Mala istorija velikog udesa

image_pdfimage_print

Naš sugrađanin Ivan Ivačković radio je trideset godina kao novinar i za to vreme je objavio oko dve hiljade tekstova u gotovo svim važnim novinama u SFRJ, SRJ i Srbiji. Autor je pet knjiga: „Kako smo propevali”, „Umetnost pobune”, „Obe strane jastuka”, „Priznanja pop pevačice” i „Crvena mapa”. Za knjigu „Kako smo propevali” dobio je nagradu „Desimir Tošić”, najveće priznanje koje se u Srbiji dodeljuje za publicistiku.

Ove nedelje iz štampe izlazi njegova nova knjiga u izdanju „Lagune” – „Pisma iz Tajnog grada”. Ivačković u njoj pominje muzičare sa specifičnom težinom poput „Bitlsa”, Bouvija, Elvisa, Hendriksa, „Stounsa”, Dženis, Milana Mladenovića…, ali ovog puta ne piše o njihovim karijerama, već o pojavama i stanjima duha na ovim prostorima, koji su u suptilnoj vezi sa stvaralaštvom tih umetnika.

Ivan Ivačković će, uz pomoć specijalnih gostiju, predstaviti novu knjigu „Pisma iz Tajnog grada” u subotu, 6. decembra, u 19 sati, u Kulturnom centru. To će biti prva promocija ovog izdanja „Lagune”, a Pančevo je izabrano za premijeru jer je, između ostalog, naš grad jedan od junaka knjige. U najavi je jedan zanimljiv i sentimentalan događaj, i to ne samo zato što te večeri Ivan puni 50 godina. Obavezno svratite, ulaz je slobodan.

received_1506484456279152PANČEVAC: Kad sam čuo da izlazi tvoja nova knjiga, očekivao sam da je u pitanju još jedan briljantan osvrt na istoriju rokenrola i muzike uopšte, ali posle pročitanih „Pisama iz Tajnog grada” shvatam da se radi o politikološko-sociološko-filozofskom traktatu.
I. IVAČKOVIĆ: Hm, ako ti tako kažeš… (smeh) Da, samo naizgled glavna tema moje nove knjige je muzika, a suštinski ona je izgovor da se kažu neke druge stvari, da se ispričaju priče o tri generacije: mojoj, odrasloj uz muziku šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, onoj što je stasala u strašnim okolnostima devedesetih, kao i o još mlađim ljudima koje je „ogrejalo” zubato sunce 5. oktobra. Kroz te priče vidi se mala istorija našeg velikog udesa. Tekstovi govore o nama, gde smo bili i kako smo stigli dovde, ali i o tome kako je propalo društvo, odnosno muzika sama; kroz priču o muzici uvek možeš da ispričaš priču o društvu.

Da li ti je ovo poslednje bilo ideja vodilja od početka pisanja knjige, odnosno sastavljanja tvojih dnevničkih beležaka koje čine „Pisma”?
– Osetio sam potrebu da zapisujem ono što se oko mene događa, što je vrlo brzo počelo da liči na vođenje dnevnika. Ispostavilo se da ti zapisi predstavljaju malo svedočanstvo o tome šta nam se dogodilo. Govore o vremenu u kom su gramofonske ploče carovale i bile od životne važnosti, a takođe i o tome kako su se, kasnije, i životi i ploče davali u bescenje.

„Bitlsi”: Ringo, Džon, Pol, Džordž i Ivan; Foto A. Stojković

„Bitlsi”: Ringo, Džon, Pol, Džordž i Ivan; Foto A. Stojković

Na početku knjige objašnjavaš da ti je tokom pisanja emotivni potenciometar uvek stajao na maksimumu, kao i da si čitaocu na uvid dao neke tačne prognoze, ali i kolosalne zablude. Konstatovao si da je tragedija nemati zablude, jer „tamo gde nema njih, nema ni odrastanja”. U kojoj situaciji čovek više nauči: pošto uvidi da se njegova prognoza pokazala tačnom ili kada shvati da je bio u zabludi?
– Zablude i greške su mnogo korisnije zato što te teraju na razmišljanje. Kada uvidiš gde si pogrešio, postaješ mudriji, bolji čovek, a samim tim smanjuješ mogućnost da u budućnosti praviš greške. Zablude su možda najvažniji izvor ljudske mudrosti. Imam nekih dobrih predviđanja u knjizi, ali zablude sam namerno ostavio: u jednom od tih tekstova sam napisao da je pobeda Borisa Tadića na izborima važan korak u približavanju Srbije svetu; u tom trenutku nisam mogao pretpostaviti da će on postati srpski Brežnjev, čovek koji će ukočiti sve civilizacijske pomake unapred.

