1

Uvek ista adresa: SNS

Ispalo je da smo prošle nedelje na ovom mestu, pored toga što je to bilo potpuno smišljeno, sasvim vizionarski pustili tekst o prednostima „jednopartijskog sistema”. Saopštili smo građanima tada lepu vest: „Ako imamo pitanja i predloge u vezi s (ne)funkcionisanjem grada, gradskih službi i javnih preduzeća, sada znamo jednu, univerzalnu adresu na koju možemo da ih šaljemo – GO SNS-a u Pančevu”.

Već narednog, tj. ovog ponedeljka gradonačelnik Pavlov je pokrenuo, bez ikakve ironije, odličnu praksu: okupio je sve direktore javnih i javnih komunalnih preduzeća na radnom sastanku. Doduše, mi smo „promašili” adresu – u zajedničku komunikaciju ljudi koji vode gradske firme i službe nisu zvanično krenuli iz Ulice vojvode Radomira Putnika, gde je sedište GO SNS-a, već s Trga kralja Petra I, na kojem se nalazi zgrada Gradske uprave. Sitnica.

Suština ostaje: kada imaš jednopartijsku državu, u našem slučaju istobojni grad, onda nema potrebe za koalicionim dogovorima i „podelom odgovornosti”; sve sam uzimaš, a istovremeno je nemoguće da na nekog možeš da se vadiš – i kriv si za lošu priču i zaslužan si za uspehe. To, iako se kosi s jednim od osnovnih načela demokratije – vladavinom izabranih, ali različitih, onih što zastupaju različite – može biti i dobro: ako imaš prave, istinite informacije (što nas beskonačno vraća na važnost uloge slobodnih medija u demokratskom društvu), ne možeš da promašiš ko je politički odgovoran za, na primer, prljav grad, ili „kriv” za, recimo, brzo rešavanje komunalnih problema građana.

Odgovor je uvek isti: Srpska napredna stranka.

I, nije bitno da li se to nekome dopada ili ne, takva je stvarnost, a u svim sferama života ozbiljni ljudi moraju najpre da je prihvate, čak i baš ako žele da je menjaju.

Koliko se ta realnost glasačima sviđa, videćemo na lokalnim izborima, a oni samo što nisu…

***

Svedoci smo najnovijeg verbalnog prepucavanja na liniji Beograd–Zagreb. Ovog puta tema je blokirani transportni saobraćaj na granici dveju zemalja, zbog čega Srbija trpi trgovinske gubitke. Ironija je u tome što je „slučaj kamioni” nastao kao kolateralna šteta izbegličke krize, odnosno činjenice da su Hrvati rešili da zaustave sve što se kreće – pa i protok robe, jer nemaju rešenje za masovan dolazak ljudi s ratom zahvaćenih prostora u njihovu državu.

Osnovni utisak kaže – može im se.

Ilustracija Dušan Ludvig

Ilustracija Dušan Ludvig

I to ne zato što je Hrvatska sama po sebi mnogo moćna država ili je po ovom pitanju u pravu, nije ni jedno ni drugo, već jer je deo velike porodice evropskih naroda – EU, a Srbija nije. Logično je šta nam je činiti.
E, dok naša država ne zasluži člansku kartu, preostaje da njen vrh polemiše s komšijama o tome da li su mere druge strane agresivne ili ne i da preti nekim kontramerama. Ne, šala mala, to nije rešenje, iako su naši argumenti ovog puta jaki kao zemlja.

Da evropski lideri nikada neće jasno i nedvosmisleno udariti po „svojima”, u ovom slučaju po Hrvatskoj, pokazao je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku. On je pozvao „sve zemlje zapadnog Balkana da se odgovorno ponašaju prema migrantima”, a posebno da ne zatvaraju granične prelaze. Dakle, „sve”, a ne jednu konkretnu.

Dodao je, potom, ključnu stvar: „Sada je potrebno verbalno razoružanje kada je reč o izjavama i saopštenjima, jer oštre reči ne pomažu”. U prevodu, budite malo tiši (tj. tišina!), a mi ćemo vam nacrtati rešenje.

Suština politike je u diplomatiji, a srž ukupnih međuljudskih odnosa je u moći. Misli o ovome drugom je zapisivao Niče.

Obavezno pročitati.

Siniša Trajković

PS
Tekst je izašao u novinama 24. septembra. Kupujte štampano izdanje!