1

O manjku/višku prostora

Čudno zvuči konstatacija da Pančevo istovremeno pati i od manjka i od viška prostora za kulturne sadržaje. Do tog paradoksalnog stanja stiglo se tako što su zbog manjka napravljeni novi ili adaptirani postojeći prostori, koji bi zatim postali čist višak.

Naime, u poslednjih nekoliko godina Pančevo je postalo bogatije za: Letnju pozornicu u Ulici cara Dušana (s prosečno jednim događajem godišnje, pod uslovom da leta nisu suviše kišovita), modernu binu na Tamišu, na kojoj su za dve godine postojanja održana dva koncerta (ili samo jedan?), i mobilni paviljon u centru grada, koji je od septembra 2014. do danas poslužio za potrebe Bijenala, dodelu paketića i… ništa više. KULTURNI CENTAR2Nije zgoreg pomenuti i glomazan i nefunkcionalan Izabinski prostor u okviru Kulturnog centra, čije brojne prostorije (bez prozora) jedva da ičemu služe…

S druge strane, restitucija visi za vratom Kulturnom centru Pančeva, mnogi se pitaju šta će biti s Galerijom savremene umetnosti, dok zgrada Magistrata nikako da bude dovedena u red kako bismo konačno ponovo imali stalnu postavku Narodnog muzeja.

D. Mladenović




Još jedna manje

Taman što smo se u mimohodu – lagano, tiho, gotovo ćutke – pomirili sa umorstvom „Utiska”, nije proteklo mnogo vremena a po ko zna koji put smo se uverili kako đavo nikad ne spava: obustavljeno je prikazivanje insajderskog „Reportera”, bilo je blokada medija i u lokalnim razmerama (videti u prošlom broju epizodu pod nazivom „Drž’te se, ’Kikindske’”), a ovih dana zbio se novi šok za poklonike slobode javne reči – Danica Vučenić, možda i jedina preostala britka sablja „vidljivog” novinarstva, napustila je posao kojim se uspešno bavila tri decenije.

Karijeru dobitnice mnogih priznanja, pored ostalog i nagrade koja nosi ime grandiozne Verice Barać, obeležio je rad na TV B92, a u poslednje četiri godine Vučenićeva je na Radio-televiziji Vojvodina vispreno vodila najupečatljiviju autorsku emisiju tog medija – „Jedan na jedan”. Uvek profesionalna i informisana, sposobna da u tanak nerv pogodi svakog sagovornika, mnogima je bila trn u oku. A to na ovim prostorima podrazumeva pritisak, stres, pretnje i razne druge oblike ućutkivanja. Stoga, ljudski posmatrano, ne treba previše da se čudimo Daničinoj odluci da nađe neko pitomije okruženje za obezbeđivanje egzistencije.

Prilikom dobijanja nagrade za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac” u oktobru prošle godine i sama je istakla kako nije mogla ni pomisliti da ćemo se ponovo vraćati na pitanje slobode medija, budući da je propaganda u potpunosti zamenila informacije. Tom zgodom decidno je poručila kolegama kako treba svi zajedno svojski profesionalno da se angažuju u interesu građana.

I zato, nažalost, poslednja informacija o odlasku uspešne novinarke (u mirnije vode) može biti protumačena i kao kapitulacija još jedne perjanice „sedme sile”. Sve ukazuje na to da od takozvane sile nije ostalo gotovo ni početno slovo, a time pomenuti građani bivaju sve prepušteniji razornosti uragana tabloidne propagande.
Kako sada stvari stoje, s povlačenjem Danice Vučenić nad informativnim nebom Srbije će maltene u celosti „bdeti” svima znani nosilac tih istih inicijala.

Da li treba podsećati na to kakav se zlokobni „informerokumulus” nadvio nad našim glavama?

J. Filipović




Kreditno napredovanje sveta i Srbije: zemlje duhova

Najnovije istraživanje multinacionalne konsultantske kuće „Mekinzi” pokazalo je da su sve velike privrede sveta danas znatno zaduženije nego na početku finansijske krize 2007. Ovaj globalni institut ispitivao je zaduženost država, ali i ukupnu zaduženost pojedinačnih privreda, u šta ulaze i dugovanja domaćinstava, finansijskih institucija i drugih korporacija.