U tekstu u vezi s Marijanom Fejtful zapisao si da „život nema mnogo smisla ako ga ne proživite u skladu sa sopstvenim uverenjima”. Da li je to univerzalna poruka koja važi za sve stanovnike planete?
– Ne, važi samo za one koji imaju uverenja (smeh). Mi živimo u zemlji u kojoj ljudi najčešće nemaju uverenja, ili imaju pogrešna. Život bez uverenja i ideala nije naročito vredan, to je moj stav.

Pominješ i Balaševića. Inspirisan njegovim albumom „Devedesete”, zabeležio si da je „reč o dekadi u kojoj je vladalo samo jedno pravilo – da nikakvih pravila nema”. Pošto je u međuvremenu prošla i prva decenija dvehiljaditih, misliš li i dalje da je poslednja dekada prethodnog milenijuma, ako apstrahujemo ratove i strašna stradanja, bila ružnija od današnjice?
– Po prirodi sam sentimentalan čovek. Kako vreme ide, i prašinu prošlosti umem da vidim kao pozlatu, to je ta boljka nostalgije. Međutim, ne mogu sebe da zamislim u situaciji u kojoj osećam melanholiju za devedesetim godinama. Jedina stvar koja je tada bila bolja nego u nadolazećim godinama jeste što smo onda imali nadu, jedan od najvažnijih životnih eliksira. Uverenje da će nam biti bolje iznevereno je tokom dvehiljaditih i danas živimo u vremenu beznađa, što je verovatno najgore što jedno društvo može da snađe.

Smatraš li da tvoje pisanje uliva optimizam, pomera li ono aspekte gledanja na stvari u pozitivnom smeru?
– Ni u čemu ne treba preterivati, pa čak ni u pesimizmu (smeh), ali u novoj knjizi nisam hteo na silu da budem ni optimista. Želeo sam da dam dijagnozu stanja, pre nego da ljudima ulivam ohrabrenje ili da ih ubijem u pojam. Mi često nismo u stanju da ustanovimo zašto nam se događaju loše stvari i kada one dođu, širimo ruke i gledamo u nebo… Kada prođe nekoliko godina, tačno vidiš zašto ti se nešto desilo i shvatiš da si to zaslužio. Ja prihvatam stvari onako kako mi se dešavaju, znam da plaćam račun i za dobre i za loše stvari u svom životu. Isto je i s društvom: uopšte nismo nedužni u tom velikom udesu što nas je zadesio devedesetih i nosimo veliki deo krivice za ono što nam se događa danas. Ovo društvo je samo sebe izneverilo, niko drugi to nije učinio; političari su proizvod mentaliteta nacije.

Tvoja knjiga priča priče o nama samima kroz priče o rok muzici. Gde je rok danas, kakva mu je sudbina?
– Rokenrol, koji je bio saundtrek najplemenitijih ljudskih nastojanja, biblija individualaca, muzika onih što misle svojom glavom i ne pristaju da budu izmanipulisani – devedesetih je potpuno izgubio na značaju. Gurnut je na marginu, glas mu se nije čuo, nije uticao na društvo. Gorka uteha nam je da se ista stvar desila u svetu: od devedesetih naovamo u rok muzici ne postoji veliko, uticajno ime. Umesto da Srbija postane svet, što je bila jedna od opozicionih parola devedesetih, svet je postao Srbija, o čemu takođe govori ova knjiga. I tu se, ni u muzici ni u društvu, u dogledno vreme ništa neće promeniti. Uprkos svemu što sam ovde rekao, skoro sam siguran da će čitalac s poslednjim pročitanim tekstom u „Pismima” osetiti mir.

Siniša Trajković

Jedan komentar

Pošaljite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

task-attention.png
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce Pančevac online da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Pančevac online ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije „Pančevca”. Administratorima potala „Pančevac online” se možete obratiti ovde: pancevac@pancevac-online.rs.
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien