1

DJ pornićar

DJV je ovog puta prevazišao sebe! Nakon svih gadosti koje je lansirao na stranicama svog lišća pod imenom „Informer”, nazovinovinar Dejan J. Vučićević prekardašio je sve granice pristojnosti – objavio je lascivne fotografije izvesne plavuše koja (ne može se poreći) podseća na novoizabranu predsednicu Hrvatske! Pritom je i ispinovao priču o Kolindinoj bludnoj vezi s nekim Srbinom dok je za NATO službovala u Briselu.

Na njegovu štetu, u isti mah oglasili su se mnogi uživaoci produkata porno industrije: provalili da je tobožnja prva dama naših suseda u stvari jedna svetska zvezda akcionih filmova za odrasle. I, tako se DJ Lažov našao u nebranom grožđu…

Em što je slagao kao baron Minhauzen, em što je objavio porno sadržaje u novinama; što je toliko nezakonito da je čak i usnuli ministar morao da naruši svoju (fil)harmoniju duha i tela, jer je bio prinuđen da, konačno, odreaguje na smećarsko informisanje.

I šta je onda uradio nesrećni DJ Vučićević?! Brže-bolje, ko iz katapulta, izleteo je pred medije (teško je verovati da ga neko njemu veoma drag nije na to prisilio) i poput kakvog dječarca priznao kako je nehotice masno slagao. Tuga božja – kako njemu časnom i poštenom to da se desi – da su baš njega naivnog i mučenog tako gadno prevarili neki hrvatski (kontra)obaveštajni hohštapleri?!

Nije prošao ni dan, kad ono – eto DJ-a na honorarnom zadatku na bratskom mu „Pinku”?! I, tamo se, mrtav ’ladan, keslao kao da nije bilo ni Kolinde, ni pornića, ni onih krokodilskih suza… Pravi obraz-đon! Nije ga dotaklo ni to što ga je onaj flegmatično-sarkastični „ćirilični” Marić, u sadejstvu s vickastim Čankom, ispodjebavao do koske.

A šta ga boli ćoše, kad je (uvek) na pravoj strani i kad će opet pred neke nove izbore u svom celovečernjem rijaliti šou programu dočekivati svite glavešina, lizati im tabane i tako cementirati svoju egzistenciju.

Eh, da je jedini…

Krajnje je vreme da takvi kao što je on lepo ozvaniče funkciju glasnogovornika ove stranke, ali i svih prethodnih, a kako stvar stoji, i budućih vladajućih stranaka.

J. Filipović




„Šarli” i Pandora

„U toku je (svetski) rat i mi smo u njemu do grla”, zavapilo je ovih dana jedno od najvećih pera današnjice.

Pored toga, komentarišući jezivi masakr u redakciji pariskog satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo”, Umberto Eko je podsetio da je na ovako nešto upozoravao još pre tridesetak godina i pritom je poklonike takozvane Islamske Države poistovetio s nacistima. Tu „reputaciju” oni su, nažalost, „opravdali” tako što su na objavljeni crtež voljenog im vođe u navedenom listu „reagovali” usmrtivši dvanaestoro ljudi.

I dok sav normalan svet s punim pravom tuguje, brine i negoduje, u Gradu svetlosti su održane masovne demonstracije pod parolom: „Svi smo mi Šarli”. I nema dileme da u ovako globalno naelektrisanoj situaciji treba osuditi svaki oblik nasilja, posebno nad golorukim ljudima (premda gotovo da se niko nije ni štrecnuo zbog toga što je otprilike u isto vreme ozloglašeni „Boko Haram” u „dalekoj” Nigeriji pobio dve hiljade nedužnih ljudi).

Slobodno novinarstvo je civilizacijski ideal i nema sumnje da ga treba štititi iz petnih žila. Ipak, postoje i neke nedoumice u slučaju „Šarli”, koje se odnose pre svega na prepoznavanje te kritične tačke u kojoj satira postaje nešto nesuvislo (uvreda, ruganje, podsmeh…). Tačke iz kojih može početi da se odmotava ona zloslutna spirala… Ako se zna u kakvom svetu živimo, neizostavno se mora razmišljati i o posledicama izlaganja rizicima otvaranja tako opasnih Pandorinih kutija. Jer kada se zloduh oslobodi i otelotvori, teško ga je zaustaviti…

Svedoci smo i toga da u današnjem (nazovi)javnom mnjenju bilo koji vid afirmativnog novinarstva dramatično uzmiče pred tekstovima iz kojih „lipti krv”. To je, egzistencije radi, dojučerašnje istinske profesionalce i umerene ljude nateralo u poteru za „razornim novinarskim eksplozijama”, a među sedmom silom silovito narasta broj „karijerista”, koji bi sve učinili da se njihovi potpisi nađu iza takvih bombastičnih izraza.

