1

Lažovčine!

Ovih dana, kao grom iz vedra neba, celim Pančevom – od Strele do buvljaka i od Topole do Kudeljarca – puca strašna vest: umrlo je gradsko novinarstvo end informisanje! Srećom, u pitanju je grozna izmišljotina; navodno, nekakav partijski komesar, kao u doba mladog komunizma posle Drugog svetskog rata, posećuje nedavno privatizovano RTV Pančevo i preostalim novinarima nudi na potpis dva papira: novi ugovor o radu i pristupnicu SNS-u, pri čemu, je l’ te, prvo treba da se popuni drugi papir.

To je toliko nemoguće u Srbiji 2015. godine da bi autori takvih besmislica morali da posete neuropsihijatra. Zamislite, samo, gnusnost takve laži: da u vreme višestranačja neko uslovljava novinare potpisivanjem pristupnice najmoćnijoj stranci!?

Kada bi se (puj, puj, daleko bilo!) tako nešto zaista desilo, sigurni smo da bi istog trenutka reagovao pi-ar Gradskog odbora SNS-a; u paramparčad bi pocepao tog komesara i osudio sramni pokušaj uticaja na nezavisno i profesionalno informisanje građana. U stvari, verovatnije je da bi pred mikrofone prvi izašao predsednik GO SNS-a i republički poslanik Željko Sušec, kako bi pozvao sve institucije države da pod hitno uhapse i procesuiraju osumnjičene za napad na RTV Pančevo. On je nebrojeno puta do sada govorio o tome da politika najjače srpske partije podrazumeva evropske vrednosti, među kojima je jedna od najistaknutijih pravo građana na objektivnu informaciju. Uostalom, tako nešto piše i u Ustavu naše zemlje.

Ludvig drugaIzvinjavamo se čitateljkama i čitaocima na zbrkanosti misli, ali, jednostavno, pogođeni smo količinom ljudske zlobe prilikom pokušaja da se izmišljaju udarci na osnovne civilizacijske tekovine, poput slobodnog novinarstva. Zato nam tek sada pada na pamet da bi se za nebrukanje, tj. kako se ne bi širile neosnovane laži o tome da lokalni odbor naprednjaka ima nešto protiv Evrope, prva pobrinula Informativna služba SNS-a, ona glavna što se nalazi u Palmira Toljatija na Novom Beogradu; reagovala bi. Iskoristićemo priliku da tamošnje operativce podsetimo da im naše novine poštom stižu svakog petka, te da ih zamolimo da se obrate našoj redakciji ukoliko primete da „Pančevac” širi neistine o GO SNS-a, kao što to čine zlice čije su umotvorine taj nesrećni komesar i uslovljavanje novinara partijskom knjižicom SNS-a.

A svi oni ćute… Zbog toga samo mirno, drage sugrađanke i poštovani sugrađani, čitava bezumna priča o uslovljavanju partijskom knjižicom za ostanak na poslu u našem elektronskom mediju – definitivno je van svake logike.

Dokle čitava stvar može da ode kada spletkaroši počnu da baronišu, najbolje pokazuje podatak da su baroni smislili kako taj nekakav partijski komesar, kao, preti da će i u „Pančevcu” novinari uskoro imati isti izbor: pristupnica i posao ili – ulica!

Svašta! Kada bi bilo moguće da medijski politički komesar uopšte postoji 2015. godine – a nije, taj bi garant bio svestan toga da novinari „Pančevca” jedva čekaju da im lik poput njega dođe na vrata. Jer, malo im je dosadno, pošto im odavno, već dve i po godine, nije prećeno i već dugo u zvaničnoj poseti redakciji nisu bile kolege iz Odeljenja za medije Misije OEBS, NUNS-a, UNS-a, NDNV-a… Oni s vremena na vreme svraćaju, ali onako, neobavezno.

