicu, koju onda pažljivo čuvamo, održavamo i rasplamsavamo. Ta varnica uvek predstavlja spoznaju da je naše očekivanje iznevereno. Sve što radimo u odnosu na druge ljude, povezano je sa očekivanjem određenog rezultata. Očekujemo poštovanje, razumevanje, pohvalu, ljubav, novac… Zavisimo od nečije procene i mišljenja, i želimo da ih uklopimo u naša očekivanja. Ne primećujemo prvu žaoku nelagodnosti koja probija zaštitu i stvara varnicu izneverenog očekivanja.
Prebacujemo odgovornost za sreću u tuđe ruke i tada nastaje strah. Misao da nismo dovoljno dobri (sposobni, lepi, pametni…) deluje kao olujni vetar u vatrom zahvaćenoj šumi. Takva misao ima moć da privuče još sličnih misli koje izazivaju osećaj nemoći, ogorčenosti, besa… I strah se rasplamsava, duševni bol se pojačava do pojave telesnog bola, jer samo tada nateramo sebe da potražimo pomoć. Sledeći put kada osetimo da nam ponestaje volje i snage, da ne vidimo ništa lepo oko sebe i u sebi, treba da se zapitamo samo jedno: gde smo i zašto izneverili sebe? Šta smo očekivali od drugih?
Što pre postanemo svesni da smo samo mi odgovorni za to kako se osećamo, pre ćemo ublažiti bol duše i tela. Duševni bol se najbolje leči osećajem lične vrednosti, a to se najpre postiže sitnicama koje činimo za druge. Ljubazna reč, iskren osmeh i zahvalnost deluju lekovito i na onog ko ih pruža i na onog kome su upućeni. Spoznaja da smo nekome ulepšali dan pokretač je unutrašnjih promena u svakome. Tu ne postoje izuzeci. Odluka da proverite da li je zaista tako samo je na vama.
Marija Dostić, psiholog
