Ne smaraj, matora!

Možda najkristalniji odraz stanja duha našeg društva može se sagledati u javnom prevozu. (To baš ne važi za onaj „podivljali” pančevački oblik, koji svakodnevno odnosi hiljade evra na ime neplaćenog poreza: baje za volanima kombija nisu preterano „voljne” da tolerišu glasno izražavanje mišljenja.)

No vratimo se prvobitnoj temi. Ne prođe ni dan da u medijima ne „osvane” neka „autobuska crna hronika” – te napali vozača; te išutirali konduktera; te kamenovali šoferšajbnu… Zbog svega toga posao vozača u gradskom prevozu postaje sve rizičnije zanimanje, a država ništa ne preduzima u pogledu njihove zaštite ili makar toga da izgrednici budu adekvatnije kažnjeni. Tu se i ne nazire bilo kakvo uvođenje sistema…

Iako su žrtve uglavnom zaposleni u autoprevozničkim preduzećima, postoje (doduše, neuporedivo ređi) i slučajevi kada bahati kontrolori, ili čak policajci, svoju frustriranost iskaljuju na sirotinji koja sebi ne može da priušti ni tu kartu od svega nekoliko desetina dinara. U slučaju jedne Beograđanke komunalni policajci su bili do te mere brutalni da su je vezali lisicama i ponižavali naočigled brojnih svedoka.

Zaista – otkud tolika potreba da nekog ponizite?! Zar nije dovoljno to što u ovoj prevarantskoj državi jedva uspeva da preživi?!

Takva doktrina postaje vladajuća i servira nam se na bezbroj načina: od beskrupuloznih verbalnih nasrtaja na političke protivnike, preko iskonstruisanih tabloidnih afera, čiji je cilj potpuna satanizacija nečije ličnost, do raznih oblika nasilja, naročito onog najbolnijeg – vršnjačkog (dečjeg).

Stoga ne treba da čudi, recimo, scena na lokalnoj liniji 14 koja se nedavno dogodila: baki u dobrano poodmaklim godinama, zbog vozačeve neopreznosti, srednja vrata su prikleštila nogu. I dok se starica batrgala i glasno jaukala, „vesela” ekipa naizgled običnih tinejdžera ludo se zabavljala. Poznato je – di su mladi, tu je i „šala”!

Ovo su samo neki od „domišljatih” bisera: „Što joj ne otkinuše nogu?”, „Crkni, ionako si se naživela”, „Smaračice, kud ti jezik ne iščupaše!”, „Začepi, da ti ne bi’ ja došao!”…

„Usudiš” li se da ostariš u zemlji Srbiji, poniženje ti ne gine…

J. Filipović