1

Veranova komisija

Dve ozbiljne međunarodne organizacije („Reporteri bez granica” i „Amnesti internešenel”) objavile su ovih dana ono što smo znali i sami: da stanje medijskih sloboda u Srbiji i nije baš neko. Ne bih sada o tome. Ima u oba izveštaja nešto, međutim, što je zanimljivije: i jedni i drugi kažu da je u prošloj godini učinjen „značajan napredak” u rasvetljavanju ubistava novinara u Srbiji.

E, pa nije. Nije učinjen nikakav, a kamoli „značajan” napredak. Ne znam odakle im takva procena, mada slutim, ali ne bih sada ni o tome. Jedino što je Veranova komisija do sada postigla – a teško bismo to nazvali postignućem – bilo je da su Milan Radonjić i Ratko Romić dopali pritvora, a sve na osnovu nepromenjenog činjeničnog stanja kakvo je bilo na dan ubistva Slavka Ćuruvije, 11. aprila 1999. Sve se znalo i tada. Treći osumnjičeni, taj Miki Kurak, sedi u Africi i slika se s mrtvim mačkama koje je pobio. Sva trojica su – kao što se zna – radnici Državne bezbednosti, a Radonjić je bio načelnik Beogradskog centra RDB u trenutku ubistva.

Naravno da svi znamo da je Slavka Ćuruviju ubila Služba, po naređenju Familije. Pošto vrana vrani oči ne vadi, sa istragom se nije stiglo nikud do dana današnjeg, niti se čini da će se stići.

U slučaju Milana Pantića, dopisnika „Večernjih novosti” iz Jagodine, nije se odmaklo nimalo, iz istih ornitoloških razloga. Za Dadu Vujasinović iz „Duge” tek treba dokazati da je ubijena, a da nije počinila samoubistvo. Nema, dakle, nikakvog „napretka” u radu naveliko izvikane Veranove komisije, koja je u stvari zajednička marketinška operacija Verana Matića i Ace Vučića.

Komisija je, kažu Kinezi, životinja sa četiri zadnje leve noge. A marketing je marketing. U tom smislu je Komisija bila najavila da će se baviti i bombardovanjem RTS-a u Aberdarevoj ulici, u noći 23. aprila 1999. Tu nema ničega čime bi se oni mogli baviti: taj slučaj jasan je i rasvetljen i nema se tu šta istraživati, osim ako neko misli da će pronaći, zatvoriti i optužiti pilota koji je bombu bacio. Dragoljub Milanović je odsedeo svoje i sad je kvit sa državom i pravdom; možda je trebalo tužiti još nekog, ali niko se nije time bavio.

Sve to sve više liči na marketinško spinovanje i sve je odvratnije. Vidi se stil rada partnera u projektu: najavljujemo, pa obećavamo, pa samo što nismo, ali, evo, uskoro ćemo i to tako traje u nadi da će se obećanja zaboravljati čim se prekriju novim obećanjima. Bilo bi im pametnije da se ućute i budu zaboravljeni; ionako nema ničega po čemu bismo ih pamtili.