1

Rasprodaja na vodi

Agencija za privatizaciju odložila je objavljivanje podataka o privatizaciji 504 preduzeća, uz obrazloženje da je na njenu adresu stigao veliki broj pisama o namerama – oko 950. Jeste, velika je muka pročitati sva ta pisanija. Kao da, ni u najgorem snu, država nije pomislila da će toliko uspešnih ljudi i uglednih investicionih korporacija pokazati interesovanje da budzašto kupe posrnule i prezadužene srpske gigante, poljoprivredna gazdinstva, lokalne firme i firmice, banje i ko zna šta sve još. Ako se po jutru dan poznaje, onda je sasvim jasno da će ovaj proces potrajati. Šta će biti kad dođe vreme da se donesu odluke o modelima privatizacije?

Tajkunima, domaćim i stranim investitorima, s povelikog spiska, interesantno je svega 350 firmi, tako da će preostala 154 preduzeća sigurno nestati iz registra privrednih subjekata.

Posebna bitka će se voditi za poljoprivredna gazdinstva, naročito između „kralja šećera” i čuvenog „brazilca” iz Novog Sada, tako da će se atari Omoljice i Starčeva naći na „ratnim mapama” gazde Koleta i mesara Matijevića. Još ako pridodamo i arapsko-srpski savez, neko može pomisliti da predstoji krvav boj za nekoliko stotina hektara pančevačke oranice i da će se u budžet sliti pozamašna suma novca.

Međutim, iskustvo preobražaja očerupanog i devastiranog JAT-a u regionalnog gorostasa „Er Srbija” upućuje na sasvim drugačiji tok privatizacionog ciklusa – malo muljaviji. Lako se da zaključiti da prva dva pretendenta nemaju nikakve šanse protiv moćnog saveza i da je ova bitka unapred izgubljena. Njihova ponuda sigurno neće biti toliko nepristojna koliko i ona koju budu priložili prijatelji s Dalekog istoka. U suštini, uzeće šeici ono što im treba i daće onoliko koliko budu procenili da im odgovara, a za ostalo – misli se na pritužbe i pozivanje na transparentnost postupka privatizacije, na zataškavanja i zamazivanje očiju javnosti – pobrinuće se srpski deo saveza.

Vični su tome, a i EU će im progledati kroz prste za sva ta sitna šibicarenja i muljanja jer, bože moj, jednog dana se mora vratiti usluga velikoj porodici. Priznati Kosovo, na primer.

Z. Stanižan




Verovali ili ne

Ko bi verovao da će gotovo otpisana košarkaška reprezentacija Srbije pregaziti najpre Grčku, a potom i Brazil. Đorđevićevi momci su nimalo diplomatski preterali, tako što su favorizovane karioke „zakucali”, tj. napravili 30 koševa razlike. Nije dobro zamerati se velikoj naciji s kojom naši zvaničnici žele da uspostave što bolje odnose, ali je s druge strane korisno. Sad će se Brazilci nahvatati straha i kompleksa, pa će sledeći put manje samouvereno da nam izađu na crtu. Uostalom, David i treba da umlati Golijata za sve pare da bi ga div ubuduće shvatao ozbiljno.
Niko se ne bi kladio ni na to da će Đoković i Federer u Njujorku onako da „puknu” od tenisera iz druge svetske postave, kakvi su do pre neki dan bili Nišikori i Čilić, ali se desilo. Nije ni prvi put, a naročito Đokoviću. To je u ovom slučaju dobro za njega, jer će ubuduće ozbiljnije shvatiti konkurenciju koja vreba iz senke.
Za Riplijevo „Verovali ili ne” je i to što se jedna po jedna velika zemlja u Evropi suočava s „kosovskim scenarijem”. Ukrajina doslovno, što će reći uz referendum, rat i strano mešanje, pomoću kojih joj je već otkinut deo teritorije s tendencijom daljeg prekrajanja granica, a Velika Britanija na miran način. Obe zemlje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu nastalu po scenariju koji sada gledamo u Ukrajini.
Jedan naslov u novinama naročito je privukao pažnju: „London nudi Škotskoj više od autonomije i više od nezavisnosti”. U prvi mah čovek bi pomislio da su Englezi u očaju zbog toga se Škoti spremaju na mirno otcepljenje pozvali u pomoć Vojislava Koštunicu i Slobodana Samardžića, da na njihovom slučaju primene ono što je vlada u Londonu proglasila besmislicom kada je to iz Beograda nuđeno Prištini.
Gledamo li mi to uživo stvaranje novog svetskog poretka koji se gradi na ironičnom okretanju politike najvećih zapadnih sila protiv njih samih? Toliko o tome da je slučaj Kosova jedinstven i neponovljiv. Evropske zemlje koje su odbile da priznaju nezavisnost južne srpske pokrajine nisu to uradile zbog toga što vole Srbiju, već zato što se se plaše da se taj proces ne preseli u njihova dvorišta. Uzalud su svoje saveznike upozoravale kako u Evropi niko ne bi bio imun na separatizam.
Koliko god da osećamo izvesnu dozu zadovoljstva što se batina političke sile okrenula protiv onih koji je drže, valja znati da bi eventualni nastavak cepkanja evropskih država bio jako loš i po nas, naročito ako se ne bi dešavao mirno i političkim sredstvima.