Prema objavljenim podacima, Irska je tokom poslednjih sedam godina uvećala svoj dug za 172 odsto, Grčka za 103, Portugalija za 100, Španija za 72, Francuska za 66, Holandija za 62, Belgija za 61, Italija za 55, a Nemačka za samo osam odsto. Analitičari instituta „Mekinzi” upozoravaju da su države, umesto da izvuku pouke iz onog što se dogodilo pre samo sedam godina, sada pred novim i još većim finansijskim kolapsom.

Ludvig cetvrta

Ilustracija Dušan Ludvig

Teret dugova ubrzo će postati neizdrživ, a političari na vlasti i dalje zadužuju svoje države i izdaju obveznice koje će i njihovi unuci moraju da otplaćuju. Razvoj se zasniva na novim investicijama, a one ne smeju da stanu ili da se smanje i time rizikuje zaostajanje za drugima. Zbog tog stalnog jurcanja za sopstvenim repom, dužnički balon se naduvava sve više i samo je pitanje kada će opet da pukne. To jest, kada će i ostale države koje su takođe „dužne ko Grčka” početi da kukumavče za otpisivanjem kredita da ne bi objavile bankrot, a državna kasa bila rasturena „ko bugarska skupština”.

Ne treba ni pominjati da u tim slučajevima neće stradati oni koji su na vlasti, ni kreditori, a ni oni najbogatiji. Nastradaće narod, običan svet, kome će se opet prodavati priča o potrebi sveopšte štednje, stezanja kaiša, umanjenja plata i penzija, kao i istovremenog povećanja poreza, kako bi aždaja (čitaj: država) mogla da se namiri i nahrani.

Skoro baš onako kako ovih dana slušamo mi u Srbiji.

Pomenutog investicionog ludila nije pošteđena ni Kina, druga privredna sila sveta, koju smatraju primerom dobre, ekspanzivne ekonomije. Po umerenim procenama u toj zemlji sada ima stotinak ogromnih fantomskih gradova u kojima niko ne živi! Reč je o potpuno novim naseljima sa modernim zgradama, bulevarima, putevima, školama i svom ostalom neophodnom infrastrukturom, planski izgrađenom za stotine hiljada stanovnika, u kojima jedva da nekoga i ima. Nazivaju ih „gradovi duhova”, a oni su „živi” dokaz i tamošnjeg neracionalnog „investicionog buma”.

Konačno, u čemu se mi razlikujemo od drugih? Skoro ni u čemu. Javni dug Srbije na kraju 2007. godine iznosio je 8,87 milijardi evra, a krajem prošle godine 22,76 milijardi! Samo tokom poslednje dve godine uvećan je za tačno pet milijardi evra! I što je još gore, 2007. godine je činio 29,9 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje, a danas čak 70,9 odsto. Pojednostavljeno rečeno, tokom poslednjih sedam godina zadužili smo se dva i po puta više, a Srbija proizvodi skoro isto kao i pre ili još manje.

A najgore je to što se ova đavolja spirala ne smanjuje nego samo povećava. Aktuelna Vlada se i dalje razmeće „uspesima”, o tome kako su dobijeni „jeftini krediti” sa dugim rokom otplate, višegodišnjim grejs-periodom i niskom kamatom. Da ne govorimo o tome da se skoro svakodnevno mogu pratiti vesti o tome da je opet prodato „toliko i toliko” državnih obveznica, za koje se domaći privrednici i banke navodno otimaju. A nije reč ni o čemu drugom, nego o prikrivenim, maskiranim kreditnim obavezama, kao i o tome da se ovakvom prodajom čini dodatna šteta. Umesto da oni koji imaju slobodna sredstva investiraju u novu proizvodnju ili nove poslove, lepo kupe državne obveznice, dobijaju solidnu kamatu i nemaju nikakav rizik. Država garantuje.

Gde je Pančevo u svemu tome? Nikoga ne bi trebalo da zavara podatak Ministarstva finansija prema kome naša varoš, od svih lokalnih samouprava, a posle Novog Sada i Niša, ima nominalno najveći kreditni potencijal u državi, jer navodno raspolaže sa 1,77 milijardi dinara za dugoročno zaduživanje.

Takva slika je potpuno pogrešna. Jer prema ovogodišnjem budžetu, koji iznosi nešto više od pet milijardi dinara, već je projektovan deficit od 670 miliona. Grad će zato podići kredite u iznosu od 333,5 miliona dinara, a od toga će više od polovine (190 miliona) biti iskorišćeno za otplatu glavnice dosadašnjih kredita. I da kojim slučajem Rafinerija i „Petrohemija” nisu ovde, ovo bi bila mrtva varoš poput Majdanpeka ili onih kineskih gradova-duhova.

