1

Kraj početka

Konačno! S velikim nestrpljenjem, koje je u nekim momentima prelazilo u nevericu da je ikakav rezultat moguć, čekali smo (re)akciju čelnih ljudi ove zemlje u vezi sa, ako izuzmemo korupciju, kriminal, nezaposlenost i nizak standard građana, najvećim problemom u državi.

I – najzad se Kori Udovički, potpredsednica Vlade i ministarka državne uprave i lokalne samouprave, oglasila i saopštila javnosti rezultate „istrage” tima koji je predvodila mesecima s ciljem da se utvrdi višak zaposlenih čije prinadležnosti plaća država. Au, o tome smo na ovom mestu pisali desetak puta samo u poslednjih godinu dana, bravo!

Brojke su već objavili mediji koji funkcionišu na dnevnom nivou, ali da najvažnije ponovimo i mi: 14.078 radnika je po računici tog tima prekobrojno; postoje očekivanja da će oko 5.000 najstarijih među njima ove godine otići u penziju (a to je manje nego inače); preostaje „sitnica” – da se iz „repova” izvršne vlasti i lokalnih samouprava otpuste preostali viškovi.

Reč „konačno” trebalo bi da označava kraj nečega, ali da se ne radujemo prerano: u ovom slučaju radi se tek o kraju početka posla koji je pred Vladom Srbije. Platna lista države, najavljuje Kori Udovički, biće kraća za 2,6 odsto na kraju 2015. Time neće biti zadovoljan MMF, na čije je insistiranje procena i napravljena, ali, ponavljamo, od nečega valja krenuti: reforma javne uprave, kako je ova akcija nazvana, zapravo je proces, koji je započet, što treba pozdraviti.

Gde je kvaka? Ima ih, zapravo, nekoliko.

Ludvig druga (2)Prvu od njih predstavlja odgovor na pitanje po kom ključu će izvršna vlast krenuti sa otpuštanjem. Ako to bude bilo u maniru „vrati radnu knjižicu onima koje je zaposlila prethodna vlast, a ne ’našima’”, umesto da se cene stručnost pojedinaca i realna potreba za određenim radnim mestom – neće valjati. Umesto uskopartijske logike, argumentovani aršini trebalo bi da se koriste i u vezi sa ukidanjem / ostavljanjem u životu raznoraznih agencija. A verovali ili ne ima ih 98, sa oko 32.000 zaposlenih, samo na nivou državne uprave. Nismo nihilisti da bismo rekli kako nijedna od njih ne služi ničemu, postoje i one agencije u okviru kojih ljudi i rade nešto korisno, ali da ih je previše…

Drugo, racionalizacija državne uprave, o čemu je ovde reč, nema smisla ako se ona ne odnosi i na lokalna javna preduzeća, a u „prebrojavanju” koje je izveo tim Kori Udovički njih nije bilo. To znači da podatak da je na kraju decembra 2014. godine u državnoj upravi radilo 493.505 radnika nije validan.

Dakle, ono što sve nas koji se na bilo koji način bavimo lokalnim (ne)prilikama najviše zanima, nije ovom prilikom ni zagrebano: koliko su partijska zapošljavanja od dvehiljadite naovamo oštetila nekada ogroman, a sada pristojan budžet grada?

Da li bi, da nije bilo stranačkih i drugarskih veza prilikom zaposedanja izmišljenih radnih stolica, u Pančevu bilo mnogo više lepih ulica, trgova i fontana? Da! Je li tačno da bi, da sinekura nije uzela maha, da svaki uvaženi član partije nije dobio savetničko mesto, naš grad imao novca i za investicije, a ne samo za krpljenje rupa u budžetima javnih preduzeća? Jeste!

Tek kad država najpre pročešlja poslovanje tih firmi i spiskove zaposlenih u njima, pa onda i preduzme odgovarajuće mere, cela priča o „racionalizaciji državne uprave” imaće smisla. Do tada – pozdravljamo čak i ovaj prapočetak pokušaja da se teški državni aparat upristoji, da „skine kile”, odbaci balast.

Daleko je kraj procesa…

Siniša Trajković




Devojka od bronze

Jako bučno je bilo u sferi lokalne politike i okolini do prošlog petka, tj. do nastupanja tišine pred izbore za članove skupština u pančevačkoj MZ Mladost i u Jabuci. Pompezno su najavljivani preokreti, projekti, bolji život i sve ostalo što se od političara i očekuje u kampanji. Uključili su se u nju i lokalni stranački lideri, pokazujući time da ovim izborima pridaju značaj.

Rezultat – od skoro jedanaest hiljada punoletnih osoba, na Misi je svoje biračko pravo iskoristilo nešto manje od 2.000 ljudi, odnosno 18,35 odsto; u Jabuci je glasao „čak” 41 čovek od svake stotine građana. Ostale rezultate potražite na unutrašnjim stranama ovog broja novina, ovde ćemo se malo pozabaviti (ne)izlaznošću.

Ludvig druga (3)Zašto nije ni svaki peti građanin Mise s pravom glasa svratio do kutija s prorezom na vrhu? Najpre zbog toga što je članstvo u skupštini mesne zajednice toliko degradirano u poslednjih nekoliko godina da ne znači skoro ništa. Negdašnji prilično veliki budžeti najniže instance državne uprave više ne postoje, jedino što se očekuje od „mesnih parlamentaraca” jeste da ponekad pripreme neki projekat kojim bi moglo da se konkuriše za novac iz osiromašenih fondova.

Saveti mesnih zajednica su nekada odlučivali, na primer, o tome koji će sportski klub ili udruženje građana dobiti novac, pa su članovi vladajuće većine među komšijama uživali status „malih bogova”, bili su cenjeni i uvažavani; sadašnje skupštinare malo ko i prepoznaje na ulici.

Drugi razlog za malu izlaznost, verovatno i važniji, jeste da su građani Srbije generalno siti izbora, na svim nivoima: često se održavaju i ničemu ne služe, osim što je uvek moguće videti neka nova lica na nekim starim funkcijama, kao i na novim, izmišljenim.

Pod „be” u okviru priče o zasićenosti mora da stoji „fenomen”, relativno nedavno patentiran, da je izvestan kraj, tj. unapred poznat natpolovični pobednik – SNS. Naprednjaci jesu „krivci” za to, ali jak je utisak da su još veći krivci, namerno bez znakova navoda, raslojeni, razbucani i maltene nepostojeći opozicionari: prvopomenuti nemaju konkurenciju, i to ne zato što su mnogo dobri (nisu!), već zbog toga što nemaju političkog protivnika.

Staro pravilo tržišta, pa i političkog, jeste da je tamo gde ne vlada konkurencija, roba skupa i sklona kvarljivosti. Setimo se samo komunizma i kako je propao. Rokenrol…

Elem, neka SNS vlada, ako tako građani žele, još sto godina, samo bi bilo dobro i po državu (što bi trebalo da je na vrhu liste prioriteta svih učesnika u političkom životu) i po pomenutu stranku (što je unutarpartijska stvar) da ona dobije takmace na nekim sledećim nadmetanjima. A lokalni i pokrajinski izbori samo što nisu, brzo će jesen i zima.

Opozicijo, razbudi se! U tome vam možda može pomoći prvo, pa ponovno i ponovno slušanje kratke i jezgrovite numere (iz kreativnih osamdesetih) makedonske grupe „Mizar”, pod nazivom „Devojko od bronza”, čiji tekst prenosimo u celini:

„Modri oči toa si ti, devojko od bronza.
Razbudi se i pozdravi go ovoj svet ušte ednaš.
Ostavi gi starite gradovi da gorat vo vremeto.
Nekolku godini ne se večnost, razbudi se.
Razbudi se…”

Preslušati, jer ritam budi!

PS
Nije hrđavo ni čuti „Ti si sav moj bol”. EKV.

Siniša Trajković




Čorbasti miris i ukus

Javna preduzeća ponekad izgledaju kao čudo iz neke druge dimenzije: koja količina drskosti je potrebna da se sugrađankama i sugrađanima ispostavlja račun za sopstvene propuste? Evo odmah i odgovora: ona koja je upravo srazmerna, proporcionalna tvrdoći obraza osoba iz menadžmenta firme za čije funkcionisanje plaćaju građani.

Ovog puta „oduševio” nas je stav JKP-a „Vodovod i kanalizacija” – sve ono što smo mi bacili u vodu, i bukvalno i metaforički, kao i svu vodu koju ste pojačano ispuštali na našu preporuku, platite vi, dragi potrošači. Posle haosa u vezi s pančevačkom „česmovačom”, čiji smo kvalitet toliko puta hvalili govoreći da je na višem nivou od flaširanih voda, nakon priznanja odgovornih lica da smo izvesno vreme pili neobična bakterijsko-hemijska jedinjenja i njihovog neprihvatanja odgovornosti za taj po zdravlje opasan kurcšlus – stigli su uvećani računi za vodu! Nečuveno!

Održana je i tematska sednica Skupštine grada prošle nedelje. Na njoj smo videli samo ono što već odavno znamo: kada postoji politički konsenzus koalicije na vlasti da oko nekog važnog pitanja ne treba mnogo čačkati – čačkanja nema.

Takav je slučaj i, na primer, Apoteke Pančevo.

***

Ludvig druga (2)Pekar, lekar, apotekar, kolar, stolar…, nabraja Bora Đorđević šta je sve mogao da bude u neka srećnija vremena. Ovi stihovi uvek nanovo postaju aktuelni nekako s proleća, pred leto, kada nova generacija devetnaestogodišnjaka završava gimnazije ili srednje stručne škole.

Velika većina njih, ali i njihovih roditelja, koji su u ovoj situaciji često na lekovima za smirenje, tada pokušava da osmisli budućnost. Poslednjih godina odluka o tome šta im je činiti vodi u dva suprotna smera. Ako postoji neki rođak „preko” ili bilo kakva druga kombinacija za odlazak u inostranstvo – preostaje samo da se čovek baci na sređivanje papira.

Svakako najprotivurečnija proslava kojoj je potpisani prisustvovao beše žurka povodom odlaska u jednu od zemalja EU devojke što je tek dosegla punoletstvo. Parti i veselje organizovali su njeni roditelji za svoje prijatelje jer njihova ćerka zauvek odlazi, da se u svoj dom i svoju zemlju više ne vrati!? Bilo je tamo i suza, naravno.

Pomenuti kontrasmer se račva na dva putića: jedan je jurnjava za vezama ne bi li se dete „udomilo” u javnom sektoru, a drugi predstavlja pokušaj da tinejdžer(ka) ipak upiše neki fakultet; tu razmišljanje o bežanju iz Srbije bar nakratko prestaje, dok ono o kupovini diplome počinje.

Frontmen „Čorbe” je, nabrajajući zanimanja od kojih je zbog rokenrola odustao, pomenuo, između ostalih, još dva veoma zanimljiva: političar i demagog. Iako ih danas i od jedne i druge sorte (često su te dve reči i sinonimi) ima veoma mnogo, navala na te „profesije” kod nas ne prestaje.

I deca znaju da su one najunosnije.

***

Sudeći po onome što doživljavamo ovih dana, čekaju nas izuzetno naporna jesen i teška zima. Naime, sada, dok se partije nadmeću za stolice u dve mesne zajednice (Jabuka i Mladost), na dnevnom nivou imamo nekoliko konferencija za novinare i stiže nam masa saopštenja; jednako su vredni i vlast i opozicija, ali Pančevke i Pančevci za taj trud ne pokazuju preveliko interesovanje.

Zato nije lako ni odokativno dobaciti šta će biti tokom izborne kampanje za odbornike u gradskim i opštinskim skupštinama i poslanike u pokrajinskom parlamentu, koja nas čeka pred kraj godine. Ono što je sigurno, jeste da će tada, pored novinara u čijem je to opisu posla, „bombardovani” obećanjima o boljem sutra, hteli – ne hteli, biti i građanke i građani.

Ko svu tu lepotu budućeg života preživi, pričaće.

Siniša Trajković




Strahota duhovne nule

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„Šina” iznad nije redakcijska greška, niti je „brlja” koja je slučajno ispala iz štamparije. Radi se o našem načinu da podržimo međunarodnu akciju „Pet minuta gromoglasne tišine”, koju su izveli brojni elektronski mediji i u Srbiji 3. maja, na Svetski dan slobode medija, sa ciljem da javnost upozore na loš položaj novinarske profesije.

Građani naše zemlje nemaju poverenje u „sedmu silu”, jer novinari više nisu sila, ni tristota. U atmosferi, realnosti, u kojoj vlada samo jedna stranka (može se reći i samo jedan čovek), bez ikakve opozicije, teško je odupreti se željama onih što imaju i političku i ekonomsku moć. Ali to nije i ne sme biti opravdanje za udvoričko ponašanje, amaterizam, neodgovornost i neslobodu stvaralaca javnog mnjenja. U ovom kontekstu, potpuno je nebitno da li je ograničavajući novinarski faktor nekakva cenzura ili, još opasnija, autocenzura.

Strah od gubitka posla i, sledstveno tome, materijalno siromaštvo jeste esencijalni i ljudski razumljiv razlog da se „povuče ručna”. Ali strašnije od toga je nemati sebe, biti bez stava, duhovno ubog, nikakav…, i zbog toga izgubiti samopoštovanje. Tome bi trebalo svoju decu da uče svi – i političari na vlasti, i opozicioni lideri, i učitelji, i radnici, i seljaci, i – novinari. Poslednjepomenuti pre svih ostalih – jer to mogu da objave, da time javnost „zatruju” kada god žele. I smeju.

Ako izuzmemo gubitke lične prirode i bolest, nema veće nesreće za živog mislećeg čoveka od toga da je moralna i intelektualna nula! A u to se, uz „pomoć” srpskog establišmenta, pretvorila velika većina pripadnika nekadašnje sile. Sramota!

Hajde da vidimo kakva je situacija, kada su relevantne medijske kuće u pitanju, u našem gradu… Radio Pančevo proslavio je pre neki dan 35. rođendan (srećno koleginice i kolege!). Svoje najslavnije dane doživeo je tokom protesta uperenih ka miloševićevskom načinu doživljavanja stvarnosti, kada ga je neprestano slušalo pola Beograda, kao i za vreme bombardovanja 1999. Danas je znatno ređe u ušnim kanalima najpre zato što je radio kao medij izgubio trku s internetom. Ali, RP se bori, hoće istinu, tamo još uvek može da gostuje ko to zaslužuje.

Ovo je lični stav, pa na autora može da se ljuti ko god za tim ima potrebu: Televizija Pančevo, utisak je promatrača, menja uređivačku politiku s promenom vladajuće strukture. Jeste, tačno je, i u programu naše gradske televizije mogu se u političkim emisijama videti svi oni što u Pančevu nešto znače. Ali… Tu nešto fali.

Logika stvari, pre svega. Na primer, kako je moguće da neko ko je pi-ar stranke na vlasti istovremeno bude i novinar na televiziji? Nije da mi Pančevcima želimo nešto loše, naprotiv; najbolje bi bilo da čak i premijer države, a kamoli njegov pi-ar, bude iz našeg grada, pošto bi tada znao sve ono što nas muči i samim tim kako može da nam pomogne. Samo, ne ide, upadljivo je, degute… I, ima u vezi s nelogičnostima množine, ali da ne širimo; shvatamo, egzistenciju televiziji obezbeđuje Grad…

RTV Pančevo je pred privatizacijom, baš kao i list koji čitate. U prvom slučaju radi se o skupoj igrački (oprema, domet, ograničeni marketing, plate zaposlenih i honorari saradnika…), pa je teško i zamisliti ko bi mogao da se upusti u takvu avanturu.

„Pančevac” je, već, primer igara bez granica. Ovaj nedeljnik će biti skup (prilikom prošle privatizacije izlicitiran je, isključivo kao brend, na 2,2 miliona evra!), ali će sasvim sigurno doneti korist budućem vlasniku. Ne zato što, kako čujemo sa strane, firma pliva u kešu (to nema veze sa mozgom), nego jer donosi politički uticaj, a lokalni i pokrajinski izbori samo što nisu. Očekujemo nekog privrednika iz Kragujevca, Valjeva, Male Moštanice…, za kog će „drug Gugl” pola sekunde posle upita reći da je u tom mestu osnivač SNS-a, DS-a, SPS-a…

Strašno bi samo bilo da „Pančevac”, bez obzira na sastav buduće redakcije, postane sredstvo za jednokratnu upotrebu i potom nestane, jer naš list svakodnevno osvaja milimetar po milimetar medijskih sloboda. Od 1869.

Siniša Trajković




Propast (r)evolucije

Retko kada se desi da neka građanska inicijativa promeni nešto što je vlast zacrtala. Pogotovo ako je crtala i bukvalno.

Zato je pažnje vredan preokret u slučaju „pruga na staroj Misi”. Kada je prošle godine podignuta frka u tom naselju jer se, bez obzira na prethodno ispoštovanu proceduru, tek tada naširoko doznalo da će njegovi stanovnici biti „počašćeni” još jednom, ukupno četvrtom prugom, Pančevcima je s najvišeg mesta – iz Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – poručeno da se ne nerviraju i da kuliraju pošto im pomoći, jednostavno, nema.

Naše sugrađanke i sugrađani, ipak, nisu mirno sačekali da im se zlehuda sudba dogodi. Bunili su se. Uzbunili su medije, pozvali kabinet gradonačelnika i Gradsko veće upomoć, pa su tako uspeli da privuku opštu pozornost. Mic po mic, sastanak za sastankom i doživeše da nadležni državni organi izmene početnu priču: sada je, eto, moguće da pruga dobije novu trasu.

Nećemo ulaziti u to da li je, igrom slučaja, državi iz nekog petog razloga odgovaralo da naknadno izmesti pravac kretanja teških, po životnu sredinu pogubnih vozova; navikli nas vlastodršci na činjenicu da je naivno verovati im bez podozrenja. Želimo da verujemo da je baš građanska inicijativa pretočena u pobedu razuma!

Vera da je to moguće nam je, zbog mentalnog zdravlja, neophodna. Kada kažemo „nama”, mislimo na generacije koje su na svojim plećima iznele teret protesta 1996/97, kao i petooktobarsku, onda smo mislili, revoluciju. Ono što najviše poražava tadašnje zanesene „revolucionare”, jeste da je onomad uložena energija potpuno raspršena, da je napor bio beznačajan: i dalje, dvadeset godina kasnije, postoje političke elite i njihovi prilepci kojima je mnogo dobro i većinska raja čijim pripadnicima nije ni do čega.

To se ne odnosi samo na one izdanke te generacije koji su pobegli „preko”: oni su najpre progutali gorku knedlu, a sada se, u velikoj većini slučajeva, slatko hrane i piju lepo vino. Mirna Bačka…
Tj. Holandija, Engleska, Kanada, Australija…

***

Ludvig drugaNa prethodne misli o civilizacijskoj tekovini protesta, građanske pobune protiv vređanja inteligencije, „lepo” se naslanja štrajk prosvetara: puko, slomljen… Oni što od naše dece prave ljude, pod hitno moraju, ne samo u sebi već i naglas, i to u grupi, da se zapitaju: zašto smo toliko inertni da izgleda da nam nije stalo do našeg profesionalnog i ličnog integriteta?

Bez blama, jer izblamirani već jesu, treba da nastave introspekciju. Pitanja bi mogla da budu: 1. Ko nas u „pregovorima” predstavlja? 2. Zbog čega postoji množina sindikata? 3. Zašto nemamo jedinstvene zahteve i ciljeve? 4. Ko nas i zašto deli? 5. Kakve to osobe-kolege u naše ime odlučuju da treba da pristanemo na ponižavanje? 6. Šta ćemo sledeće preduzeti?

Odgovori bi, nažalost a realno, mogli da budu ovakvi: 1. sindikalni karijeristi labilnih personalitija; 2. zato što ne možemo ni oko čega da se složimo; 3. (pogledati odgovor pod 2); 4. naša vlada, jer može; 5. (pogledati odgovor pod 1); 6. ništa!

Svojevrsno prestrojavanje, ponovno fokusiranje prosvetara na povratak ličnog i profesionalnog dostojanstva, vrisak o tome u koliko lošim uslovima žive i rade – to je najmanje što se od njih očekuje.

Jer deca od njih uče…

Siniša Trajković




Šuma vodenih šumova

Komunikacija. Taj termin nosi u sebi mnoga značenja, može se reći i da sva ona imaju više slojeva i pojavnih oblika.

Ipak, kada ta reč označava samo razmenu informacija u sferi javnog diskursa, bitnih za život građanki i građana i funkcionisanje grada, onda mnogo filozofije nema: nosioci političkih funkcija, direktori i pi-arovi javnih ustanova i preduzeća – dajte što pre je moguće informaciju sa specifičnom težinom svim, ali svim medijima u Pančevu! I šire.

Bili smo svedoci teške i, što je još važnije, veoma opasne blamaže koju su sebi dozvolila rukovodstva JKP-a „Vodovod i kanalizacija” i Zavoda za javno zdravlje pošto su dugo izbegavala da javno komentarišu javnu tajnu da nešto s vodom koju puštamo iz česama u celom gradu nije u redu. I, po opštepoznatom scenariju, primerenom ljudskoj vrsti, kada nešto prikrivaš ili o nečemu ne govoriš istinu – sve dublje se ukopavaš.

Ludvig drugaU ovom slučaju, u momentu kada je postalo jasno da je ćutanje kontraproduktivno, tj. preteće po zdravlje ljudi, da će se neko otrovati „česmovačom”, odgovorna lica iz tih firmi rešila su da se obrate javnosti. Ali, valjda da bi se „smanjila šteta”, samo preko jednog izabranog medija – Televizije Pančevo.
Nečuveno! Vest da voda iz česme nije za piće zatekla je prošle srede ujutro potpisnika ovog teksta na Radio Pančevu; tamo su neke kolege užurbano spremale informaciju o tome kako bi je plasirale građanima, i to uz povremene psovke, jer su krucijalnu priču saznale u hodnicima RTV-a od kamermana s Televizije! Psovanju, uz momentalno obaveštavanje kolega iz svoje redakcije, pridružio se i urednik „Pančevca” zato što je do informacije formulisane na njenom izvoru – u „Vodovodu” i Zavodu – o tome da je voda u sistemu hiperhlorisana, došao slučajno, jer se tada zatekao u zgradi RTV-a!?

Nije poenta, naravno, u merenju gledanosti Televizije Pančevo i posećenosti njenog sajta; kolegama želimo da ustostruče vrednosti i jednog i drugog parametra ako je to moguće. Suština je u tome da je u drugoj deceniji 21. veka opasno da se vest upućena sa zvaničnog mesta da voda iz česme nije za piće distribuira samo do jednog medija, koji god on bio; ne sme da se šapuće o tome, ma, to mora da zvoni (!) sa svih strana: televizija, radio, novine, sajtovi tih kuća, „Fejsbuk” i „Tviter” nalozi „Vodovoda” i Zavoda, njihove internet prezentacije…

Nekoliko ljudi mora da okreće brojeve telefona i obaveštava sve relevantne adrese u medijskoj sferi o novonastaloj ozbiljnoj situaciji, a pošto se u tom smislu uradi sve što je moguće, tek onda oni što su odgovorni po difoltu treba da počnu da razmišljaju o tome kuda će njihove karijere odvesti greška koju su napravili. Svi pravimo greške…

I, direktorka „Vodovoda” Milica Radovanović, pošto se naspavala, shvatila je da je njen medijski istup bio spor, tih i mlak, tj. da je obaveštavanje sugrađana o problemu s vodom odrađeno amaterski; naučila je na teži način da sledeći put, ako bude prilike za to, treba da pozove sve medije i saopšti im sve što ima.

Jok! Ma, kakvi! Prethodni pasus je pošalica…

Sedam dana posle opisanog skoro nikakvog istupa u javnost, načinjenog smišljeno ili iz neznanja (svejedno je), na iznenadnu konferenciju za novinare na kojoj je trebalo da kaže da li će podneti ostavku pozvala je samo kolege s Televizije Pančevo i iz predstavništva RTS-a. Ostali su se snašli (i to nam je u opisu posla), pa su se samoinicijativno na određenom mestu pojavili.

Mogli smo i da ne odemo, jer je direktorka tamo podvukla sledeće: „Mirno spavam”.

Laku noć, Milice.

***

Kao malo šta u bliskoj prošlosti, alarmantna situacija u vezi s pijaćom vodom u Pančevu ujedinila je sve pančevačke političke i društvene faktore. Osude neprofesionalnog odnosa prema zdravlju građana ispunile su i inboks imejla „Pančevca”. Dakle, da bi se svi udružili u misiji stvaranja opšteg dobra, što bi trebalo da je cilj sam po sebi političkog i društvenog delanja, neophodna je neka pretnja.

Ili neki viši zajednički cilj svih činilaca države i društva. Postoji li tako što u ovoj zemlji?

Siniša Trajković




Gde je loptica, pardon – kuglica?

Imaju li svi nosioci javnih funkcija, poput direktora državnih preduzeća, iste obaveze pred zakonima Srbije? Da li je pravda, kako kažu, spora ali dostižna? Postoje li povlašćeni, čija su prava „jednakija” od nečijih drugih?

Kada bismo živeli u pravnoj državi, odgovori na prva dva pitanja bili bi „da”, dok bi treći odgovor mogao da glasi „ne, nikako” ili „taman posla”. Kod nas je upravo obrnuto, pa imamo najpre duplo „ne”, a zatim „nego šta”. Zašto? Jer parTitokratija, umotvorina AVNOJ-a iz četrdeset i neke, koju su u drugačijim okolnostima razrađivali političari na vlasti u ovoj zemlji od 1989. godine naovamo, svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje.

Evo kako trenutno funkcioniše sistem: kada te vladajuća stranka postavi na funkciju, očekuje od tebe da budeš partijski pion i teško da će te skloniti s nje, pošto bi na taj način priznala da je pogrešila prilikom kadrovanja, a to se, je l’ te, negativno odražava na izborne rezultate u sledećem ciklusu. Postoji škola mišljenja da bi priznavanjem greške vlastodršci pokazali da su ljudi od krvi i mesa, slični svim homo sapijensima, koji ponekad i odluče pogrešno, što bi im donelo pozitivne poene, ali da ne širimo previše osnovnu priču.

Dakle, moraš baš da zabrljaš da bi te mrdnuli s pozicije; neophodno je da se toliko izgubiš u transakcijama novca građana da, na primer, njegov tok isuviše očigledno vodi ka partijskoj kasi, pa da prilikom merenja potencijalne štete vrh stranke odluči da te se odrekne i, usput, smisli razlog za to. Samo u tom slučaju te ni izuzetno jak politički mentor ne može spasti.

Ludvig drugaUzmimo, isključivo kao ilustraciju ove priče, jer je istraga u toku, pa ne bismo da se mešamo u poslove organa gonjenja – Apoteku Pančevo. Tu ustanovu su 1998, kao suosnivači, stvorili tadašnje Ministarstvo zdravlja i SO Pančevo. Drugopomenuti organ države 2003. godine doneo je Odluku o preuzimanju prava osnivača. Ali nigde nema osnivačkog akta: to u prevodu znači da nije poznato kakve tačno ingerencije u vezi s radom ustanove u čijem je opisu posla promet lekova, osim nespornih postavljanja i razrešavanja direktora, ima Grad Pančevo.

Idila za marifetluke! Ne zna se kome za šta u svakom trenutku formalno-pravno odgovaraš, čak ne treba ni da se pravdaš nikom sem sopstvenom guruu s vlasti.

E, sad, nevaljalci bi rekli kako se direktorka te firme malo zanela i preterala, a naši izvori iz policije i tužilaštva da postoje osnovi sumnje da papiri u vezi s finansijama Apoteke nisu čisti. Pridružila se istrazi i budžetska inspekcija Grada, a glasovi nam šapnuše da će ovih dana njen izveštaj o slučaju „Apoteka”, prilično nepovoljan po rukovodstvo te ustanove, stići do stolova dvojice, formacijski gledano, politički najjačih figura u gradu: gradonačelnika Pavla Radanova i predsednika Skupštine grada Filipa Mitrovića.

Oni će kao ozbiljni ljudi, sigurni smo, već za naredno izdanje „Pančevca” imati komentare na ovu temu. Da li će neko od njih predložiti „zamrzavanje” funkcije direktorke dok je istraga u toku, ili će, možda, tražiti smenu te osobe, ili nešto treće – ne znamo i nećemo da im imputiramo.

Uostalom, Apoteka Pančevo, direktorka Branka Milojević i njena poslednja, sumnjaju organi, mahinacija s reklamnim lopticama uzeti su, rekosmo, samo kao moguća ilustracija „sistemske greške” o kojoj smo na početku teksta govorili; pa ne misli valjda neko da novinari sebi daju za pravo da nekome sude i da mu izriču presudu. Taman posla, nećemo da uzimamo hleb iz usta pripadnika istražnih i sudskih organa, kao i nosilaca najviših gradskih funkcija – loptica je u njihovom dvorištu.

Naše je da ih čujemo, pročitamo sve ono što je između redova napisano i da sklopimo kuglice, pardon – kockice. Od 1869.

Siniša Trajković




Pocrveneti

Hrabrost je kada čovek može, bez odstupnice, sebi da kaže da je grešio i imao naopaka fundamentalna opredeljenja i stremljenja. Da je neko poseban kaže se za onog ko ima jednu vrstu ljudskosti, nerv, da svoje nekadašnje zablude podeli s okolinom, da naglas priča o svojoj promeni. Pošto osoba objedini ove karakteristike i životna iskustva pretoči u knjigu – doživljava katarzu.

U oku promatrača, upravo ovako se dojmi Drago Pilsel, nedavni gost Pančeva i autor „Argentinskog romana”. U njegovoj autobiografiji, baš kao i u pojavi, očevidno je moralno pročišćenje, unutrašnji proces koji je tako potreban, ma, neophodan velikoj većini nosilaca javnih funkcija u Srbiji. Da bi im, i nama s njima, bilo daleko bolje.

Ah, da. Drago za sebe kaže da je u mladosti bio desničar i fašista, te da je jedan njegov deda bio u Gestapou, a drugi u ustašama. Potiče iz nemačko-hrvatske porodice.

Ko zbog ovih činjenica ne može, posle pročitanog „Argentinskog romana”, da Pilselu oda priznanje i kaže da je hrabar i poseban – treba da potraži stručnu pomoć.

***
Do težine legendarne priče o tome da bi mu „Betoven i Mocart svirali na uvce” da nije bio mali „kad su oni bili najpopularniji” mnogo je teško dobaciti, skoro nemoguće. Ipak, Palma, Jagodinac na privremenom radu u republičkoj skupštini (koji se, bogami, oteglio), ne da na sebe i na zasluženu titulu tvorca „najbisera”.

Ovog puta je zaobišao istoriju, kulturu i umetnost, pa se tokom skupštinske rasprave bacio na geografiju: „Kad sam bio u Dubaiju, video sam najveću zgradu u Evropi”.

Poslanici su razgovarali o „Beogradu na vodi”, a „leks specijalis” u vezi s tim projektom predstavio je premijer Vučić lično. Posle govora koji je trajao duže od sat vremena pomenuti Palma je podvukao važnost tog zakona za našu ekonomiju i potom zamolio premijera da se ne pravda toliko jer za to nema razloga. Vučić je zahvalio na podršci i replicirao da se nije pravdao, pošto smatra da će „neko 2050. godine s poštovanjem pričati o ovome što se sada radi”.

Ludvig druga

Ilustracija Dušan Ludvig

Za 35 godina, dakle. Oni ljudi koji su sada u punoj snazi, uključujući i Vučića, tada će biti, ako im Bog podari dugovečnost, u devetoj deceniji života. Okrenemo li priču i desi li se da 2050. godine politički lideri i građani ove zemlje s nepoštovanjem i podsmehom govore o nekad grandioznom, a u tom trenutku uveliko propalom skupom projektu „Beograd na vodi”, hoće li starine pocrveneti? Da, jednako koliko i današnji penzioneri kada (i ako) pomisle na profesionalne promašaje koje nisu plaćali iz svog džepa: nimalo.

Ipak, najjača misao koju je premijer izrekao za govornicom glasi ovako: „Veliki gradovi i velike zemlje izgrađeni su na velikim snovima, čija je veličina deo ljudi zastrašivala”.

Uh, oh. Svi oni što su, ponukani sopstvenim iskustvom s političarima u Srbiji, „zastrašeni” velikom idejom koju ne razumeju i ne prihvataju, treba smesta da pocrvene. Evo, razliva se crvenilo lica u stavu mirno pred ogledalom.

A idejotvorci, posednici snoviđenja – neka se uštinu…

***
Ćaskaju novinari u našoj redakciji. Neko pomene da je povodom Dana Roma stiglo more materijala u vidu čestitki našim sugrađankama i sugrađanima te nacionalnosti.

Padaju komentari: „Da, sete ih se samo kad je njihov dan”; „Šta su navalili sa saopštenjima, pa većina Roma i ne čita novine”; „Vole ih svi, a niko ne voli da im oni budu komšije…”

I onda – najsuštastvenija poruka: „Što bar jednu romsku porodicu nisu odveli na ručak?”

Mislimo o tome, 365 dana godišnje.

Siniša Trajković

(Objavljeno u štampanom izdanju 9. aprila 2015)




Tumor, ne Timor

LSV, Pokret socijalista, SNS, DS, „Dosta je bilo – restart”, SRS, „Dveri”, SNP, DSS, „Nova stranka”, LDP, SDPS… Na kraju ovog spiska na kom je 12 političkih organizacija stoje tri tačke jer nismo ubeđeni da je tom nizu kraj kada se kao zajednički imenilac uzme njihovo sve češće pojavljivanje u gradskoj javnosti i samim tim na stranama našeg lista.

Svima koji makar ovlaš prate politiku jasno je i zašto: bliže se lokalni i pokrajinski izbori; za najviše godinu dana imaćemo drugačiji sastav odbornika u Skupštini grada, te nova/stara lica kao naše predstavnike u vojvođanskom parlamentu.

Sudeći po početku duge predizborne kampanje tokom koje ćemo se, sa svih strana, naslušati priča o kvalitetnijem životu u Pančevu i Srbiji – u pristupu stranačkih aktivista građanima takođe neće biti promena. Matrica je usvojena odmah po pojavljivanju višestranačja u našoj zemlji: poenta je što masnije opljunuti političku konkurenciju i na taj način steći simpatije sluđenog biračkog tela, a sopstveni program, ako tako što postoji, reklamira se tek u crticama.

U ovom smislu donekle se od ostalih razlikuju „restartovci” Saše Radulovića: njihovo ponavljanje mantre o ukidanju „parazitskog sistema”, u okviru kog svako ko dođe na vlast zapošljava zaslužne partijske aktiviste gde i kako stigne, stvarno zvuči kao osveženje, jaka potencijalna injekcija slabašnom budžetu države. Ali, da sačekamo da vidimo da li će oni biti u prilici da svoje zamisli sprovedu u delo i, što je još važnije, da li će misliti isto kada se, eventualno, nađu na pozicijama…

Oni što su trenutno na njima tek će da nas „časte” – otvaraće parkinge, otkrivati okrečene fasade, zatrpavati rupe na putevima, otpušavati zakrčene cevi, čistiti lišće, saditi cveće i drveće… Biće šarmantni…

Ludvig drugaOvaj tekst vam dođe nešto kao „meteorološko” upozorenje: stiže, poput zaglušujuće snežne lavine, strašna oratorska galama. Ako vam to više odgovara – začepite uši. Ili se, oguglali na obećanja i „šarm” političara, opustite i opservirajte ih. Kao i u egzotičnim zemljama poput Istočnog Timora, sasvim dobar kriterijum da odlučite koji broj, odnosno naziv političke organizacije na izborima treba zaokružiti, može da bude i titula najbenignijeg lažova.

Malignih nam je prekoviše.

***
– Mirko, pazi metak!

– Hvala, Slavko, spaso si mi život!

Ovaj dvojac hrabrih omladinaca beše paradigma života u Titovoj Jugoslaviji. Tada je negovan odnos s bližnjima, a pojmovi poput „milicija”, „državna vlast”, „šef”, „direktor”…, izgovarani su sa strahopoštovanjem, po ćoškovima i kuloarima. To nije valjalo jer smo, kasnije saznasmo, na čelu države imali komunističkog diktatora.

Danas svako govori (ili laje) onoliko koliko misli da sme. Totalna anarhija. Tabloidi kažu: sada nemamo diktatora ali vlast je korumpirana, a policajci se ne razlikuju od kriminalaca. Zbrka.

Tu maglu u glavi, metodom poistovećivanja sa starijima, preuzeše naši omladinci. Inovativni, kakva svaka mladost jeste, smisliše kako da doskoče sistemu: kad god je interna frka u školi (kao ovih dana), kada imaš težak kontrolni ili, pazi nesreće, kada „profani” zaključuju ocene – anonimno prijavi da je ispod učionice postavljena bomba. Bum!

Ma, kakav „bum”, ništa od njega, ali država mora da reaguje na ozbiljne pretnje poput ove: ona angažuje znatne resurse da bi prijava bila proverena, prekidaju se časovi, učenici i osoblje izlaze iz zgrade… Malim „genijalcima” koji su uzbunili pola grada ne pada na pamet da, pored toga što maltretiraju najbližu okolinu, istovremeno potencijalno čine i uslugu pravim kriminalcima; takvi su u prilici da vršljaju Pančevom jer su im budući, vrlo verovatno, saborci, „očistili” teren za akciju.

Kako preduprediti takvo ponašanje učenika? Trebalo bi da se podrazumeva izbacivanje dokazanih „terorista” iz škole. Dalje, njihovim roditeljima mora se odrezati žestoka „globa”; nikada nisu kriva deca, već tate i mame koji ne umeju da ih vaspitaju. Država koja ima sistem takve mlade veselnike šalje i na obavezne sastanke s psiholozima i pedagozima…

Mirko i Slavko, a posebno legitimni bombobacač Boško Buha, ostaše zbunjeni: da li su se oni za ovo borili?

Siniša Trajković




Opasnost – veseli kočijaši!

Na ulazu u naš grad devojka je pokošena automobilom kojim je upravljao čovek sa 1,9 promila alkohola u krvi! Strašno!

I pored brojnih medijskih kampanja čiji je cilj da se vozačima objasni da je, kada su pod uticajem alkohola, jeftinije, bezbednije i svrsishodnije platiti taksi nego sedati za volan – horori nam se i dalje dešavaju. Izgleda da obaveštenja i apeli nemaju specifičnu težinu, pa je logično da stvari moraju da se menjaju, a prva stvar na podužem spisku promena trebalo bi da bude uvođenje mnogo strožih sankcija.

Ludvig drugaAko znamo da danas sudovi pijane vozače-ubice kažnjavaju s tek nekoliko godina zatvora, kao i da prebukirani zatvori nagone pravosudne organe da blage kazne preinačavaju u još blaže – jasno je da strah od tamnovanja pijancima nije povod da razmisle o tome da li će voziti pošto se našljemaju. Jok, izgleda da je vožnja u takvom stanju za njih čak i izazov, prilika da se dokažu sebi i eventualnim saputnicima.

Država mora da reaguje novom kaznenom politikom, inače građani neće više smeti da izađu na ulice, kao u doba revolveraških obračuna na Divljem zapadu. Samo, ovog puta ih neće pogađati zalutali meci, već prednji delovi automobila „veselo” napojenih „kočijaša”.

***

Sreda, oko podneva. Vozila s parkinga Gradske uprave uklonjena. Radnici javnih preduzeća čiste, prazne kante, lickaju okolinu… Tu je i cisterna, voda spira poslednje tragove prljavštine s trotoara, pločnika u parku i kolovoza. Sve je cakum-pakum.

Ne, to nije uobičajena slika iz centra grada. Da jeste, ova država bi se zvala Norveška, a priča o sređivanju javnih površina i uposlenosti zaposlenih u javnom sektoru ne bi stigla do druge strane, na kojoj su komentari. Možda bi se pojavila tek fotka, da se pohvalimo koliko smo lepi; a i to bi nama Norvežanima s vremenom dosadilo.

Ne, u sredu nije bio Dan grada, niti je počela tradicionalna aprilska akcija odnošenja kabastog smeća; još uvek je mart.

Ne, nije nam u posetu došao predsednik najjače stranke i premijer. Ne, ne znamo kada će i kojim povodom doći, a da nije u pitanju predizborna kampanja.

Pa, šta se onda dogodilo: u Gradsku upravu trebalo je da stigne Nebojša Stefanović, potpredsednik najpopularnije partije, ali u svojstvu ministra policije. Rešio je da obilazi gradove i razgovara s građanima o svemu što ih tišti. To podseća na putešestvije Zorana Đinđića pod nazivom „Srbija na dobrom putu” iz 2002. Doduše, glavni akteri su, iz milion razloga, neuporedivi, pa stoga apstrahujte prethodnu rečenicu.

Želeli bismo da nam češće dolaze: Stefanović u posetu, a Đinđić u misli. U prvom slučaju centar grada bi češće sijao, a politički neopredeljeni ili drugačije opredeljeni građani bili bi u prilici da – ako uspeju da se preko mnoštva okupljenih naprednjačkih funkcionera i aktivista, kao i mejnstrim opredeljenih građana probiju do sale u kojoj se razgovor odvija – postave neka prava pitanja, čiji cilj nije ulagivanje partijskom prvaku. I da sačekaju da vide da li će dobiti konkretan odgovor.

Đinđić u mislima nam treba više nego ikad ranije. Em su njegovi stranački sledbenici posle atentata dali sve od sebe da se užive u ulogu skakavaca na čijem su meniju godine naših života (u čemu se posebno isticao „doajen glumišta” B. Tadić), em su se naslednici njegovih sledbenika na vlasti potrudili da nam slikovito pokažu da uvek može biti gore od jako lošeg: penzije – do viđenja u nekom drugom životu, kupovna moći građana – aj zdravo, nado – zbogom.

„Nije garantovana stvar da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To je šansa koja može da bude prokockana sutra i da padnemo nazad kao Rumunija, da se deset narednih godina batrgamo, da posle deset godina i mi imamo neku komičnu vladu, koja će ponovo da kaže – hoćemo u Evropu, posle izgubljenih deset godina.” (Z. Đinđić, 2002)

Da li će se istorija još jednom, za deset novih godina, ponoviti?

Siniša Trajković