D. V.




Vreme antiheroja

Pre neki dan su svi državni (i posebno „podržavljeni”) mediji s naznakom „brejking njuz” objavili da je poslednji iz mnoštva državnih neprijatelja broj jedan, vozač ubistvenog „kantrimena” na Brankovom mostu – Marko Milićev, na inicijativu naše vajne policije i uz „malu” pomoć interpola i drugih kolega, fantastično koordiniranom akcijom, najzad priveden pravdi…

Ne umanjujući tugu porodice i prijatelja stradalog Luke Jovanovića i nesumnjivu brutalnost pomenutog događaja, nakon medijske „kanonade” o ovom „slučaju” svaki komentar je apsolutno suvišan.

Ipak, nešto u vezi s tim zaslužuje pažnju. Naime, tim povodom oglasilo se jedno od retkih preostalih opozicionih uporišta koje za odbranu ovo malo zdravog razuma koristi u današnje vreme jedino raspoloživo, a tako ubojito oružje – humor. Neizmerno duhoviti „Njuz” je objavio da je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović optužio Marka Milićeva da je svojim izručenjem namerno skrenuo pažnju s najavljenih razgovora o smanjenju plata i penzija.

Toliko naznaka istine u običnoj pošalici! Dok javnost (s njom i svi mi) vija Milićeva po Turskoj, Kini i raznim gudurama, reformatorski režim namerava da nam sroza i ono malo ponosa i bedne crkavice.

Što se plata tiče, tu velike filozofije nema – ići će nadole, samo je pitanje da li će nam premijer „mekog srca” odrapiti osam, deset ili sedamnaest odsto. Kada je reč o gibanju (bolje reći „poniranju”) kursa, očigledno je da država time zarađuje, a gotovo svi ostali gube. Pojašnjenja radi, strmoglavim padom dinara oštećeni su svi kojima su krediti vezani za evro, izvoznici koji sirovine kupuju u inostranstvu, zaposleni koji primaju platu u domaćoj valuti, dinarske štediše… Ukratko, ogromna većina građana Srbije. I još kad se tome dodaju najavljena poskupljenja struje i ko zna čega još, to je znak da nam se sprema žestoka „salauka”.

A dugo najavljivani privredni preporod, pored još uvek nerešenih slučajeva Železare, „Petrohemije”, Bora…, destimulisan je zaustavljanjem proizvodnje u donedavnom rekorderu u izvozu – kragujevačkom FAS-u!

Kako stvari stoje, medijskim antiherojima, poput Miškovića, Đilasa, Šarića, Kosmajca i narečenog Milićeva ubrzo će se pridružiti novi, još uvek neotkriveni talenti.

Tako se polako ali sigurno teatar patetičnog kukumakanja pretvara u latinoameričko-tursko-špansku seriju, uz važnu napomenu da se one uvek završavaju hepiendom.

J. F.




Direktan TV prenos s travnjaka

Lepa vest za građane koji uživaju u šetnji parkovima i vlasnike pasa. U stvari, vest bi mogla da bude lepa, a kakva će na kraju biti, zavisi najviše od sugrađana koji po Pančevu vodaju četvoronožne ljubimce, kao i od gradskih otaca.

Ravno mesec dana nakon što smo pisali (nije ovde krucijalno to što je „Pančevac” izneo celu stvar u prostor javne reči, ali služimo narodu i ponosimo se time) o nesnosnoj situaciji na dečjim igralištima, keju i u parkovima – nemogućnosti da se bilo gde pruži korak a da se potom kući na donjoj strani obuće ne ponese smrdljivi suvenir – „Higijena” je reagovala: na nekoliko punktova u gradu postavljeno je desetak specijalnih kanti za odlaganje psećeg izmeta.

Čestitamo, nećemo da cepidlačimo, iako ostaje nejasno zašto su nadležni iz tog javnog preduzeća čekali novinske napise da bi ispunili svoju obavezu iz Odluke o držanju domaćih životinja na teritoriji grada Pančeva. Na osnovu tog istog gradskog akta, podsećamo, „vlasnik ili držalac kućnog ljubimca dužan je da pri svakom izvođenju na javnu površinu nosi pribor za čišćenje izmeta i da očisti svaku površinu koju je njegov ljubimac zaprljao”. E, to će malo teže ići, ne pomažu tu ni novine, ni direktni televizijski prenosi s travnjaka.

S obzirom na to da republički Zakon o dobrobiti životinja priča samo basne bez poente i svaljuje rešavanje problema na lokalne samouprave, da poentiramo mi: šetači kerova po gradu počeće da čiste za svojim prijateljima tek pošto nauče lekciju što su odavno sažvakali civilizovani Evropljani na koje se često pozivamo; nisu oni pametniji od nas, samo su disciplinovaniji – jedina „pomoć” vlasnicima pasa pri sakupljanju životinjskog „istovara” s ulica jeste novčana kazna u slučaju da to ne čine, i to visoka.

Imajući u vidu da je Pančevo mali grad, može se pretpostaviti da će uhvaćeni na delu, bez kesice, metlice i lopatice, „nevaljalim” komunalnim inspektorima i policajcima objašnjavati da zaova njegove svastike poznaje čoveka čija šurnjaja ima vezu u inspekciji i da zato kaznu neće da plati. Tu nadležni moraju da budu jaki i nepopustljivi, moraju da istraju u kažnjavanju.

Čak i ako uspeju u tome, biće rešeno tek pola problema: fiziološke potrebe imaju i lutalice, za koje niko ne odgovara. Njihovu „zaostavštinu” ćemo razmazivati po pločnicima i unositi u domove sve dok Grad ne donese strategiju, i to ne nekakav beskoristan papir koji se obično tako naziva, već plan konkretne akcije. Da li radnike „Higijene” treba zadužiti da se „bave” ostacima lutalica, ima li više smisla praviti nov azil za napuštene životinje ili proširivati stare kapacitete, postoji li neko treće ili četvrto rešenje – ostavljamo onima koji za to dobijaju plate da odluče.

Znamo da para nema i zato je takvo razmišljanje deo problema, a ne odgovor na pitanja, bar ne zadovoljavajući.

***
Prvenstveno zbog jake unutrašnje potrebe, ali i da bi bilo manje onih što će reći da su novinari pesimisti koji i kada tekst počinju najavom lepih vesti pišu o fekalijama, čemeru i besparici, evo jednog opažanja o zaista divnoj stvarnosti: naše Pančevo je grad kulture i umetnosti.
Prvi „Pančevo film festival” je u potpunosti uspeo! Za to su zaslužne Pančevke, kao i Pančevci, koji su u „Apolu” i dvorani Kulturnog centra stvarali u našem gradu u potpunosti zaboravljene scene: tiskali su se ispred ulaza bioskopa i potom s punom pažnjom pratili odličan program. Najvažnije je, ipak, imenom i prezimenom i na ovom mestu pomenuti „glavu” manifestacije – rediteljaOgnjenaGlavonića, glavnog organizator PAFF-a. Ognjene, bravo! Tek što je prošao ovaj veliki događaj, sprema se početak sledećeg: 16. Bijenala umetnosti. Slede film, izložbe, stripovi…

Pančevo – Pariz u malom.