Doduše, zaboravismo da su u poslednja dva meseca, kako bi snimili priloge, do redakcije „Pančevca” dolazili RTS i B92, od onih mejnstrim televizija, kao i N1 i „Al Džazira Balkans”, kada su u pitanju one malo „razbarušenije”.

Ih, kakva bi to kolegijalna žurka bila… Prosto da čovek žali što je to s tim komesarom, njegovim pretnjama i uslovljavanjem – čista izmišljotina.

Siniša Trajković




Romantizam i renesansa

Hodaš ulicom. Ne zastajkuješ. Ipak, to učiniš kada vidiš psa, jer i ti imaš jednog u dvorištu. Odmah shvatiš da nije seldžuk, da je rasa, da ima pedigre. I da je nečiji. Ali, s lanca pušten. Ili napušten. Kreneš da ga pomaziš, jer ga se ne bojiš; on te izujeda, pošto te se plaši, istraumiran je.

Ko je kriv za takav epilog? Ti? Pas?

Jok, idiot koji ga je izgladnjivao, pujdao, „dresirao” da bude opasan. I onda pustio na ulicu.

Da takav idiot ne sme da bude na slobodi uverio nas je ovonedeljni slučaj kada su psi neidentifikovanog idiota napali i izujedali devojku i naneli joj teške povrede. Usput su ubili njenog kućnog ljubimca! A nije stala da ih pomazi, videla je da su krvoločni.

Sa idiotima u zatvor!

***
Kada ste poslednji put pogledali ka zgradi stare železničke stanice koja se nalazi pored naše reke, na tri i po minuta lagane šetnje od epicentra grada? I na njoj zadržali pogled. Hm, autor ovog teksta to nije učinio godinama, do pre neki dan.

Šteta. I na sreću. Šteta, pošto se radi o predivnom zdanju, u koje se zaljubiš na drugi pogled, onaj koji moraš da baciš posle prvog „luki-lukija”, jer te je lepota predmeta posmatranja na to naterala. Ta romantičarska kuća imala je i veliku upotrebnu vrednost dok su o potrebama i vrednostima mislili naši stari: naime, to je bila poslednja stanica voza koji je dolazio iz Beograda. Ej, stizao je do centra grada!

Napisasmo ono drugo – na sreću – jer te tuga zalomi kada vidiš kako ta lepota propada, kako je izjeda proteza vremena. A previše je i tuge i bede i besperspektivnosti…

Smišljeno lamentiramo nad neveselom sudbom poslednje stanice nekadašnjeg voza: samo što nije formirana nova kompozicija, čiji će vagoni nositi novac za ono što bi trebalo da su potrebe građanki i građana Pančeva – priprema gradskog budžeta za 2016. godinu u punom je jeku.

Ludvig drugaHoće li se neko setiti rekonstrukcije i obnove zgrade stanice ili nekog drugog, trećeg propadajućeg objekta u gradu? Hoće, romantici. Da li će biti para za započinjanje takvih poslova, posle čije realizacije bismo u goste mogli da pozovemo turiste, ne iz Kine i Katara, već iz dvomilionskog komšijskog Beograda, jer bi imali šta da vide i gde da ostave svoj novac – recimo, u muzeju vozova? Ne, neće biti ni kinte za takve projekte.

U državi u kojoj je stranačko zapošljavanje po javnim ustanovama i preduzećima najunosniji biznis za „poslodavce” nema teorije da filer ostane za opravljanje zapuštenog i investiranje u budućnost. Mada, trpanjem para pančevačkih poreskih obveznika u prenatrpana javna preduzeća investira se u sutra; ono srpsko, napredno…

***
Dan grada. Ponovo nam je pred vratima, brzo je prošlo prethodnih godinu dana.

Nema šanse da možemo da se hvalimo velikim dostignućima Gradske uprave. Osim…

Ponovo je, uz veliku pompu, promenjen gradonačelnik. I iznova je rekonstruisano veliko Gradsko veće. Okej, u prazničnoj atmosferi nije lepo naveliko kritikovati. Zato…

Pozdravimo stvarno najbolje: učiteljicu Branku Davidović, hirurga Dušana Stojića i Gimnaziju „Uroš Predić”! Oni su nas, po oceni stručnog žirija, ali i velikog broja sugrađana, posebno zadužili tokom 365 dana za nama.