Baš zbog te zapaljive atmosfere neophodno je što jasnije odvojiti „Šarli” i Pandoru. Uvek valja obodriti hrabrost (posebno kad je svrsishodna), ali ne i fanatičnu ludost, budući da je mnogo puta viđen odgovor na to još ogorčeniji fanatizam.

A istorija nas uči tome da kad neki nestaško kresne fitilj i upali žito, lako se ponovo može dogoditi da „student bude kriv, a svi seljani nesagledivo ispaštaju”…

J. Filipović




Naprednjačka penzijska doktrina

Nov tarifni sistem za naplatu javnog prevoza u Beogradu, koji je izazvao nezadovoljstvo penzionera, iznedrio nam je i jednog novog političkog heroja. On se zove Dragomir Petronijević, član je Gradskog veća u našoj prestonici, a i član Glavnog i Izvršnog odbora Srpske napredne stranke.

Reče čovek da karte za javni prevoz „penzioneri ne plaćaju sami jer im penzije isplaćuje država, a penzije se isplaćuju od onoga što zarade zaposleni” i podvukao da je „zato dosta zamene teza”.

A mladi Beograđanin (tek su mu 32 godine) zna znanje. Završio je menadžment na Višoj poslovnoj školi, a posle toga i Univerzitet za poslovne studije u Banjaluci. Takoreći ekonomski ekspert. Otuda i njegova nedvosmislena izjava o tome da je konačno došlo vreme da se ne zamenjuju teze i definitivno prestane s lupetanjem o tome kako penzioneri plaćaju nešto iz svog džepa. Da se zna: njima penzije isplaćuje država i tačka. Treba da su joj zahvalni na toj milosti. A država, pojasnio nam je Dragomir, te pare mažnjava iz zarada zaposlenih. Zato je, može se iz ovoga zaključiti, penzosima bolje da kušuju, da se ne bi još i zaposleni i država uzjogunili, pa prestali s pomenutim donacijama. Eto.

Mada, trebalo bi možda pitati profesore beogradske Više poslovne škole, kao i one iz Banjaluke, koja budala ga je tome naučila. I što mu nisu objasnili da su penzioneri celog svog radnog veka izdvajali pare iz svoje zarade da bi posle imali za penzije? I da je ta ista milostiva država njihove pare u međuvremenu rasipala, arčila, trošila i na kraju spizdila. Pa sada u penzionom fondu ima samo neku crkavicu koju izdvajaju zaposleni što su jedva preživeli privredne reforme te iste mudre države.

A možda je pomenuti Dragomir sam došao do te nove ekonomske doktrine, na osnovu sopstvenog naučnog istraživanja.

Ili je, što je najverovatnije, samo pokušao da imitira logiku, retoriku i javne nastupe svog partijskog šefa.

Z. Spremo




Šta će ostati za nama?

Poznavaoci astroloških prilika su još početkom marta upozorili da nam predstoji težak period. To se, kažu, naročito odnosilo na kvalitet međuljudskih odnosa. Nagoveštavali su mnogo nesporazuma, svađa, uvreda, mržnje… I nažalost, bilo je onoliko toga u svim segmentima društvenog života – od kulture, sporta i umetnosti, pa sve do osnovne matrice – porodice. O politici je iluzorno trošiti reči…

Teško je pravilno opisati stanje u toj oblasti bez koje danas u Srbiji nije moguće ni prosjačiti na ulici. Iako bi trebalo da bude suština postojanja stranaka, ideologija kao da je s ovih prostora iščezla još u doba paleolita, a više ni „male Đokice” nemaju dilemu da se u partije, posebno one vladajuće, učlanjuje isključivo iz suvog interesa. Međutim, ono što najviše para uši je netrpeljivost koja se oseti u svakom verbalnom sučeljavanju tobožnjih predstavnika građana.

Ni u svetu situacija nije mnogo bolja. Odnosi između velikih sila nisu bili lošiji od pada Berlinskog zida. Dok kriza u Ukrajini eskalira, moćni svetski lideri svakodnevno razmenjuju sve brutalnije uvrede. I ko zna kako će se sve to završiti. (Neće se, valjda, opet tući preko naše nejake grbače?)

U godini na izmaku toliko je žuči izliveno oko nas, a tako premalo ljubavi i dobrote – bez kojih ništa vredno i stabilno ne može nastati. Stoga treba duboko da razmislimo pre nego što poželimo da nešto (ili nekog) rušimo i unižavamo, jer kad jednog dana budemo fizički napuštali ovu planetu pamtiće se samo naša plemenita dela, a ne kule i gradovi, bankovni konto, broj zavedenih žena ili muškaraca… Pa da li je ikad igde iko, prisećajući se pokojnika nad odrom, spomenuo njegove poslovne ili ljubavne uspehe, a kamoli to kako je nekog nasamario ili izvređao.

I zato svako treba da se zapita šta će ostaviti za sobom i da li će njegovi bližnji imati od čega da mu sastave oproštajni govor.

J. Filipović




Srećni praznici

Višestranački parlamentarni izbori važe za praznik demokratije. Na to je nedavno, tačnije oktobra ove godine povodom izbora u Republici Srpskoj, podsetio i naš uvaženi premijer Vučić.

Još kada se takav praznik, sticajem okolnosti, spoji s nekim državnim ili verskim praznikom, veselje se širi na sve strane.

Žitelji Lučana i Mionice imali su sreće da takvu prazničnu atmosferu ovih dana osete na svojoj koži. Kao uvertiru prednovogodišnjeg slavlja, dobili su i praznik demokratije, to jest izbore za skupštine opština.

Kakva je samo to fešta bila! Biračka mesta „ukrašavale” su kolone crnih džipova sa zatamnjenim staklima, kao da smo u fudbalu pobedili Albaniju; po kućama su zvonili telefoni sa anonimnim „čestitkama” iz prestonice; neke stranke su, umesto muzičara, želele da počaste birače sa po dve hiljadarke; bilo je i pokušaja „redizajniranja” biračkih kutija; učestala je bilateralna međustranačka saradnja, naročito kada domaćini nisu u prostorijama, a da hladnoća ne bi ugrozila zdravlje mladih birača, organizovani su čak i treninzi u fulkontaktu na neopreznim pojedincima.

Vrhunac praznika demokratije bio je kada je desetak oduševljenih aktivista napravilo otvoreni „intervju” s jednim od kandidata za gradonačelnika, posle kojeg je on primao „čestitke” zdravstvenih i policijskih radnika.

Mi u Pančevu, s obzirom na to da su kod nas skoro sve stranke u koalicionoj vlasti, ovakvo veselje teško možemo dobiti. Ali pošto je i ovo Srbija, a znamo da su stranački koalicioni sporazumi čvrsti poput vojvođanskih stena, nije nemoguće da i nas uskoro zadesi slično praznovanje.

Pa, sugrađani, neka su nam srećni budući demokratski i ostali praznici.

Z. Spremo




Skupštinska retorika

Uvrede, provokacije i pogrdnosti sa sednice Narodne skupštine, nedavno održane povodom usvajanja budžeta, ovih dana ne silaze sa udarnih stranica medija, posebno onih krvožednijih (takva je većina). Zaista, atmosfera u najvišem domu je toliko nepodnošljiva da oni s nežnijim stomacima teško mogu sebi da priušte luksuz gledanja više od tri minuta prenosa iz parlamenta.

Malobrojna opozicija je razbucana, anksiozna i gotovo nečujna. Međutim, kad i ta šaka jada najzad zausti da nešto prozbori, momentalno im surovi kontolori mikrofonije začepe usta. To se, pre svega, odnosi na „prvu među jednakima” (ujedno i prvu kada je reč o broju promena stranačkih dresova). I ta i takva Maja, mimo svakog pravila i dobrog ukusa, daje sebi slobodu da se doslovce pokaki po svakom ko joj nije po volji. Na sve to je još stigla da se nadrnda zbog tobožnje nekulture poslanika i usred zasedanja odmagli iz Skupštine.