S. Trajković




Razgolićavanje u modi

Ekspanzija golotinje poslednjih dana sve je upadljivija! Najpre je pre izvesnog vremena pokrenuta akcija zimogrožljivog naziva – „ledeni izazov”. Reč je o kampanji kojom se skreće pažnja na opaku Lu Gerigovu bolest, odnosno na užase obolelih od amiotrofične lateralne skleroze (ALS). I mnogi humanisti širom planete uradili su tu neprijatnu stvar – otrpeli su naglo posipanje vodom „obogaćenom” kockama leda. To je, u stvari,način da se ukaže na patnju unesrećenih neurološkim oboljenjem koje uzrokuje atrofiju mišića, ali i poziv ljudima dobre volje da doniraju novac za pronalaženje leka protiv te opake boljke.

Međutim, kao i u svakoj plemenitoj priči, ubrzo su se pojavili i lakrdijaši koji su od toga napravili ludu zabavu i šou-biznis, a mnogi od njih u svrhu lečenja nisu uplatili ni cvonjka.

Neke od „zvezda” ove globalne pojave bili su i oni koji i inače svom silom privlače medijsku pažnju. Među „prozvanima” se našao i jedan od egzotičnijih političara na ovim prostorima – Čeda Jovanović. On je, pored humanosti, čini se, mnogo više pokazao ultra (reklo bi se i proteinski!) nabildovano i istetovirano telo, „dostojno” ultimatfajterima (viđenim i u našem najbližem okruženju). Predsednik partije u nestajanju i biznismen u (rapidnom) nastajanju potom je i, svojstveno sebi, „čelendžovao” još neke poznate likove među kojima i ništa manju egzibicionistkinju – J. Karleušu. Dotična je „čelendž” odradila ispred izvesnog aviona, iskoristivši (ne)priliku da isproziva i „omiljenu” joj Cecu (Ražnatović).

Karleuša se oglasila i pre neki dan kada su belosvetski hakeri na svetlost dana izbacili obnažene (bolje reći – porno) fotke mnogih poznatih a naočitih svetskih zvezdica. I dok su elitne dame šizele zbog narušene privatnosti, JK nam je, brže-bolje, „pojasnila” kako bi krađom njenih „selfija” bio uboden džekpot, jer, zaboga, svi znaju koliko je ona dobra riba.

Očito je da je nagost jedan od (kompleksaški) ubojitih načina da se skrene pažnja na sebe. Premda, ako govorimo o razgolićavanju i krađi, ovdašnjoj javnosti bi trebalo da budu neuporedivo interesantniji slučajevi sve ogoljenijih „aktivnosti” policajaca uhvaćenih u dilovanju droge ili u primanju mita, poput onih u napaćenom Obrenovcu pre neki dan.

J. Filipović




Zemalјski dani teku – Talimanov bezvremeni „Pančevac”

„Nedavno se u našem listu pojavio konkurs, kojim jedna radna organizacija traži direktora. Svi listovi su ovih dana krcati sličnim oglasima što je uostalom normalno, jer je princip reizbornosti rukovodilaca aktuelan. Ipak, po nečemu se ovaj konkurs razlikuje od ostalih. Jer, u njemu se kao uslovi navode da kandidati za direktora moraju da budu ili kvalifikovani radnici sa šest godina staža ili tehničari sa osam godina radnog iskustva. Neobično je da se od kandidata koji imaju višu stručnu spremu zahteva i veći radni staž.

Očigledno je da je ovo jedan od konkursa udešenih ’po meri’, odnosno da je u pitanju samo ispunjavanje jedne formalnosti čiji je cilj da se unapred određeni čovek dovede u direktorsku fotelju. Najverovatnije je reč o ranijem direktoru ove radne organizacije. Sasvim je ispravno da se i tim ljudima pruži prilika da konkurišu, pogotovo ako su do sada sa uspehom obavljali najodgovorniji posao u kolektivu. Ali, prilikom raspisivanja konkursa treba ipak imati izvesno osećanje mere.”