Čestitamo!

Siniša Trajković




Onomatopeja

Postoji mnogo definicija politike. Ne bismo da ih ređamo, pa ćemo citirati samo jednu, čiji je autor Dušan Bajatović, prvi čovek SPS-a u Vojvodini i šire: „Politika je interes”.

A kada je nešto interes, onda se ne biraju načini da se do toga dođe. Recimo, idealno je da stranka ima medij u vlasništvu. Tako je na javnom nadmetanju za kupovinu „Pančevca” jedan od takmaca bio i konzorcijum sastavljen od socijalista, a među njima beše i njihov najviđeniji član iz Pančeva – predsednik GO SPS-a. Stoji proklamovana ideja države da prodaje medije kako bi iz nje izašla, kao i činjenica da pozitivni propisi zabranjuju političkim strankama da ih kupuju.

Ali koga to zanima? SPS ni u kom slučaju, iako je deo republičke vlasti, koja i propisuje stvarnost. Na ulazu u sedište te partije zalepljen beše onomad plakat, sa sve stilizovanom ružom, na kom je pisalo: „Dana 27. 8. 2015. SPS neće raditi zbog aukcije za list ’Pančevac’. Član konzorcijuma N. Dangubić”.

Ali kako je to bilo pre dva meseca, u pitanju je, priznajemo, bajata (he-he-he, bajata) vest, stoga bacimo se na aktuelnosti: pošto je plaćen račun u visini od oko 140.000 dinara, početkom ove nedelje je posle dva i po meseca struja ponovo stigla na adresu bivšeg Komiteta na početku Ulice Žarka Zrenjanina. Sada svetlost sveće više neće biti izgovor za to da se ne vidi, ignoriše istina da institucija Komiteta uveliko ne postoji, tj. da je sve što beše komitetsko već deceniju i kusur državno.

U taj opis upada i zgrada na narečenoj adresi, izgrađena 1926. godine, za čijeg se vlasnika samopromoviše SPS, iako u izvodu iz lista nepokretnosti br. 317 lepo stoji da je u pitanju „svojina državna 1/1”. Politika je jasna, interesna: malo mazneš medij, malo mazneš državnu svojinu i svoj si na svome.

Nas istinske komuniste ta filozofija plaši, a ne bojimo se za druga člana, tj. predsednika GO SPS-a; moguće je da će preleteti u još socijalističkiju, napredniju stranku, kako bi bio u boljoj prilici da u punoj meri doprinese razvoju države i društva.

Sledi poučna priča…

Deca su mnogo lepša bića od nas matoraca: iskrena su, neopterećena sujetama, novcem… I pametnija, posebno ona što čitaju „Politikin zabavnik”. Tamo je nedavno izašla storija o istinitim događajima od pre stotinak godina, koju ćemo za ovu priliku romantizovati.

Otac trojice sinova negde u zabitima Hercegovine rešio da stasalim potomcima obezbedi budućnost. Dvojica su bila pismena, pa ih je ćale zaposlio kao pandure u Bileći, a treći – Obren – beše, jadan, nepismen i ne naročito inteligentan. Ali umeo je da se snalazi, a tata ga je naučio i da mora na sve moguće načine da preskače prepreke kada se bori za sebe.