Ko ne veruje neka obiđe dosadašnje „rezultate” ovdašnje vladavine: multifunkcionalnu halu u „Malom Londonu”, sportsku halu u „Bagremaru”, zatvoreni plivački bazen na Kotežu, regionalnu deponiju na Dolovačkom putu ili neku od nebrojanih slobodnih zona koje su „nicale” tokom poslednjih decenija.

Z. Spremo




Dodvoravanje

Pre Vučićevog puta u Brisel, na razgovore o sprovođenju prethodno postignutog sporazuma, premijer je 5. februara dobio pismo koje su mu poslali poslanici i rukovodstvo Skupštine Autonomne pokrajine Kosova i Metohije, a koje je potpisao Dobrosav Dobrić, potpredsednik ovog doma.

Zanimljivo, ali o tome je malo gde moglo da se pročita ili čuje. Najvažniji i najtiražniji mediji u Srbiji uglavnom su ga ignorisali. A u dopisu nije mogla da se nađe nijedna uvredljiva reč, poput „stoka”, „lopovi”, „kriminalci” ili neke slične, kojima se inače časte poslanici u republičkom parlamentu.

Predstavnici južne pokrajine u njemu „predočavaju” premijeru da „Briselski sporazum predstavlja ozbiljnu pretnju teritorijalnom integritetu” Srbije, da „na protivustavan način menja” naš Ustav i smatraju da je neophodno da Vlada „donese odluku o raskidu” pomenutog sporazuma. Oni podsećaju na to da su se „građani na severu KiM, upravo na referendumu održanom 2012, sa 99,9 odsto izjasnili protiv prihvatanja institucija tzv. R. Kosovo”. Navode i to da „najavljeni pregovori u vezi sa vlasništvom RMHK ,Trepča’, ne spominjući ostalu imovinu na KiM, nisu ništa drugo no deobni bilans dve nezavisne i suverene države i odustajanje od Rezolucije 1244 SB UN”. Mišljenja su „da bi jedina tema na pregovorima u Briselu trebalo da bude održivi povratak raseljenih i uzurpirane srpske imovine’”.

A trebalo je sve ovo objaviti istine radi, svidela se ona nekome ili ne. Ignorisanje dopisa, naravno, ne služi na čast srpskoj vlasti, na šta smo već navikli, a još manje domaćim medijima koji nastoje da se dodvore premijeru.

Z. Spremo




Pešačka autostrada s parkingom

Sad kada se Zmaj Jovina ulica (od Karađorđeve do parka) u potpunosti pretvorila u glavnu gradsku autostradu s besplatnim parkingom, jedino logično pitanje je zbog čega su uopšte prvih nekoliko dana septembra na ulazu u tu ulicu stajali policajci. Da li je njihova uloga bila da punih sedam dana štite učenike „Zmaj Jovine škole” da ne završe pod nečijim točkovima ili su tu stajali kako bi podsetili vozače da je (sudeći po saobraćajnom znaku) u tom delu zabranjen saobraćaj u oba smera?

Đaci i dalje idu u školu i isti saobraćajni znak još uvek se nalazi na starom mestu. Jedino se promenio intenzitet saobraćaja, pošto je sve više automobila koji se nesmetano tuda vrzmaju (posebno u vreme početka i završetka smene u „Zmajevoj školi”, što je posebna tema), kao i broj parkiranih vozila na uglu Zmaj Jovine i parka.

Koliko su se vozači opustili, najbolje govori prizor u kojem vozač kombija nesmetano koristi rutu od Karađorđeve, preko Zmaj Jovine i parka do kafića na početku Korzoa (pitanje je i ko je i zbog čega uklonio stubiće i saksije između Zmaj Jovine ulice i parka). Zar takve vozače i sve one koji zloupotrebljavaju pešačke staze i prete bezbednosti dece u Pančevu zaista nema ko da sankcioniše?

Nije valjda neophodno da se nešto loše desi kako bi nadležne službe počele da rade svoje posao?

D. Mladenović




„Stradao” i sitan lopovluk

Nema dileme, vlast je snažno rešila da stroge mere primeni čak i na one za koje smo mislili da su apsolutno nedodirljivi.