(5. februar 1966)

***

„I povodom prošlog broja, kao i mnogo puta ranije, bilo je glasnih pitanja: šta je ’Pančevac’ hteo ovim tekstom ili ovom karikaturom da kaže? Čini nam se da je vreme da se povodom ovakvih razmišljanja još jednom objasnimo. Ne smatramo da uopšte treba da odgovaramo na njih, jer sve što je stavljeno na hartiju može i mora da izazove najrazličitije interpretacije. Svaki čitalac je odgovoran za svoje viđenje i svoja tumačenja, a redakcija ne može da snosi odgovornost ni za ono što o sadržaju naših priloga misle normalni ljudi, a kamoli za asocijacije primerene Iliji Čvoroviću, znamenitom lovcu na balkanske špijune.”

(8. januar 1988)

***

„Molim nadležne da mi se vrate pare koje su u vidu doprinosa na moj LD otišle u opštinski budžet i koje su potrošene za put pančevačke društveno-političke delegacije u Rešicu (…). Razlozi zbog kojih ne želim da finansiram ovakvu paradnu saradnju su sledeći:

1. (…) U intervjuu listu ’Danas’ rumunski predsednik Nikolae Čaušesku kaže da ’ne poznaje ni jedno autohtono selo sa 100 Hrvata ili Srba’. Gde li se dedoše i ko ih rasturi?

2. Voleo bih da pročitam izveštaje naših delegacija o boravku u Rumuniji. Sem zvaničnih razgovora, u kojima se mlati prazna slama nabrajanjem uspeha ostvarenih na polju izgradnje socijalizma, i zvaničnih ručkova i večerinki, uvek se duskutuje o mogućnostima proširenja privredne saradnje. Od toga, naravno, nikada ne bude ništa.

3. Mislim da bi se kompletna međunarodna saradnja naše opštine morala kritički razmotriti. Posete zvaničnih opštinskih delegacija predstavljaju već niz godina svojevrstan vid turizma: naši opštinski uglednici od kojih većina o svom trošku nije nikad putovala dalje od Dolova i Glogonja, iskoristili su priliku da na društveni (znači i moj) račun šetaju Jelisejskim poljima i upoznaju draži noći na Pigalu. Nastavljanje takve prakse u krizi kojoj se kraj ne nazire, moglo bi da ima i teške političke posledice. Ovakva međunarodna saradnja na narod koji već misli na golo preživljavanje dejstvuje isto kao i crvena marama na razjarenog bika.

4. Iako siroti – još uvek smo besni. Jedna francuska sportska ekipa je svojevremeno otkazala gostovanje u Pančevu uz učtivo izvinjenje i jasno obrazloženje: nemamo novca za taj put. Kao svaka prava gologuzija, mi ne možemo sebi da dozvolimo takvo priznanje, mada svi skupa, a i ceo svet, znamo da nam je došlo do grla (…).”

(25. avgust 1989)

***

„Evo jednog vica s bradom koji je, nažalost, ponovo postao aktuelan. Pita komšija Lalu da li zna koliko košta jedan ’tomahavk’. Pošto ovaj nije znao, reče da je cena te rakete skoro milion dolara. Na to će Lala: ’Ju, što mi jedan ne padne u avliju!’”

(30. april 1999)

***

„Nek muzika svira”, „Prema svecu i tropar”, „Stići i prestići Babušnicu”, „Dobićete umiljati ’Pančevac”, „Smutnoe vreme”, „Između beogradizacije i novosadizma”, „Spuštavah se ja na vaše uže”, „Ko će kresnuti šibicu?” (…)

(naslovi: od 1999. godine nadalje)

„Loše mišljenje o odlikašima može se jedino objasniti opštim stanjem u našem društvu. Ovo, sadašnje vreme bitno se razlikuje od onog kada je Brana Nušić napisao čuvenu pesmu ’Dva raba’, zbog koje je odsedeo godinu dana u ’Zabeli’. One koji su pobegli s tog časa srpske književnosti podsetiću na njenu ključnu strofu:

’Srpska deco što množiti znate, iz ovoga pouku imate: u Srbiji prilike su tak’e, babe slave, preziru junake, zato i vi ne mučite se džabe, srpska deco, postanite babe’.

Prilagođeni modernom dobu ti stihovi bi mogli ovako da glase:

U Srbiji danas prilike su tak’e, slave bitange, preziru petake, zato, deco, ne učite džabe, man’te knjige, budite barabe!”

(4. januar 2013)

***

„Tokom rasprava o sastavu nove vlade prisetio sam se onog vica o majmunu koji je vozio putnički avion. Dok su putnici spavali, piloti su golicali stjuardese, a on se dohvatio komandi i navijao ih dok nije slupao mašinu. Ovo je poslednja šansa da nam se to ne desi, jer novi mandatar sprema tim koji će voditi zemlju: mali, efikasan i stručan (…). Muka mu je velika što ima puno onih istaknutih naprednjaka koji smatraju da su zaslužni za ubedljivu pobedu stranke na izborima, mada je taj trijumf isključivo Aca izneo na svojim plećima. Svi pretendenti na presto smatraju se za stručnjake opšte prakse (…).

Agilni Vučić moraće da se izbori i s raspuštenim saradnicima, konkretno – da ih nauči kako treba da poštuju red i zakon i da ne šene pred njim”.

(njegov poslednji objavljeni komentar, 17. april 2014)

IN MEMORIAM MILAN MIRKOVIĆ TALE (1937 – 2014)




Moral i političari

Hoće li se Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara i predsednik Skupštine Vojvodine, konačno izjasniti želi li da i dalje ostane u koaliciji s Demokratskom strankom ili će promeniti političke partnere? Da li će ozbiljno okrnjena poslanička većina demokrata u pokrajinskom parlamentu opstati uprkos sve izvesnijoj nameri naprednjaka da je ugroze?

Odgovori na ova dva pitanja koja su bila intrigantna tokom celog leta biće poznati u danima koji slede. Za sada je sigurno samo jedno: lider vojvođanskih Mađara nema nameru da ni u jednoj varijanti raspleta vojvođanske političke krize podnese ostavku i prepusti nekom drugom funkciju predsednika pokrajinske Skupštine. Ako se prikloni naprednjacima, kako predviđaju brojne prognoze, zadržaće fotelju u koju je seo pre tri godine, kada su on i njegova stranka odlučili da postanu deo pokrajinske vlasti i podrže demokrate. Ukoliko nekim slučajem Pastor odluči da sve ostane kao pre, računa se da neće snositi nikakve posledice i da mu funkcija predsednika vojvođanskog parlamenta ostaje.

Predsednik Pokrajinskog odbora DSS-a Milenko Jovanov ovih dana je bezuspešno pokušao da natera Pastora da potpuno otvori karte.

– Ukoliko je napustio koaliciju s DS-om bilo bi časno da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine Vojvodine. I on i ostali predstavnici SVM-a u pokrajinskoj vladi. Ovako, on sada sedi u vojvođanskoj vlasti i pregovara o tome da i dalje ostane u njoj, ali s drugim političkim partnerima. Ako mu ti pregovori propadnu, ništa neće izgubiti, jer računa da će ostati na vlasti s DS-om – izjavio je Jovanov.

Slučaj Pastor nije izolovan, već posledica višegodišnjeg trenda na našoj političkoj sceni. Političari koje su na važne funkcije dovele njihove stranke ili su stekli privilegije zahvaljujući ulasku u partijske koalicije u jednom trenutku to naprasno zaborave i umisle da su zaseli u fotelje „na ime i prezime”.

Suprotni primeri su retki, a među njima je Aleksandra Jerkov, poslanica Demokratske stranke u Skupštini Srbije. Kada je početkom januara prošle godine objavila da napušta Ligu socijaldemokrata Vojvodine i prelazi u DS najpre je podnela ostavke na sve funkcije u LSV-u, a onda vratila toj stranci poslaničke mandate u novosadskoj Skupštini i Skupštini Srbije. Kada je pristupila demokratama počela je od nule.

Bilo bi lepo kada bi tako visokomoralnih osoba u našoj politici bilo više.
M. Gligorić