Kada stigne kriza građani brzo naprave prioritete za kupovinu, pa se garderoba i obuća polako spuštaju na toj lestvici. Da li je to razlog što se, prema statističkim podacima, ovi cenovnici nisu bitnije menjali od početka godine? Možda su na taj način trgovci pokušali da zadrže kakav-takav promet, ali prema rečima poznavalaca ovog tržišta, dolazak hladne sezone sigurno će doneti korekcije za oko 20 odsto koliko su poskupeli energenti. Milan Knežević, privrednik i vlasnik modne kuće „Modus” kaže za „Politiku” da se i u ovom sektoru oseća kriza.

– Struktura tržišta se nije bitnije menjala i dalje je 70 odsto uvozne, a 30 procenata domaće robe. Međutim, oseća se pad kupovne moći i logično je da će kupci u ovakvim okolnostima menjati listu prioriteta, pa će, na primer, odlučiti da nose prošlogodišnji kaput. Kupuje se najosnovnije. Drugi problem je nedostatak radne snage koji hronično već godinama prati ovaj sektor, a sada je mnogo izraženiji. Samo u Beogradu bi se u ovom trenutku moglo zaposliti 2.000 šnajderki, ali ih nema. Mladi ne žele da rade ovaj posao, a oni stariji su već u penziji – navodi naš sagovornik. Dodaje da je još veći problem stručne radne snage. Kod nas, a i u svetu dešava se svojevrstan bunt radnika koje su poslodavci godinama plaćali minimalno. Ako je neko u tekstilnoj industriji radio za 300 evra i plata mu je mirovala godinama, on jednostavno ne želi više da radi isti posao.

– Čistiće prozore za 5.000 dinara dnevno i zaradiće svoju platu u kraćem roku. Radnici polaze od toga da ako ne mogu da žive od plate koju im poslodavac daje, ne žele da rade taj posao. Godinama sam upozoravao na ovaj problem. U Evropi se razvijao srednji sloj na račun ekstraprofita, a o radnicima niko nije vodio računa. Tekstilna industrija u svetu sada beži u Indoneziju i Kinu, a domaći proizvođači su na ivici poslovanja, sada i zbog toga što nema ko da radi – objašnjava Knežević.

Upitan kako komentariše statističke podatke koji pokazuju da se na listi prosečnih tekstilnih proizvoda cene nisu menjale u poslednjih osam meseci, odgovara da statistika nije pravi pokazatelj tržišta, ali da ni nema potrebe da cene rastu ukoliko ne rastu inputi. Vlasnik domaće modne industrije koji je pre nekoliko godina odlučio da izađe iz posla (između ostalog i zbog nedostatka radne snage, ali i drugih nepovoljnih ekonomskih uslova) kaže da je nekada sanjao da bude Kinez u našoj zemlji aludirajući na bolje uslove poslovanja koje su oni imali u Srbiji, ali da to sada nije slučaj.

– I to se promenilo, ni kineska roba više nije jeftina, jer su i njima uslovi za poslovanje teži zbog skupih troškova transporta, zakupa lokala, smeštaja… U ovom trenutku na našem tržištu cveta seknd hend prodaja i to na pijacama. Milioni komada unose se u zemlju, u torbama, mahom iz skandinavskih zemalja i prodaju za 100-200 dinara. Kupci su često i oni platežni, a ne samo najsiromašniji slojevi. To pokazuju i brojni lokali na udarnim gradskim lokacijama u kojima se prodaje polovna roba – navodi Knežević.

Opšti utisak je da trgovci pokušavaju da zadrže kupce cenama koje su uglavnom iste u odnosu na prošlu sezonu, a nude i sniženja. Najviše je poskupela sportska obuća poznatih proizvođača, kao i popularni proizvodi za mlade, jer, kako napominje naš sagovornik, tržište samo odlučuje, ali ima i onih proizvođača koji prodaju i brend i iluziju, kao i onih koji koriste ovaj trenutak da zarade više samo zato što imaju popularan proizvod.

(Politika)