Pronalaženje kriv(a)ca

Prošle subote, predveče, u Barutani, na lepom mestu uređenom i otvorenom za sve ljubitelje prirode, friklajmbinga, kao i za vozače rolera, skejtova i bajseva, bila je neviđena gužva, a roditelji i njihova mala i nešto veća deca imali su priliku da prisustvuju pokaznoj vežbi na temu „Na čemu sam i kakvo mi je kućno vaspitanje”. Radilo se, zapravo, o susretu skejtera u okviru projekta udruženja „Centar za razvoj vizuelne kulture” iz Novog Sada, čiji su ciljevi snimanje dokumentarnog televizijskog serijala koji bi promovisao vojvođanski skejtbording i lokalne skejt-zajednice, kao i skretanje pažnje javnosti na ovu specifičnu supkulturu.

Malenoj, rekli bismo četvorogodišnjoj Pančevki tom prilikom je „skrenuta pažnja” na surovost sveta velikih, i to na način koji će pamtiti do kraja života. Jedan od momaka, dvadesetogodišnjak, visok i stamen, koji je učestvovao u snimanju i čiji je zadatak bio da promoviše pomenute specifičnosti, uživljen u ulogu te-ve zvezde, zaletao se celih petnaestak metara kako bi na skejtu preleteo čitav metar širine zelenog pojasa. U tome bi, možda, i uspeo da nije bio na lakim/teškim drogama.

Ovako, za sopstvene bezuspešne pokušaje, propraćene tragikomičnim valjanjem po pešačkoj stazi, dranjem i šutiranjem i bacanjem skejta, morao je da pronađe krivca, tj. „smetnju”. I našao ju je: malecna devojčica, koja je u blizini prolazila na rolerima, „dobila je svoje”. Drogirani luzer je tako zaurlao na nju da se nesrećno dete automatski upiškilo od straha; u suzama je počelo da doziva mamu. Devojčicin tata, na manijakovu sreću, nije bio prisutan, dok su ostali očevi, pravilno, kako ne bi bilo plavih i crvenih, odlučili da prevaspitavanje lajavog krelca prepuste organizatorima. On se, potom, tek nakratko smirio, da bi onda nastavio svoju neubedljivu a upadljivu predstavu.

Pretpostavljamo da se radi o jednom od gostiju iz najvećeg vojvođanskog grada, jer su domaćini iz kluba ekstremnih sportova „Fristajl” mnogo puta dosad pokazali da su superlikovi, odlični organizatori ovakvih događaja, kao i da su primerni sportisti. Uostalom, oni su, kao uporni inicijatori, jedni od najzaslužnijih za to što je skejt-park u Barutani uopšte i izgrađen, kao i najvažniji pančevački promoteri zdrave rekreacije na točkićima i točkovima.

U slučaju skejterski nesposobnog lajavca, pored očitog odsustva kućnog vaspitanja, važnu ulogu (uz konzumiranje psihoaktivnih supstanci) igra i klima u kojoj je odrastao. On i mnogobrojni njemu slični jesu zapravo slika života u zemlji u kojoj tinja tek trunčica nade da može biti bolje od beznadežnog. A tako je već 25 godina, dakle četvrt veka. Roditelji, preokupirani pokušajima da obezbede kakve-takve uslove za puko preživljavanje familije, decu prepuštaju ulici, pa kako ih ona izgradi i oblikuje…

Odrastanje na asfaltu, u Gradskom parku i među blokovima zgrada postojalo je i ranije, ali vremena, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nisu bila ista. Poštovani su autoriteti u domu i u školi, znalo se šta se sme i ne sme, šta je ispravno, a šta ne.

Da sve može biti potpuno drugačije, ispravno, i sada, pokazao je momak koji je takođe imao ulogu na subotnjem snimanju. On je, samo dvadesetak metara dalje od mesta agresivnog prenemaganja drogoša, vežbao spuštanje skejtom niz jednu od rampi i naskakanje na sledeću. Svaki put kada bi trebalo da krene, iako je vidno bio na adrenalinu, sasvim mirno i dovoljno glasno dozivao je dečurliju ispred sebe: „Druže, je l’ možeš samo malo?”; ili: „Drugarice, molim te pomeri se da se spustim”.

Oslovljavanje i maniri baš kao u Titova vremena. Ili predmiloševićevska, ako nekom zvuči bolje.
Siniša Trajković