Ništa bolji nije ni njen pomagač – izvesni Bečić iz Vrbasa, koji vrhunskim sarkazmom, za čula ionako naporne sesije, dovodi do totalnog šizenja. I umesto da opozicija poentira na toj nesuvisloj retorici čelnika parlamenta i građanima pruži alternativu u vidu kultivisanijeg i smirenijeg dijaloga, stvar uprska lajavi i nervozni Zoran Živković.

Sve to zajedno pospešuje onaj narečeni osećaj u trbuhu do neutažive potrebe za bljuvanjem. Ako nam je takav „najviši dom”, šta onda očekivati „nižih instanci”?!

Na tom tragu ima jedna setna urbana priča: nedavno je u Beogradu, na Dunavskom keju, u jednom napuštenom objektu, pronađen leš crnog mladića, koji je, nakon nebrojenih avanturističkih putešestvija, u našu zemlju stigao iz daleke rodne Gambije. Iako momak pod imenom Musa Beri nije imao nameru da se ovde duže zadržava, u Beogradu mu se izgleda veoma svidelo, pa je odlučio da ostane duže. Ubrzo se i Musina plemenita i vesela narav dopala Dorćolcima, a pokazalo se i da je izuzetno vredan, kao i to da ume sa životinjama, pa su se njegovim dolaskom kuce lutalice u okolini naprasno umirile. Ljubav prema ljupkim četvoronošcima ga je intimno približila jednoj lokalnoj devojci, koja je kasnije priznala da nikad nije upoznala pozitivniju osobu.

Međutim, strast se tek rasplamsala, a nesrećni Musa je na tužan (i neobjašnjiv) način završio svoj put. Pomenuta Dorćolka je i pronašla njegovo beživotno telo, pa je tim povodom isleđivana u policiji, posle čega se, prema sopstvenom priznanju, nikad posramljenije u životu nije osećala – tom prilikom „organi” su je do srži izvređali rečima da je „pored toliko naših ljudi morala da nađe baš tog narkomana”.

Još jedna kvalifikacija „dostojna” retoričkog diskursa „najvišeg doma”…

J. Filipović




Kad Vulin poklanja

Da je Srbija zaista demokratska zemlja, direktor policije Milorad Veljović i Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, morali bi da podnesu ostavke. Iako ne snosi nikakvu konkretnu krivicu, drugi čovek u Ministarstvu unutrašnjih poslova morao bi da ode jer je kompromitovan nakon otkrića medija da je njegov sin bio na platnom spisku uhapšenog tajkuna Miroslava Bogićevića i bezuspešnog pokušaja da to zataška.

Trebalo bi da se sa sadašnje funkcije povuče i Aleksandar Vulin, jedan od ministara u Vladi Srbije. Pored toga što je nakon obelodanjivanja skandala s pokušajem raspodele novca nevladinim organizacijama euforično objavio kako je odlučio da pare odu za lečenje bolesne dece, kao da ih poklanja iz sopstvenog džepa, učinio je i niz drugih propusta.

Između ostalog, propustio je da kaže da li će zbog neuspelog pokušaja raspodele državnog novca fantomskim nevladinim organizacijama biti pozvani na odgovornost zaposleni u ministarstvu na čijem je on čelu. Uskratio je javnost za odgovor na pitanje šta sada mogu da očekuju prave nevladine organizacije koje se bave humanitarnim problemima jer su ostale bez novca zbog onih koji su se predstavljali kao NVO da bi nezakonito prisvojili državne pare.

Iako je javnost opravdano ukazala na neregularnost konkursa, Vulin je napao ceo civilni sektor i zapretio inspekcijama i proverama poslovanja svih nevladinih organizacija u Srbiji u prethodnih deset godina.

Sve to samo zbog toga što su nevladine organizacije koje su zatražile njegovu ostavku argumentovano upozorile javnost da su se na poništeni konkurs za raspodelu novca iz državnog budžeta javile i one organizacije koje su bliske vladajućim partijama, a osnovane su posle objavljivanja konkursa i imaju jednog člana ili najviše dva.

Vulin je ostavio javnost i bez odgovora na pitanje da li će biti promenjen Zakon o udruženjima građana, koji propisuje rad nevladinih organizacija. To je neophodno jer upravo taj zakonski akt svojom nedorečenošću omogućava da se uz odavno afirmisane nevladine organizacije, kao što su Građanske inicijative, Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za praktičnu politiku i druge, koje u dosadašnjem radu imaju niz pozitivnih rezultata, „šlepuju” i NVO profiteri, oni kojima skraćenica NVO služi samo za biznis i nezasluženo konkurisanje za dobijanje državnih para.

M. Gligorić




Dan Republike

Već dvanaest godina zvanično, a dvostruko duže i suštinski, Dan republike ne postoji. Na žalost mnogih – jer ovaj praznik je simbolizovao možda i najsrećnija vremena na ovim prostorima, kada se verovalo u tamo neko bratstvo i jedinstvo, a na posao se odlazilo s neskrivenim elanom i radilo udarnički, baš kao za sebe.

Svi koji su makar okrznuli bezbrižnost življenja u Titovoj Jugi, nikako ne mogu da se sa setom ne sete atmosfere obeležavanja najvažnijeg državnog praznika, koji ne samo da je bio uvertira za još slađe (bar za decu) novogodišnje blagdane, već je u ta, iz ove perspektive, raskošna vremena, omogućavao ljudima da se punog srca (i buđelara) do mile volje druže. Bilo je maltene nezamislivo da vam za 29. novembar ne dođu gosti ili da vi nekom ne odete u podužu posetu.

A čik da vam se usred ove nemaštine neko „nakači” na četiri dana punog pansiona?! Možda bi se i nekako finansijski podnelo dočekati draga bića, ali pitanje je koliko ih je u ovom sveopštem rasulu preostalo. Ili ste se posvađali zbog nasledstva, ili vam duguju (ili im vi dugujete) neki novac, ili…

Dan Republike je posebno bio omiljen u panonskoj ravnici. Zna se i zašto – zbog čvaraka, kobasica, barevine, kiselog kupusa, kuvane rakije i svih drugih radosti (naravno, nesrećne klempave životinje zbog toga nisu bile nimalo radosne…). U to vreme gotovo svaka seoska kuća je po navici gajila svinje (bez obzira na dobre plate u fabrikama), a uvek se neko u familiji razabirao u kasapski zanat. A da u svinjokolju pripomaže mogao je svako – od majušne dečurlije do krhkih staraca. I onda – od praskozorja, prve „vruće” i tužnog skvika (žene, čeljad i tahikardičari morali su da začepljuju uši), pa do onog slatkog umora i smiraja uz bogat astal i pucketanje furune – stvarane su uspomene za nezaborav.

To romantično vreme je, nažalost, davno prohujalo, a sve dobrobiti socijalizma (dakako, bilo je i loših stvari, ali o tome neki drugi put…) potonule su u glibu tranzicione močvare iz koje nikako da se iskobeljamo. Možda Tito i jeste bio Hrvat i diktator, ali se ne pamti da je narod onoliko (decenija) živeo u kontinuitetu ne skidajući osmeh s lica. Što je iz mulja u kom se nalazimo – apsolutno nezamislivo…

Umesto da dolaskom (ah, te) demokratije započne vreme zapadnjačkog blagostanja i liberalizacije mišljenja, nastupila je sve gologuzanskija beda i čamotinja, a o slobodi govora bolje da ćutimo…

Stoga ne treba da čudi što ga mnogi još uvek slave…

J. Filipović




Bronzana straža

Sa svog postamenta na ulazu u „Narodnu baštu”, kao na straži, mirno nas posmatra Jovan Pavlović, osnivač, vlasnik i prvi urednik „Pančevca”.

NaslovnaNe ometa ga ni obližnja metalna ograda koja liči na rešetke kakvog kazamata.

Ne smeta mu ni vreva prolazećeg sveta, ni bolnica, ni bašta.

U svom plodnom žitiju na rešetke je svikao, s bolestima se nosio, a u božjoj bašti sa svakakvom svetinom borio.
„Ne tuguj bronzana stražo”, rekao bi Ćopić, jer i mi smo još uvek na straži.
Sve dok novi vlasnik svoju bistu ne zasluži.

Z. Spremo




„Desetak”, iliti državna otimačina

Naša Narodna skupština nedavno je usvojila jedan omanji propis, sa jedva 14 članova, koji je izazvao sveopštu i nepodeljenu pažnju javnosti. Njegov naziv je: „Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava”.

Kratko i jasno. Tačnije, naziv uopšte nije kratak, ali je zato još manje jasan. Naime, jeste da u zakonu piše da će se primenjivati „počev od obračuna i isplate plata, zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava za mesec novembar 2014. godine”, ali zato nigde u pomenutom propisu ne piše šta znači ono „privremeno”. Da li je u pitanju jedan, dva ili tri meseca, ili je možda reč o deset, dvadeset godina ili za vjeki vjekov, to nikome ko taj zakon pročita neće biti jasno.

Taj period, onako demokratski, ostaje na volju onome ko drma državom, odnosno Vladom Srbije, kako god se pomenuti zvao.

„Očuvanje finansijskog sistema” koji ne valja

Već u prvom članu ovog dekreta objašnjava se zašto je on donet. A donet je, navodno, „s ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru”. Dakle, donet je da bi se sačuvao ceo sistem, koji (a u tome se ama baš svi u Srbiji slažu) ništa ne valja!

U članu broj 2 izričito se navodi koji su to „korisnici javnih sredstava” koje će ovaj zakon očepiti. Pa se kaže da su tu svi oni koji direktno ili indirektno dobijaju pare iz republičkog i lokalnih budžeta; pa oni što rade u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja; pa sva javna preduzeća, republička ili opštinska, kao i firme koje su osnovala takva preduzeća; pa sve one javne agencije što su pod kontrolom republičke, odnosno lokalne vlasti; pa na kraju i Narodna banka Srbije. Elem, svi oni moraće zaposlenima da isplaćuju zarade umanjene za deset odsto, a tih 10 odsto novca, koliko god da je, lepo će uplaćivati državi. Normalno.

Zakonski biseri

Kako bi država inače mogla da funkcioniše bez para? Kako bi mogla da izdržava 11.000 stranačkih savetnika, da plaća svoju partijsku vojsku, da opslužuje 30.000 službenih vozila, da plaća sudske troškove koje naprave nesposobni javni tužioci, da zakupljuje satelite, da pevaljkama isplaćuje nacionalne penzije, da tetoši više od 150 agencija za koje se najčešće ne zna čemu služe, da plaća milionske penale za kredite koje nije iskoristila, da se predstavlja kao spasilac propalih firmi, da o našem trošku vraća dugove banaka iz kojih su oni odabrani maznuli ogromne pare, da…. (Ovaj spisak prekidamo, jer bi bio toliko dugačak da bi nam bio potreban vanredni broj novina.)

ludvik cetvrta maliE, onda sledi biser. Za korisnike javnih sredstava (čijim zaposlenima se oduzima 10 odsto od plate), u tački 5. člana 2 Zakona, kaže se da su to i ona pravna lica „nad kojima Republika Srbija, odnosno lokalna vlast ima direktnu ili indirektnu kontrolu nad više od 50 odsto kapitala ili više od 50 odsto glasova u organima upravljanja, druga pravna lica u kojima javna sredstva čine više od 50 odsto ukupnih prihoda ostvarenih u prethodnoj poslovnoj godini”!? Ovo je kao šlag na torti državne otimačine!

Opet posla za Sud u Strazburu?

Kao prvo, tu spadaju i one firme koje uopšte nisu javna preduzeća, nego, na primer, akcionarska društva, čiji je većinski paket akcija, posle raskida privatizacionih ugovora, privremeno pripao državi. Tipičan primer za to je upravo „Pančevac”.

Dakle, zaposlenima će biti oduziman „desetak”, i to u firmi koja već dve decenije ne dobija ama baš ni cvonjka budžetskih para i izdržava se samo od onoga što na tržištu zaradi! A ugurana je u kategoriju onih mastodontskih preduzeća (kao što je „Srbijagas”, na primer) čiji zaposleni na račun svih nas prave gubitke merene desetinama miliona evra i imaju plate o kojima možemo samo da sanjamo.

Kao drugo, osnovano se sumnja da „narodni” poslanici nemaju pojma o tome šta stvarno piše u pomenutom zakonu za koji su većinski digli ruke. A piše da će zaposlenima u preduzećima koja tokom iduće godine budu privatizovana, država i dalje uzimati 10 odsto od zarade, bez obzira na to što rade u čisto privatnoj firmi!? Drugim rečima, ako nekoliko stotina preduzeća početkom iduće godine dobiju privatnog vlasnika, zaposlenima će i dalje plate biti umanjivane, ukoliko su tokom ove poslovne godine više od 50 odsto prihoda dobijali iz javnih sredstava!

I može se s velikom dozom sigurnosti očekivati da će posle toga Sud u Strazburu opet imati pune ruke posla s brojnim tužbama iz Srbije.

Z. Spremo