Šta će ostati za nama?

Poznavaoci astroloških prilika su još početkom marta upozorili da nam predstoji težak period. To se, kažu, naročito odnosilo na kvalitet međuljudskih odnosa. Nagoveštavali su mnogo nesporazuma, svađa, uvreda, mržnje… I nažalost, bilo je onoliko toga u svim segmentima društvenog života – od kulture, sporta i umetnosti, pa sve do osnovne matrice – porodice. O politici je iluzorno trošiti reči…

Teško je pravilno opisati stanje u toj oblasti bez koje danas u Srbiji nije moguće ni prosjačiti na ulici. Iako bi trebalo da bude suština postojanja stranaka, ideologija kao da je s ovih prostora iščezla još u doba paleolita, a više ni „male Đokice” nemaju dilemu da se u partije, posebno one vladajuće, učlanjuje isključivo iz suvog interesa. Međutim, ono što najviše para uši je netrpeljivost koja se oseti u svakom verbalnom sučeljavanju tobožnjih predstavnika građana.

Ni u svetu situacija nije mnogo bolja. Odnosi između velikih sila nisu bili lošiji od pada Berlinskog zida. Dok kriza u Ukrajini eskalira, moćni svetski lideri svakodnevno razmenjuju sve brutalnije uvrede. I ko zna kako će se sve to završiti. (Neće se, valjda, opet tući preko naše nejake grbače?)

U godini na izmaku toliko je žuči izliveno oko nas, a tako premalo ljubavi i dobrote – bez kojih ništa vredno i stabilno ne može nastati. Stoga treba duboko da razmislimo pre nego što poželimo da nešto (ili nekog) rušimo i unižavamo, jer kad jednog dana budemo fizički napuštali ovu planetu pamtiće se samo naša plemenita dela, a ne kule i gradovi, bankovni konto, broj zavedenih žena ili muškaraca… Pa da li je ikad igde iko, prisećajući se pokojnika nad odrom, spomenuo njegove poslovne ili ljubavne uspehe, a kamoli to kako je nekog nasamario ili izvređao.

I zato svako treba da se zapita šta će ostaviti za sobom i da li će njegovi bližnji imati od čega da mu sastave oproštajni govor.

J. Filipović