Eto, „pala” je i srpska verzija Ruperta Mardoka – Mitrović je morao da na ime poreskog duga „calne” petsto miliona. Nije jadnička spas’lo ni premijerovo pojavljivanje na „Pinku” svakih šest sekundi, ni ekskluzivni prenos iz Obrenovca, ni silne „teške reči”, ni Jovana… (Drčnu voditeljku, sklonu džentlmenstvu, ipak, treba izbaciti sa spiska beskonačne „ružičaste” servilnosti ovoj, kao i svim prethodnim vlastima.)

Dakle, kao što nam je obećavano – nema nedodirljivih! (Da li, baš?) Uterivanje sistema došlo je dotle da se udarilo i na one najskromnije lopove.

O čemu se radi?

Dosad su veseljaci mogli na miru da zapucaju u prvu radnju, natovare se bakaluka za, recimo, četrnaest i po ’iljadarki; i ako su vešti s prstima – nema im zime, a ukoliko ih, ipak, ćape drotovi, nije neka frka – zakonu nije poznato pokretanje postupka po službenoj dužnosti za krađu do petnaest hiljada dinara. Vlasnicima je (ako, baš, nemaju drugog posla) preostajalo samo da privatno tuže počinioce. Al’ znalo se šta im sledi – potezanje po sudnicama, advokati gulikože i razni drugi stresovi… Ako pak dobiju – osuđeni najčešće nemaju odakle da im plate. Stoga je bilo mnogo jeftinije oprostiti se od obeštećenja.

E sad – budući da država ovih dana žestoko trenira strogoću kako bi stala na noge lagane (još kad rasproda ono malo „Telekoma”, Bog da nas vidi…), rešila je da doaka i sitnim secikesama: odsad je donji prag za pokretanje službene prijave spušten na pet tisuća. Kažu da je već prvih dana broj krađa znatno opao.

Što jes’ – jes’, za pet soma nemaš ni čestit ručak, recimo, u „Vetrenjači”, uz obične morske plodove i „bagatelno” vino od nekih tamo Radovanovića.

Ali, ko još to plaća (iz svog džepa)…

J. Filipović




Stabilizatori i destabilizatori

Pokušaji destabilizacije Srbije i naše narodne vlasti postali su masovna pojava.

Eto, kada je Haški tribunal privremeno pustio Vojislava Šešelja, i slepcima je bilo jasno da je to zakulisna američka igra usmerena na destabilizaciju njegovih kumova, a naših vladalaca.

Kada neko o Tomislavu Nikoliću kaže nešto što se ne sviđa Stanislavi Pak, šefovici pres-službe i savetnici predsednika, i to je, u stvari, pokušaj destabilizacije Srbije.

Kada se radoznali novinari zapitaju šta znače neke od izjava šefa države, to je, naravno, pokušaj destabilizacije Vlade.

U slučaju da se neki od ministara podvrgne detaljnijoj kritici, to je zapravo posredni pokušaj destabilizacije premijera Vučića.

I višemesečni advokatski štrajk bio je manje-više prikriveni tajkunski pokušaj destabilizacije ministra Selakovića, a samim tim i narodne vlasti. To se vidi i iz aviona.

Kada Saša Janković, zaštitnik građana, od nadležne vojne službe zatraži podatke o uličnoj tuči s policijom, to je pokušaj destabilizacije Vojske Srbije. Jašta.

Kada nekog od vladika ulove u kakvoj nemoralnoj raboti s dečacima, u pozadini je svakako namera da se destabilizuje naša majčica Crkva.

Kada tamo neki mrmot izađe iz jazbine, pa se odmah vrati u rupu, navodno najavljujući nastavak zime, to nije ništa drugo nego pokušaj da se destabilizuje Republički hidrometeorološki zavod. Normalno.

A šta bi mogla da bude rasprava polupijanih gostiju s kelnerom u birtiji oko kusura nego perfidni pokušaj destabilizacije ugostiteljskog sektora i posredan napad na Vladu i premijera. Jasno ko dan.

Ni gunđanje penzionera zbog smanjenja penzija nije ništa drugo nego otvoreni atak na fiskalnu politiku Vlade, u nameri da se destabilizuju ekonomske mere, štednja i vlast.

Znamo mi dobro sve te pomenute destabilizatore i njihovu strategiju i taktiku, postupak i tehnologiju.

Samo se nadamo, u ime radnika, seljaka i poštene inteligencije, da u ovoj državi valjda ima nekog ko o svim tim nenarodnim elementima vodi urednu evidenciju.

Može opet zatrebati.

Z. Spremo




Društveno društvance

Nešto stariji ljubitelji sedme umetnosti sigurno dobro pamte antologijske scene i nezaboravne replike iz vanvremenog filma Gorana Markovića – „Majstori, majstori!”.

Kratko podsećanje na fabulu ovog epohalnog dela neće škoditi: radnja je smeštena u jednoj školi (mogla je biti u bilo kom društvenom preduzeću), a vezana je za prijavu o seksualnom uznemiravanju zaposlene od strane rukovodioca. Potom tamo dolazi mlađani inspektor (Bogdan Diklić) s namerom da stvar istera do kraja. Sasvim neočekivano, usput pronalazi gomilu drugih neispravnosti, a sve to događa se u momentu kada školska tetkica, zvana Keva, odlazi u penziju. To je i glavna fora, budući da se film završava „skromnim” ispraćajem pomenute radnice. U samom finišu priče svi akteri dočekaju zoru mortus pijani…

Da, bile su to srećne osamdesete… Ali priča je, kao što rekosmo, vanvremena: svega toga i danas ima po državnim preduzećima, i to u neslućenim količinama – i mutljavina, i neprikladnih (čitaj, intimnih) odnosa među zaposlenima, a posebno gala proslava!

E, zadržaćemo se na ovom poslednjem. Svako je čuo (šta, čuo – pohodio) za neko od glamuroznih obeležavanja slava ili godišnjica nekog javnog preduzeća ili kakvih drugih državnih institucija. Čak ni godine krize nisu nas omele u izdašnosti povodom tako „važnih” prilika za naše „samoupravne” firme i tu se nikada nije oskudevalo ni u dobroj kapljici, sočnom zalogaju ili nečem trećem…

Ipak, vremešniji ljubitelji te vrste provoda nisu baš ushićeni novotarijom zvanom koktel (to je ono kad imate „samo” nešto za nabosti s nogu! – prim. aut.) I da zlo bude veće, sve je manje „proverenih” varijanti koje podrazumevaju zasedanje uz astalče, iće, piće i muziku… I to onu pravu „uz ’armonikče”.

Ipak, nisu svi izdali tu „divnu” tradiciju. Eto, ovih dana je, možda, (uz eventualno Zoološki vrt) jedino preostalo društveno (pa još vodoprivredno!) preduzeće – „Tamiš–Dunav”, obeležilo svoj dan. A, gde bi nego „Kod Čileta”! (kad je već „Tamiš” odavno izumr’o…)

E, to se ne propušta – i mežnja, i pečenje (pragnjeće) i hektolitri tekućine, pa orkestar „sa sve pevaljku”… A posle „torata raznih sorata” sledi kolce s veselim dišom kao kolovođom! Pa, ondak sve „Jovo, nanovo”! I tako godinama… Društveno preduzeće – sve za druženje…

Što bi rekao ljuti partijski kadrovik (Rade Marković) iz narečenog filma – „Tamo se nikad nije štedelo na čoveku…”

A pošto košta – ko te pita…

J. Filipović




Ne smaraj, matora!

Možda najkristalniji odraz stanja duha našeg društva može se sagledati u javnom prevozu. (To baš ne važi za onaj „podivljali” pančevački oblik, koji svakodnevno odnosi hiljade evra na ime neplaćenog poreza: baje za volanima kombija nisu preterano „voljne” da tolerišu glasno izražavanje mišljenja.)

No vratimo se prvobitnoj temi. Ne prođe ni dan da u medijima ne „osvane” neka „autobuska crna hronika” – te napali vozača; te išutirali konduktera; te kamenovali šoferšajbnu… Zbog svega toga posao vozača u gradskom prevozu postaje sve rizičnije zanimanje, a država ništa ne preduzima u pogledu njihove zaštite ili makar toga da izgrednici budu adekvatnije kažnjeni. Tu se i ne nazire bilo kakvo uvođenje sistema…

Iako su žrtve uglavnom zaposleni u autoprevozničkim preduzećima, postoje (doduše, neuporedivo ređi) i slučajevi kada bahati kontrolori, ili čak policajci, svoju frustriranost iskaljuju na sirotinji koja sebi ne može da priušti ni tu kartu od svega nekoliko desetina dinara. U slučaju jedne Beograđanke komunalni policajci su bili do te mere brutalni da su je vezali lisicama i ponižavali naočigled brojnih svedoka.

Zaista – otkud tolika potreba da nekog ponizite?! Zar nije dovoljno to što u ovoj prevarantskoj državi jedva uspeva da preživi?!

Takva doktrina postaje vladajuća i servira nam se na bezbroj načina: od beskrupuloznih verbalnih nasrtaja na političke protivnike, preko iskonstruisanih tabloidnih afera, čiji je cilj potpuna satanizacija nečije ličnost, do raznih oblika nasilja, naročito onog najbolnijeg – vršnjačkog (dečjeg).

Stoga ne treba da čudi, recimo, scena na lokalnoj liniji 14 koja se nedavno dogodila: baki u dobrano poodmaklim godinama, zbog vozačeve neopreznosti, srednja vrata su prikleštila nogu. I dok se starica batrgala i glasno jaukala, „vesela” ekipa naizgled običnih tinejdžera ludo se zabavljala. Poznato je – di su mladi, tu je i „šala”!

Ovo su samo neki od „domišljatih” bisera: „Što joj ne otkinuše nogu?”, „Crkni, ionako si se naživela”, „Smaračice, kud ti jezik ne iščupaše!”, „Začepi, da ti ne bi’ ja došao!”…

„Usudiš” li se da ostariš u zemlji Srbiji, poniženje ti ne gine…

J. Filipović




Opet neka šarena laža?

Najnovija vest glasi: MUP uhapsio 12 osoba, među kojima ima i direktora, kao i nekih poznatih funkcionera SNS-a, DS-a i SPS-a. Razlog: sumnja na korupciju, primanje mita, zloupotrebu službenog položaja, sticanje protivpravne imovinske koristi i uopšte raznovrsne protivzakonite kriminalne radnje.

Običan svet može samo da aplaudira. Konačno policija radi svoj posao i hapsi sve one koji su nam godinama na grbači i zbog kojih je Srbija postala poznata kao leglo korupcije, a svi mi spali (skoro) na prosjački štap.

S druge strane, taj isti običan svet već počinje da se pita: pa dokle, bre, ne može da se uključi televizor ili otvore novine, a da nas odatle ne zapljusnu vestima kako je uhapšen ovaj ili onaj, te otkrivena ona grupa, te privedena ova… Postaje već zamarajuće. A večiti skeptici već pakosno i sarkastično primećuju kako će uskoro malo ko u Srbiji ostati na slobodi.

Još kada bi većina običnih građana znala kako sve to funkcioniše, tek onda bi bila sumnjičava. Kada bi znala razmere povezanosti političke, tužilačke i policijske vlasti, tek onda bi sve ove vesti primala sa ogromnom dozom rezerve.

Pojednostavljeno prikazano, to izgleda ovako. Ja sam na vlasti, pa onda svom protivniku ili starom političkom dužniku, iz sopstvenih ili stranačkih interesa, lepo pošaljem svoje inspektore, pa svom tužiocu krivičnu prijavu. Onda on lepo, da ne bi ispalo kako ne radi svoj posao i rizikuje da ne bude ponovo izabran, naloži policiji da celu stvar istraži. Pa onda MUP počne da kopa po dokumentaciji (a može uvek da se nađe nešto „sumnjivo”), te lepo tužiocu vrati denjak dokumenata kao „nalaz”, a ovaj digne optužnicu pod izgovorom „ako je sve u redu, na sudu će se to raščivijati”.

E, onda počinje medijska priprema, saopštenja o sumnjivim radnjama, privođenja, tabloidi stvar naduvavaju do besvesti, narod se iščuđava i prepričava skandal. A to što će se za četiri-pet godina ispostaviti da je optuženi nevin, ko će se još toga sećati.

Važno je da je on u međuvremenu diskreditovan i eliminisan iz javnog života, da se godinama bavi povlačenjem po sudnicama, a da za to vreme ne može da radi ništa ozbiljnije, jer mu u si-viju piše da se protiv njega vodi krivični postupak!

Ko ne veruje u ovu priču, neka pita, na primer, Gorana Kneževića, funkcionera DS-a, a sada ministra iz SNS-a, kako to izgleda. On je, podsetimo, bio optužen za zločinačko udruživanje (!), zloupotrebu službenog položaja i primanje i davanje mita, onda je „obijao” sudnice od 2008. do 2012. godine, 13 meseci proveo u pritvoru, da bi sve konačno bilo: puj pike, ne važi.

Zbog svega toga treba biti krajnje rezervisan kod ovakvih vesti o hapšenjima. Možda je sve to ipak samo šarena laža i gola populistička propaganda. Ili na vuka povika, dok za to vreme lisica meso nosi.

Z. Spremo