1

Opet Turci

Ovaj Erdogan ima pik na nas Srbe. Tek smo zaboravili ono s Kosovom („Kosovo je Turska”), što i nije bilo besmisleno (oni su tamo sedeli od 1389. do 1912, a mi od tada do 1999), a on sad bubne da će „100 miliona Turaka” da se naljuti „ako neko dirne Bošnjake”. Još ni kapućehaja (ambasador) u Beogradu nije uspeo da se rekne na tu temu, a naše novine udarile u seirenje: eto turske flote u Neumu! Mile Dodik se od pomisli na to smrzao i pohitao da se žali kod Ace Vučića: eto nas opet Osmanlije Turci hoće da porobe!

Već vidim scenu iz „Sulejmana Veličanstvenog”: polegla turska flota pod Neumom, beli se more od jedara, kapudanpaša (admiral, gledali ste valjda Sulejmana!) izdaje fermane, a na galijama carskim ordija čeka. Sve sam asker, nizam i prateći bašibozuk (paravojne formacije sklone pljački kao i naše); pride janičari (njihov JSO) i bostandžibaše (njihova Udba).

Ajmo sad ozbiljno. Čega se Mile Dodik uplašio kad oko Neuma ima nešto malo Bošnjaka i nešto mnogo više Škutora (Zapadni Hercegovci)? Do prvih zemalja njegove Republike Srpske ima ordija da se naputuje uz Neretvu i dalje, mnogo dalje. Ako Mile misli da Srbi više zaziru od Turaka nego Škutori – ljuto se vara. Uostalom: Erdogan i nije pomenuo ni Srbe ni Hrvate, pa kako se Mile prepoznao? Kanda obojica imaju akutni slučaj predizborne kampanje. Osim toga, voleo bih da vidim tu flotu koja bi mogla da doplovi, a kamoli da polegne pod Neumom. Kao prvo, mora da se plovi kroz hrvatsko teritorijalno more, što neće biti moguće; kao drugo – plitko je, brate,i nema tog kapudanpaše koji bi se usudio. Biće ono čuveno „Neum jok”iz istorije (kad je ono sultan poslao kapudanpašu da zauzme Maltu, pa je ispalo da je tamo mnogo jaka kaurska flota; paša je onda izjavio da „Malte nema”). Misli li Erdogan da zarati sa Hrvatskom? Teško; ako ni zbog čega, ono zbog NATO-a.

Nego, pustimo se mi budaljenja Dodikovih i Vučićevih; sve je ovo letnja šema: u nedostatku drekavaca i Turci nam dobro dođu. Miletu se tresu gaće od izbora, a ne od turske ordije, pa tužaka Turke Aci; Aci je svako tužakanje dobrodošlo, pa i na Turke. Pomazio je Mileta i kazao ono čuveno: „Nemoj da te je neko dirno, imaće posla sa mnom”. Ja tebi serdare, ti meni vojvodo; sve junak do junaka. A udvorički mediji jedva dočekali, ne čekajući da neko objasni šta je Erdogan u predizbornom karasevdahu izvalio.

I tako se mi zdravo jedimo ni zbog čega. Nije da nismo osetljivi: ipak smo mi, banatski militari, bili predziđe predziđa hrišćanstva tolike vekove; jedva smo pretekli od Turaka i njihovog zuluma, znamo mi.

Dajte nam ipak drekavce: s njima barem znamo gde smo i o čemu je reč.




Sudbina „Pančevca”

Ovih dana rešava se i ta stvar. Juče i danas Narodna skupština raspravlja o predlogu Zakona o javnom informisanju i o elektronskim medijima. Ukratko, 81 javno glasilo – uključujući i „Pančevac” – ide na doboš, da se tako izrazimo. Ide i „Studio B”, bez brige, kao i RTV Pančevo, ako se ne varam, ali to trenutno nije tema; biće. Ištvan Pastor (SVM) lepo je rekao da je reč o privatizaciji „silom” i „po svaku cenu”, ali i da će glasati za taj predlog, jer da su Madžari zadovoljeni ustupcima koalicionog partnera SNS-a.

Hoće li i Pančevci biti zadovoljni? Naime, do jula 2015. nama, „Pančevcu” to jest, predstoji sledeće: ili će nas neko kupiti pa šta nam dobri Boga da; ili će se akcije podeliti novinarima ako nas baš niko neće; a ako ni novinari ne budu hteli, onda zbogom diko, najstariji i najtiražniji nedeljnik u Srba ugasiće se jer ne treba nikome.

Razmotrimo sada šta to znači. Kao prvo, vlast misli da će se umiliti Evropi i kapitalizmu tako što će odrezati i na doboš prodati javna glasila čiji su osnivači bile lokalne zajednice. Kao da im je to od ćaće ostalo, pa mogu da prodaju; ali šta je –tu je. „Pančevac” sada može nastaviti da strepi: hoće li na tenderu najbolju ponudu dati neko ko je namerio da nas rastera kao mačke s jebišta, pa da dovede svoje poslušne novinare u civilu? Hoće li neko da kupi ovaj list samo da bi ga preprodao kad dođu bolja vremena? Bilo kako bilo, novinari „Pančevca” izlaze na tržište najamne radne snage kao roblje i u tome su nalik na ostatak najamne radne snage u ova neoliberalna vremena. Možemo teorijski da zamislimo budućeg vlasnika kome će biti jako stalo da „Pančevac” piše istinu, da bude blagovremen, potpun i objektivan; da služi javnom interesu i svojim sugrađanima – pa šta košta da košta. Praštajte, sestre slatke i braćo u Hristu, ali ja takvog privatnog vlasnika „Pančevca” teško mogu da zamislim u ova lopovska vremena i verujem da me razumete.

Kazaće neko: lako je tebi iz „Vremena” da popuješ, vi ste sami svoji vlasnici, kao i oni iz lista „Danas”. E, to hoću da kažem: najbolje je kad su novinari vlasnici svojih novina; za njih, za novine, za čitaoce i za javni interes. Novinari „Pančevca” to predlažu i traže godinama; takvih primera ima širom sveta i svi redom su uspešni i samoodrživi. Ali ovaj zakonski predlog daje prednost privatnom kupcu, od čega s pravom strepimo; znamo mi njih iz dosadašnjih privatizacija… Briga njih i za javni interes i za čitaoca i za lokalnu zajednicu.

Novine, pogotovo ovakve kakve imate u rukama, nešto su drugo i veće od običnog preduzeća. Još je Tomas Džeferson, jedan od otaca-osnivača SAD pre dvesta godina napisao da bi više voleo da živi u zemlji gde nema vlade ali ima slobodne štampe nego obrnuto.