Le(t)nji razgovori: Uroš Krčadinac, istraživač novih medija i putopisac

image_pdfimage_print

Pre jedanaest godina Uroš Krčadinac je dobio Novembarsku nagradu Grada Pančeva za animirani film „Priča o jednom gradu”. Od tada do danas on je proputovao pola sveta, upoznao mnogo zanimljivih ljudi, napisao knjigu, diplomirao na katedri za informacione tehnologije na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, priveo kraju doktorske studije na istom fakultetu…

PANČEVAC: Kako bi ti opisao taj period?

U. KRČADINAC: Kao period ogromnih amplituda, vreme kada su se desile mnoge i dobre i loše stvari.

• Između ostalog i putovanje u Afriku?

– Ispostavilo se da je to bila jedna od važnih tačaka u mom životu i životima mojih saputnika. Nismo imali predstavu da će tako biti kada smo krenuli na put. U to vreme smo imali sajt sa vrlo živahnom zajednicom, koja je pratila naše blogove s putovanja. U Afriku smo krenuli pošto smo sva trojica imali utisak da nam nije dovoljno formalno obrazovanje koje smo dobili tokom studija i imali smo poriv za dubljim razumevanjem sveta. Međutim, kada se to iskustvo završilo, ispostavilo se da je ono toliko formativno da nismo mogli da ga ostavimo postrance. I tako je nastala naša knjiga – kao vid sumiranja iskustva kojeg nismo mogli da se oslobodimo.

• Koliko te je sve to skupa promenilo?

UROS  KRCEDINAC  feat– Mnogo. Katapultiranje u svet je bilo veoma važno jer bez toga ne bismo uspeli da shvatimo kako je on čudesno lep i čudesno strašan. Mi na putovanje gledamo kao na mogućnost da svet opipamo rukom, da ga doživimo čulima i suočimo se sa informacijama koje dobijamo prerađene kroz medije. Afrika je bila pravi izbor, jer je puna kontrasta i simbolike.

• Jedan si od trojice autora u knjizi „Bantustan”. Krenimo od toga šta je bantustan, s navodnicima i bez njih.

– Iako je „Bantustan” pun mapa i razigranosti, ta knjiga je u stvari pokušaj da čitaoce opomenemo na strašnu stvarnost i podsetimo ih na bantustane – rezervate za crnačke etničke zajednice za vreme aparthejda u Južnoj Africi. „Bantustan” time nosi sav taj teret zatvorenosti i izolovanosti, ali ima i ličnu notu i govori o opnama ili, kako bi Doris Lesing rekla, tamnicama koje smo izabrali da u njima živimo.

• Zanimljivo je kako si u toj knjizi uspeo da izneseš gotovo sve svoje afinitete, talente, znanja i interesovanja.

– Jeste, to je bio moj pokušaj sažimanja medija i pravljenja eksperimenta s jezikom medija. Knjiga se inače dosta bavi vizuelnim jezicima, alfabetima i onim što nas je fasciniralo kao klince. U detinjstvu sam voleo da crtam stripove i mape i da pišem, kasnije sam se ložio na Tolkina, avanture i izmišljene svetove. A onda čovek odraste, smuči mu se Tolkin i postane mu potrebno nešto što je stvarno. „Bantustan” je zapravo pokušaj da se jezikom dečačke fascinacije govori o realnom svetu. Mnogo smo eksperimentisali time šta sve može biti jezik knjige – mogu li to biti interaktivne mape, QR kodovi, čet, mejlovi itd.

• Život tog izdanja je veoma buran. Da li si zadovoljan recepcijom te knjige?

– Veoma sam zadovoljan, čak mogu reći da je to prevazišlo moja očekivanja. Posebno zato što smo sami sebi izdavači, a novac za objavljivanje smo obezbedili tako što je zajednica oko „Kluba putnika” (klubputnika.org – prim. aut.) pozvana da donira koliko može. S druge strane, sav novac koji zaradimo od prodaje knjiga mi investiramo u sam klub.

• U subotu, 27. juna, priredićeš prvu od dve planirane radionice pod nazivom „Infographic: Data Storytelling” u „Apolu”. O čemu je zapravo reč?

– Radi se o ideji da se tehnologija koristi kao jezik, a ne samo kao alat. U središtu naše pažnje je kako se podaci predstavljaju i analiziraju, potom imamo momenat grafičkog dizajna, vizuelne komunikacije i crtanja grafikona, do kretanja ka filmu, književnosti i drugim narativnim umetnostima.

• Kome se prevashodno obraćate tim radionicama?

– S jedne strane, obraćam se programerima, informatičarima i statističarima, a s druge vizuelnim umetnicima, kreativcima, piscima, novinarima, rediteljima i uopšte ljudima koji nešto prave, aktivistima i svima onima što razmišljaju o nekom širem socijalnom kontekstu.

• Trenutno radiš honorarno na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu i držiš brojne radionice. Stiče se utisak da bi sa znanjima koja poseduješ negde vani mogao veoma dobro da zarađuješ.

– Pozicija frilensera koju ovde imam veoma mi prija, samo je pitanje koliko je to finansijski održivo. Živeo sam u Kanadi pola godine i uopšte mi se nije dopalo. Ali to je, naravno, individualna odluka, koja zavisi od emocionalnih potreba pojedinca. U emigraciji se može ostvariti ekonomska stabilnost, ali se gubi ova balkanska polifonija. A ona je meni važna za kreativni rad.

Pošaljite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

task-attention.png
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce Pančevac online da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Pančevac online ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije „Pančevca”. Administratorima potala „Pančevac online” se možete obratiti ovde: pancevac@pancevac-online.rs.
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien