1

Skandal u Inđiji

Ovoga puta nije išlo kako treba. Biće čupanja ušiju, leteće perje, pljuštaće šamari. Srpska napredna stranka, naime, ne sme da proizvodi škart; mora da pobeđuje stalno i uvek. Svaki poraz, čak i najmanji neuspeh, oni doživljavaju kao katastrofu i početak kraja. To nije baš najjasnije: sa ovolikom većinom u parlamentu mogli bi sebi da dozvole da se tu i tamo okliznu; da poneka lokalna samouprava i ne bude pod njihovim kopitom.

Ali ne: ima neki mali radikalski đavo koji im ne da mira, koji ih tera da čačkaju tamo gde im to ne treba i gde čak ni šanse nemaju. Promukoše od ponavljanja da Demokratska stranka (njeni ostaci, to jest) ima nekih šest odsto na republičkom nivou, pa bi – prema tome, kažu oni – trebalo upodobiti i ostatak države, pre svega Vojvodinu. To što sadašnje koalicije na vlasti u Vojvodini i nekim lokalnim samoupravama imaju stabilnu većinu do narednih lokalnih (i pokrajinskih) izbora – njima ne znači ništa. To zapelo, pa zapelo.

Ovoga puta, ovih dana naime, na red je došla Inđija. Taj miran i uspešan sremski gradić danima je pod pritiskom kriminalnih tipova i crnih džipova; traju prijateljska ubeđivanja, obećavanja i pretnje, kako čujem. Ideja bi bila – ako sam dobro razumeo – da se sadašnja gradska vlast smeni putem „prekomponovanja” većine u Skupštini grada, dakle angažovanjem preletača i prevrtača, sasvim golubarski. Napetost je rasla, da bi kulminirala incidentima u utorak i sredu, kada je neki magarac fizički napao Vladu Ješića, novinara i (eto, slučajno) brata Gorana Ješića, potpredsednika DS-a.

Vlada Ješić je moj drug i kolega; to je, ako se sećate, onaj momak koga je Velja Ilić na TV „Apolu” u Novome Sadu onomad udario kopitom u živom TV prenosu.

Desilo se – na svu sreću – da su neki poznanici bili u blizini, pa je napadač uskočio u automobil i pobegao, ali tek pošto su uslikali i njega i automobil. Ispalo je da je vozilo iznajmio kandidat SNS-a za gradonačelnika Inđije, neki Vladimir Gak; ko je vozio i napao Ješića, još ne znamo, ali to ne bi trebalo da bude neki problem organima. Ceo skandal na putu je da se okonča, jer je Srpska napredna stranka u sredu odustala od pokušaja da smeni lokalnu vlast u Inđiji. Podvili su rep i povukli se – zasad. E, zato će da bride uši i leti perje: usrali su kao ćuran motku.

Zanimljivo je još nešto: policija je u sredu privela Vladu Ješića, oštećenog. Ekipa iz Beograda pritiskala ga je, kaže mi on, da promeni iskaz; nudili su mu poligraf (a zašto?). Vlada, pametan dečko, rekao im je da sve može čim stigne njegov advokat. Nije dobio rešenje o zadržavanju, a lokalni policajci žalili su se da stradaju jer su profesionalno radili posao.

Nastavak očekujemo, a šta će Vučić da radi nezgrapnim operativcima s lica mesta, ne želimo ni da znamo.




A šta ako ipak?

U utorak sam ceo dan slušao, povremeno i gledao, raspravu u Skupštini o tom posebnom zakonu o Beogradu na vodi. Bilo je naporno, jer sam istovremeno pisao veoma težak i neprijatan tekst o padu onog helikoptera, pa sam radio na dva kanala: na prvom mislim i pišem, a na drugom primam prenos Skupštine, ne misleći, naravno.

Posle sam se zamislio. Poslanici vladajuće koalicije i premijer uzajamno su se častili komplimentima preko svake granice pristojnosti: ovi njemu – ala je to lepo to što si zamislio, a on njima – e baš vam hvala na razumevanju i podršci. Otkrio sam u sebi izvesne sumnje i slutnje. Evo ih.

A šta ako je sve što premijer obećava u vezi s Beogradom na vodi istina? A šta ako naša levantinska braća iz čiste ljubavi i prijateljstva zaista fljusnu tri i po milijarde evra u taj projekat? A šta ako se Beograd zaista preporodi i stekne kulu od 220 metara na koju će nagrnuti svi mogući belosvetski turisti, puni para koje će potrošiti u Beogradu? Turizam je, kaže premijer, a poslanici su to još i prorađivali, naša velika šansa i budućnost. Pa ako ipak turisti nagrnu u Beograd, pa posle i u naše banje i na planine, kako poslanici i premijer računaju, pa kad počne da pljušti lova, šta onda? A šta ako se naprave svi ti vrtići, parkovi, „kulturni sadržaji”, garaže i parkinzi, sve te kanalizacije i infrastrukture koje nam obećavaju?

A šta ako zaista isele željezničku stanicu u Prokop (što obećavaju od 1948), a autobusku negde na Novi Beograd, što je novije obećanje? A šta ako privatne vlasnike nekretnina zaista obeštete u punom iznosu od 37 miliona evra, kako tvrde njihovi advokati na sajtu „Bolja advokatura”, a ne sa svega sedam miliona, koliko im država sada nudi? A šta ako nas zaista zapljusnu obećani med i mleko, milioni, kamioni izvan Karađorđeve ulice i avioni?

U tom slučaju, koji mi se javio u utorak uveče u zbunjenoj glavi, šta ćemo od sebe? Mi koji smo sumnjali, izražavali rezerve i oslanjali se na mišljenja raznih arhitekata, urbanista, ekonomista, inženjera i ostalih sumnjivih tipova koji od početka ne vole premijera i njegovu porodicu, jer inače ne bi bacali klipove u točkove našeg pobedonosnog razvoja. Uf. A tek oni koji nose okolo žute patke, aludirajući providno da je o nekoj patki reč? Ako, dakle, ipak zaista ispadne da nas premijer i njegovi prijatelji iz raznih emirata nisu prevarili, šta onda? Kakva su vremena, čovek nikad ne zna… Nisam pametan.

Dobro, hajde, pokajaćemo se gorko, sve ćemo priznati: da smo bili u pustoj zabludi, da smo naseli na lažne procene takozvanih stručnjaka, da nismo dovoljno voleli premijera i njegovu porodicu; čak i da smo bili Miškovićevi plaćenici – ako treba. Onda ćemo očekivati milost s Previšnjeg mesta.




Nestašluci Voje Šešelja

U sredu, 1. aprila (bez šale) Voja Šešelj je spalio hrvatsku zastavu pred Palatom pravde u Beogradu. Kaže da su ga iznervirali hrvatski političari koji da ga stalno nešto jede i ljute. Onda je Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo optužni predlog zbog toga: ipak im je to priredio pod prozorom, pa nisu imali kud.

misa vasicNeko bi rekao da je to još jedna detonacija mahnitog Hercegovca, ali nije baš. U tom ludilu ima sistema. Pošto je shvatio da će morati natrag u Sheveningen, Voja Šešelj sada priprema buduće poteze, a Više tužilaštvo na to naseda – slučajno ili namerno. Kad dođe do onog nošenja (treba bar pet snažnih radnika BIA i MUP) Šešelja na aerodrom, on će vikati da su mu to sve Hrvati smestili, a Vučić i Nikolić da su hrvatski agenti i plaćenici, kao što on to od početka i govori. Hrvatska strana na to naseda i daje mu dopunske i nepotrebne argumente.

Ova blesava epizoda (nije prva, ni – nadamo se – poslednja) dolazi usred uveliko veštačke galame koja se nadigla oko zahteva haškog Tribunala da se Voja vrati u pritvor dok se sve strane ne dogovore šta će dalje s njim. Galama je veštačka zato što su pravila igre jasna: kad kažu da se vrati, ima da se vrati, ovako ili onako, svejedno i tu vlada Srbije nema šta da odlučuje i razmatra. Hapsite ga, makar i „na prepad”, što Vučić ne bi hteo, pa ga šaljete natrag i tačka. Ova vlast tu se donekle zbunila, po svom običaju: prvo su pričali da je puštanje Voje Šešelja na privremenu slobodu u novembru bio udar na Vladu, na stabilnost, na Vučića i njegovu porodicu; sada pričaju isto, kada Voju traže natrag.

Voja se u međuvremenu zabavljao po svom običaju i pravio razne cirkuse, kao što smo i znali da će raditi. Svaka je prilika dobra za odbranu Vučića i njegove porodice; pitajte Vulina, pa i Dačića. Vulin se čak toliko istakao da je hrvatskog premijera Milanovića već proglasio čovekom koji je izgubio izbore koji slede tek u oktobru.

Na stranu to što se haški Tribunal izgubio i ne ume da se vrati: to je njihov problem, a ne naš ili Šešeljev. Ali, zašto se mi u to petljamo? Eto ih tamo, pa neka se bave sami sobom. Nema nikakve potrebe da mi ovde pravimo cirkus oko toga; malo li nam je svih ostalih cirkusa? Da je kojim slučajem Šešelju suđeno ovde (pa čak i u Hrvatskoj) po istoj optužnici, već bi bio izašao iz zatvora, a ovi nesrećnici držali su ga u pritvoru dvanaest godina bez presude.

Tužna pouka jasna je od samog početka: s Vojom Šešeljem ne treba imati nikakvog posla. Trebalo je da ga još onda, februara 2003, najure s vrata Tribunala, pa neka ide gde hoće.




Stan u kuli

Da li ste već postali prenumeranti za neki ili više stanova u prve dve kule „Beograda na vodi”? Niste? Pa od ponedeljka se primaju prenumeracije! Požurite se, još malo pa nestalo! Gradonačelnik Beograda dr Siniša Mali izjavio je, sav ponosan u svojoj bezazlenosti, da već ima preko hiljadu prijavljenih, tri puta više od ponuđenog broja stanova u te dve kule. Dobro, to je tek početak; čekajte samo da poraste onaj grandiozni oblakoder od 200 i više metara visine, s hiljadama luksuznih apartmana, biće i za one koji su sada zakasnili jer su se u ponedeljak uspavali.

Za razliku od njih, neki moji prijatelji i kolege već su pokazali nameru da kupe svako po barem tri-četiri stana; sjajna prilika, ko bi propustio? To što nema kera za šta da ih ujede, drugo je pitanje i neka ostane među nama. Šta se upravo događa? To da građani Srbije, to jest oni kojima je preostalo smisla za humor, navaljuju da se prenumerišu za te stanove iz čiste zajebancije. Naime, prosečna veličina je 135 metara kvadratnih, a prosečna cena oko 400.000 evra, pa vi računajte cenu kvadrata, mene mrzi.

E, sad: ima to i svoju drugu stranu. Dr Siniša Mali raduje se kao dete, jer će veliki broj prenumeranata obradovati njegovog i Vučićevog partnera, onog Abara, pa će on računati da tu treba investirati, jer ima očitog zanimanja za te stanove. Upravo stoga, a iz razloga nadasve patriotskih, treba se prijaviti za buduće stanove. Tako će g. Abar potegnuti milione dolara (evra, funti sterlinga u zlatu ili čega već) da sazida dve kule oko kojih se mi već otimamo, pa onda i još neku, kad je već takva navala. E, onda će valjati da se svi ti divni stanovi prodaju za pare. Da bi se prodali, trebalo bi da budu napravljeni i uknjiženi, što u Srbiji ionako nije nužno; imamo mi legalizacije, a ovo bi bila ilegalna gradnja, najveća u svetu – osim Kaluđerice, naravno.

Sve je, dakle, u najboljem redu – osim jedne sitnice: ko će to da kupi i zašto? Truli bogataši koji obožavaju Beograd, pogotovo na vodi, umesto lepih vila po Senjaku i Dedinju? Zato što je Beograd postao finansijski i trgovački centar ovog dela Evrope, mesto gde se rade ključne radnje i mlati velika lova?

Zato, da skratimo priču, sestre slatke i braćo moja u Hristu, prenumerišite se u što većem broju za stanove u „Beogradu na vodi”. Dr Siniša Mali biće vam zahvalan, a g. Abar će možda poverovati, mada mi se to ne čini verovatnim: zna levantinac šta radi. U svakom slučaju – biće nam svima zabavno.




Slučaj „Reporter” B92

Moram priznati da sam zbunjen. Dobro, svima nam se desi, kazaćete. Rekao bih čak: nisam pametan, pa makar kakve komentare dobio, a znam i kakvi će biti. Dakle – nisam pametan.

Reč je o odluci Televizije B92 da ne prikaže drugi nastavak emisije „Reporter” o fudbalskom kriminalu, a mi se taman ponadali. Neuobičajena i neočekivana odluka obrazložena je „razlozima bezbednosti”, tj. brigom za urednike i novinare. Koliko se sećam, TV B92 imao je jake razloge i u prethodnim slučajevima oko „Insajdera”, ali nije otkazivao emisije. Naprotiv. Kao razlog – ne baš uverljiv za mene – navedene su blesave „detonacije” na TV-u „Pink” triju lica odranije poznatih organima: Di-Džej Vučićevića, Nebojše Čovića i Milorada Vučelića.

I to je bilo neuobičajeno: Čović i Vučelić gostovali su prvo tog jutra, u ponedeljak, pa onda i uveče. To miriše na paniku – i kod njih i kod TV „Pink”. Neko je hteo da utrlja poruku. Umesto da razgovaraju o kriminalu u fudbalu, o neplaćenim porezima i o potrošnji narodnih para za održavanje u udobnom životu organizovanih kriminalnih grupa, ova dvojica su skrenuli priču na Brankicu Stanković: da odakle njoj policijsko obezbeđenje, da koliko to košta (svakako manje od onoga što oni klepavaju), da je sve to napad na državu i stubove Srpstva, ukratko.

Nastala je jedna neprijatna situacija, sasvim opravdano. Ministar unutrašnjih poslova Stefanović dr Nebojša izjavio je da policija štiti koga proceni da treba i tačka. To kao odgovor na zahtev Brankice Stanković da joj obezbeđenje ukinu – na njenu odgovornost, a sve zbog tih lupetanja na TV-u „Pink”.

Dobro, to smo sve čuli, ali valja se podsetiti. Ono što meni nije jasno – nisam pametan – jeste zašto je TV B92 odustao od emitovanja drugog nastavka „Reportera”. To mi liči na narodnu poslovicu: uvredio se čobanin na selo, pa odsekao sebi onu stvar. U takvim opasnim situacijama – uči nas dugotrajno iskustvo – najbolji način je udariti što jače i ne pokazati strah; naprotiv. Pokornu glavu sablja prvu seče; digni glavu dok je imaš! Ako im jednom popustiš, ohrabriš ih i popeće ti se na glavu. Ako ih raspališ nogom u jaja, razmisliće malo idući put.

Ovakav gest će, naravno, izazvati tumačenja po društvenim mrežama i ostalim „Radio Mileva” medijima: te zapretilo im, te u dilu su s njima, te hoće da im isteraju pare na ucenu itd. To RTV-u B92 ne treba, u šta god su se oni u međuvremenu pretvorili. Ovo liči na prenemaganje i tvrđenje pazara; ne odustaje se tek tako od udarne istraživačke emisije koja je taman izazvala toliku pažnju, a sve zbog neka tri munđosa na „Pinku”.

To se meni ne sviđa, ali – ko sam ja? O njihovoj koži je reč, a ne o mojoj… Zato nisam pametan.




Fudbalsko uzbuđenje

Kao što ste videli, došlo je do velikog „uzbuđavanja” oko fudbala ovih dana. Aleksandar Vučić je lepo rekao da se u „Zvezdi” i „Partizanu” kralo, i to se mnogo kralo.

Još pre nego što će emisija „Reporter” na TV „B92” o tim nekim delikatnim pitanjima biti emitovana, iz dva odeljenja iste korporacije – „Partizana” i „Crvene zvezde”, stigla su užasnuta saopštenja preventivnog karaktera. Već na osnovu onoga što su ih pitali tokom snimanja, bilo im je jasno kuda to vodi, pa su se rešili na preventivni protivudar. Nije im pomoglo, pa će se kasnije odlučiti na direktne pretnje i mobilizaciju navijačkih masa. U utorak uveče predstavnici oba OUR-a ukazali su se kod Di Džeja Vučićevića u „Teškoj reči” na TV „Pink”: Nebojša Čović ispred „Zvezde” i Milorad Vučelić ispred „Partizana”.

Najmanje je tu bilo reči o suštini stvari – kriminalu u fudbalu, utaji poreza, nepriličnim i skarednim vezama s politikom, strankama i političarima. Svelo se, na kraju krajeva, na pljuvanje ekipe „Insajdera” – reportera da su ovakvi i onakvi. Te odakle Brankici policijsko obezbeđenje i šta je s tim imao Roćko Milović (na koga imaju pik iz nekog razloga; valjda zato što više nije načelnik UKP); te da su poznati izdajnici i intriganti; Nebojša Čović se posebno bio okomio na serijal „Patriotska pljačka”, o pumpanju para preko Kosova, valjda iz nekog svog razloga: nešto ga je jako zasvrbelo. I tako dalje, čoveka je bilo sramota to i da gleda.

Glavni utisak, međutim, bio je nešto drugo. Sva tri istomišljenika bila su užasnuta samom činjenicom da neko uopšte ima toliko drskosti da postavlja potpuno nepotrebna pitanja o „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu” (kako to zovu tupavi sportski novinari). Naime, opštepoznato je da su ta dva fudbalska kluba stubovi Srpstva Vaskolikog, bastioni patriotizma, bogoštovlja i države. Nisu, dakle, nimalo „sporedni”, pogotovo onima koji od toga žive. Ko god se drzne da pita bilo šta o njihovim poslima, pogotovo o porezima, proneverama i običnom kriminalu, taj je garant izdajnik, plaćenik i lice sumnjivo po definiciji. Fudbal je svetinja, kažu nam ovi mudraci, pa čak i kad nema nikave rezultate, čak i kad je dužniji od Grčke i čak kad duguje više poreza nego „Pink”. I nemoj da je neko šikao na sveca, inače ćemo nahuškati navijače na njega, kao što se već događa. Ima svi da plaćamo za njih, kao da su Crkva – što na izvestan način i jesu.

Jedan moj dragi pokojni prijatelj, vičan unutrašnjim radnjama sportskih društava, lepo je predlagao da se ovde fudbal zabrani, da se raspuste klubovi i savezi i da se osnuju ponovo kroz jedno dvadeset godina, a deca neka pikaju na male goliće za to vreme, pa da onda vidimo gde smo.




Veranova komisija

Dve ozbiljne međunarodne organizacije („Reporteri bez granica” i „Amnesti internešenel”) objavile su ovih dana ono što smo znali i sami: da stanje medijskih sloboda u Srbiji i nije baš neko. Ne bih sada o tome. Ima u oba izveštaja nešto, međutim, što je zanimljivije: i jedni i drugi kažu da je u prošloj godini učinjen „značajan napredak” u rasvetljavanju ubistava novinara u Srbiji.

E, pa nije. Nije učinjen nikakav, a kamoli „značajan” napredak. Ne znam odakle im takva procena, mada slutim, ali ne bih sada ni o tome. Jedino što je Veranova komisija do sada postigla – a teško bismo to nazvali postignućem – bilo je da su Milan Radonjić i Ratko Romić dopali pritvora, a sve na osnovu nepromenjenog činjeničnog stanja kakvo je bilo na dan ubistva Slavka Ćuruvije, 11. aprila 1999. Sve se znalo i tada. Treći osumnjičeni, taj Miki Kurak, sedi u Africi i slika se s mrtvim mačkama koje je pobio. Sva trojica su – kao što se zna – radnici Državne bezbednosti, a Radonjić je bio načelnik Beogradskog centra RDB u trenutku ubistva.

Naravno da svi znamo da je Slavka Ćuruviju ubila Služba, po naređenju Familije. Pošto vrana vrani oči ne vadi, sa istragom se nije stiglo nikud do dana današnjeg, niti se čini da će se stići.

U slučaju Milana Pantića, dopisnika „Večernjih novosti” iz Jagodine, nije se odmaklo nimalo, iz istih ornitoloških razloga. Za Dadu Vujasinović iz „Duge” tek treba dokazati da je ubijena, a da nije počinila samoubistvo. Nema, dakle, nikakvog „napretka” u radu naveliko izvikane Veranove komisije, koja je u stvari zajednička marketinška operacija Verana Matića i Ace Vučića.

Komisija je, kažu Kinezi, životinja sa četiri zadnje leve noge. A marketing je marketing. U tom smislu je Komisija bila najavila da će se baviti i bombardovanjem RTS-a u Aberdarevoj ulici, u noći 23. aprila 1999. Tu nema ničega čime bi se oni mogli baviti: taj slučaj jasan je i rasvetljen i nema se tu šta istraživati, osim ako neko misli da će pronaći, zatvoriti i optužiti pilota koji je bombu bacio. Dragoljub Milanović je odsedeo svoje i sad je kvit sa državom i pravdom; možda je trebalo tužiti još nekog, ali niko se nije time bavio.

Sve to sve više liči na marketinško spinovanje i sve je odvratnije. Vidi se stil rada partnera u projektu: najavljujemo, pa obećavamo, pa samo što nismo, ali, evo, uskoro ćemo i to tako traje u nadi da će se obećanja zaboravljati čim se prekriju novim obećanjima. Bilo bi im pametnije da se ućute i budu zaboravljeni; ionako nema ničega po čemu bismo ih pamtili.




„Esmark” i železara

Ovo nam nije trebalo. Pogotovo ne Aci Vučiću, ali njegova su osećanja ovde manje važna. Posle raznih optimističkih najava i obećanja (hoćemo li već jednom oguglati na obećanja?) „Esmark” se pišmanio i rekao da neće da kupi Železaru Smederevo, muku našu najveću, koja nas košta 150 miliona dolara godišnje, radila – ne radila. Kažu iz Pitsburga da je Vlada Srbije odjednom promenila već-skoro-pa-postignut sporazum i da oni na to pristati ne mogu. A cenjkali su se kao džambasi na stočnoj pijaci, mesecima.

misa vasicE, sad: pametni ljudi upozoravali su od početka da se tako ne trguje. Svaki paor iz Bavaništa, kad hoće da proda polovni traktor ili automobil, vodi računa o nekim stvarima. Da traktor ili automobil bude ispravan, registrovan i opran; da tokom pregovora s mogućim kupcima ne diže cenu više od razumno odredive; da pusti kupce da se nadmeću; i – najvažnije – da ne kuka kako su mu novci očajnički potrebni, jer da je dužan ili da mora da plati alimentaciju ili porez pod pretnjom fendovanja. Sopstvene slabosti ne saopštavaju se na sva usta kad čovek nešto prodaje. Naravno da su Amerikanci znali kako je nama s tim nesrećnim Smederevom, kad mi sami kukamo, zapevamo i zapomažemo tolike godine; naravno da su bili u prednosti kad dođe do cenjkanja. Uostalom, onaj „Ju-Es stil” već je probao, pa se usro. Prodali su nam železaru natrag za jedan dolar, a moj drug Mita Boarov predložio je da železaru prodamo „Esmarku” za dva dolara, pa imamo stopostotni profit. I to bi bilo bolje od ovoga.

Ta je železara kamen o vratu već decenijama. Sagrađena na klimavoj pretpostavci dopremanja brazilske gvozdene rude morem, pa Dunavom uzvodno, u vreme pre nego što su dalekoistočne zemlje ušle u poslove sa čelikom i istisnule nas na potpunu marginu, radila je limove za „Zastavu” – dok je bilo proizvodnje automobila. Onda je većina železara u bivšoj Jugoslaviji uginula, osim možda Štore u Sloveniji, ali oni su pravili saćaste čelike, zanimljive za vojske kao najbolji oklop. Tržište čelika je hirovito i podložno velikim promenama. Ovi iz „Esmarka” to znaju jako dobro: oni su ozbiljni ljudi iz Pitsburga, njih se ne može izvaćariti na džiberske fore.

To se videlo iz saopštenja koje su dali „Tanjugu”: mi smo, kažu, bili spremni da dignemo plate u smederevskoj železari za 25 odsto odmah i još deset odsto iduće godine; da dovedemo najbolju upravu (srpski: menadžment) svetskog kalibra; da krenemo u proizvodnju; i šta? Vlada je probala da nas izvaćari u poslednjem trenutku i da nas klepi za više para; e, pa to se tako ne radi. To s povećanjem plata odmah bila je pakosna osveta Džordža Bušara, direktora „Esmarka”, kao što vidimo.

Gde smo sada prispeli? Po evropskim zahtevima ne smemo da pomažemo više metalurgiju iz državnih para; uostalom, tih 150 miliona dolara podmirilo bi ne samo 5.300 zaposlenih u Smederevu nego i mnogo više. Samo kad se ne bi bacalo u rupu bez dna i mogućeg kupca.

Prodajte to u staro gvožđe.

Miša Vasić




Pogled preko reke: azilanti

Ovo je zanimljiva priča: do prošle srede naša i madžarska policija nahvatale su već preko pet hiljada ilegalnih prelaznika (to je službeni naziv) granice između dveju država. U najvećem delu reč je o kosovskim Albancima, sa sve porodicama (40 odsto su maloletna deca). Veljović kaže da ih je sve više sa višim obrazovanjem; ranije je prolazila sirotinja. Ta najezda traje od septembra, najmanje.

misa vasicČudno je to što su obe policije, madžarska i naša, to morale znati odmah. Desilo se, međutim, da je pažnju javnosti na tu najezdu azilanata privukla Slobodna Evropa akcijom svojih dvaju sjajnih reportera (Ognjen Zorić i Norbert Šinković) sa obeju strana granice: danima su svakodnevno javljali o tome, razgovarali s nesrećnim ljudima, čak i slikali za televiziju. Bile su potrebne dve nedelje tog izveštavanja da se policije pokrenu. Od septembra do pre neki dan pak prošlo je – kaže nemačka policija – dvadesetak hiljada uglavnom albanske sirotinje s Kosova i zatražilo azil u SR Nemačkoj.

Sada su svi počeli da se ističu u službi: naši su angažovali Žandarmeriju za ispomoć, zajedno s Madžarima dovodimo austrijske i nemačke graničare s najsavremenijim termovizijskim kamerama itd.; šefovi policije nalaze se na sastancima kriznih štabova i sve je ne može biti lepše.

Uz malo boljeg obaveštajnog rada ova se najezda mogla predvideti. Moj drug Zlatko iz Velike Hoče kod Orahovca, čovek ozbiljan, govori mi već nedeljama da su lokalna albanska sela u toj oblasti (Metohija) sve praznija: narod se seli ka Evropi, od puke sirotinje i beznađa; ostaje pustoš, kao – bože oprosti – u severnom Banatu.

Sve se to golim okom moglo videti odmah u septembru kad su „majstori” shvatili i počeli da organizuju azilantske konvoje koji su bez problema prevozili sirotinju do Subotice (tačnije Palića). Tamo su ih već čekali taksisti, koji čak više i ne pitaju, nego voze odmah u taj neki hotel „Lira” na Paliću, gde su „majstori” koji će ih odvesti na „zelenu granicu” bez nadzora (a to je granica EU!) i pokazati im prstom kuda da idu, uzevši im bar 30 evra po duši. Prethodne nedelje je taj hotel zatvoren, ali šta vredi – glavnina je već prošla.

Čemu nas ova priča uči? Kao prvo, da je cela ta galama oko „trgovine ljudima” (ilegalnim migrantima, to jest) bila prazna. Kao drugo, da je nekome bilo stalo da što više kosovskih Albanaca ode s Kosova; taj neko nisu samo srbijanske vlasti, nego i kosovske, koje to znaju i dopuštaju.

Kao treće, da to bez policijske korupcije nije išlo.

Miša Vasić




Haška sudanija

Eto smo i to dočekali: Međunarodni sud pravde u Hagu odbio je obe tužbe – Hrvatske protiv Srbije i obrnuto, a za „genocid”. Pametni ljudi i ugledni profesori međunarodnog prava od samog početka ovog cirkusa govore da te tužbe nemaju smisla i da će sigurno biti odbijene, ali to nije pomoglo, kao i obično u slučajevima pametnih ljudi i njihovih saveta.

Hrvatska je podnela tužbu prva, još 1999, pred smrt Franje Tuđmana, koji je u tome imao ulogu, ali mu nije pomoglo. Dosadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović bio je tada posmatrač Hrvatske u Hagu i – kaže – preko volje je učestvovao u pisanju te tužbe, čijem se odbijanju nije začudio. Srbija će se prisetiti da tuži Hrvatsku tek nekoliko godina kasnije, opet uprkos savetima pametnih ljudi.

misa vasicObe ove tužbe nisu bile pisane za Međunarodni sud pravde i bilo je jasno svim sastavljačima da će biti odbijene. Bile su pisane za unutrašnju političku upotrebu; dobro: zloupotrebu. HDZ je 1999, sluteći poraz na parlamentarnim i predsedničkim izborima januara 2000, povukao panični potez u nadi da će na antisrpskim emocijama pobediti. Ovi naši veseljaci dosetili su se donekle kasno da napišu protivtužbu, opet iz unutrašnjih razloga: neće oni nama, nego ćemo i mi njima, pa da vidimo čija nana crnu vunu prede. Uzalud su – ponavljamo – pametni ljudi i ozbiljni stručnjaci govorili da te tužbe nemaju šansi.

Završilo se, vidimo, na način očekivan: Međunarodni sud pravde odbio je obe tužbe. Tu sad nastupaju komični momenti. Prvo su se obe stranke u parnici odgovarajuće uvredile: presuda je antihrvatska i antisrpska istovremeno. Onda je počelo takmičenje da ko je bolje prošao u tom odbijanju: obe stranke samo što nisu proglasile „moralnu pobedu”. Eto, kažu, sud je ipak priznao da smo mi žrtve, a oni zločinci; dobro sad, taj „genocid” je izostao, ali ne može baš sve… Sad se obe stranke teše i sokole da su bolje prošle od onih drugih, što je već jevtinoća.

Zamislimo sada – na svu sreću pravno nemoguću – pretpostavku da je sud prihvatio obe tužbe i izrekao presudu po kojoj su i Hrvatska i Srbija krive za genocid, pa neka vide između sebe šta će. Da li bi reakcije obeju stranaka bile drugačije? Sigurno ne bi; bile bi iste: eto, lepo smo govorili itd.

Ako mislite da je ova blesava zabava bila besplatna – varate se. Obe stranke u sporu zaposlile su timove ozbiljnih stručnjaka kojima je radio taksimetar (šta god oni o sporu tiho u sebi mislili). Poreske obveznike ovaj cirkus koštao je mnogo; ni da zamislim ne smem. A zašto?

Da bismo doznali ono što smo već znali.

Miša Vasić