Ludvig drugaZato ga je starina stavio na brod i poslao u Ameriku. Obren je bio zabrinut: ne zna da piše i čita, kao, naravno, ni reč engleskog. No, mladi Hercegovac je ubrzo upoznao izvesnog čoveka kome je, koristeći onomatopeju (mada nije bio svestan da se to, ta stilska figura, tako zove), objasnio šta zna da radi: izgovarao je dugo „muuu, muuuu”, pri čemu je rukama „mazio” i „vodio” „kravu”. Dobri i dobrostojeći Amerikanac je shvatio da je Obren stočar, pa mu je poklonio nekoliko krava, staju u kojoj je mogao da živi s njima, kao i parčence zemlje.

Arizona, poznata po sušama, nije bila idealno mesto za stočarstvo. Obren je zbog toga, prisećajući se onoga što je otac radio u takođe suvoj Hercegovini, rešio da probuši rupe na svom malom imanju kako bi našao izvor vode. Jako se umorio, ali je nastavio da buši jednu za drugom, a iz jedne od njih je, iznenada, šiknula nafta!

Obren je onako snalažljiv, pretpostavljate već, posle izvesnog vremena postao najbogatiji stanovnik Arizone i – mister O’Brajen. Znatiželjni novinari su ga zapitkivali o koječemu, a jedan od njih je postavio krucijalno pitanje: „Mister O’Brajen, u obećanu zemlju ste došli neuki i stvorili čuda; šta li bi tek bilo s vama da ste bili pismeni?”

Hercegovac mu je ko iz topa, na „tarzan-inglišu”, odgovorio: „Pa, bio bih pandur u Bileći.”

Naravoučenije možete izvući sami, ali evo i nekoliko ponuda: ko zna zašto je nešto što vam izgleda kao nesreća u stvari dobro; važno je da čovek nikada ne gubi nadu i veru u bolju budućnost; trud se uvek isplati, a ponekad i u vidu prijatnog iznenađenja… E, sada, ima zlobnih kojima bi prvo palo na pamet da je poenta priče da danas u Srbiji ne škodi da budeš obrazovan, inteligentan i stručan, ali da to nije posebno važno, već da je najbitnije da si snalažljiv i da ne biraš načine za preskakanje prepreka kada je u pitanju tvoja zadnjica.

Posebno kada hoćeš da se baviš politikom.

Siniša Trajković




Lakrdija, očigledna

Ponovo radi opozicija, ponovo radi opozicija… Ne želimo da uvredimo „ligaše”, koji su sve vreme glasni da glasniji teško da mogu biti, ali njihova malobrojnost u gradskoj skupštini navodila nas je poslednje dve godine na zaključak da je lokalni parlamentarizam mrtav. Ali, ton tog filma pojačan je na prethodnoj sednici, kada su glas pustile i demokrate; reanimacija pokojnika je započeta, što bi trebalo da raduje svakoga kome je bliska suština pojma demokratija.

Najlakše je sada ironisati u vezi sa sudbom (preostalih) deesovaca: dok su bili na vlasti sve im je bilo potaman, a kako iz nje izleteše odmah primetiše upadljive gradske probleme; to ćemo prepustiti kuloarima.

Više od ovog srpskog političkog mejnstrima oči bode ponašanje odbornika vladajuće većine (čitaj: SNS-a). Sigurni u sebe, zapravo u neprikosnovenost njihovog globalnog lidera, toliko su nezainteresovani za rad Skupštine da deluju nadmeno, kao da su vanzemaljci ili bogomdani vlastodršci, a ne predstavnici građana, svojih komšija.

U stvari, najbolje poređenje kaže da naprednjaci deluju kao što su delovale demokrate u prethodnom sazivu Skupštine. Znamo kako su deesovci potom prošli…

***
Ludvig drugaPrincip rada tabloida u svakom kutku planete Zemlje je identičan: nije važna informacija, tj. njena tačnost i preciznost, niti vest, odnosno njena objektivnost i aktuelnost, već samo i jedino način na koji se „stvar” plasira – već u naslovu raspali iz sve snage, budi pogrdan i primitivan, a to u kombinaciji sa „krvavom” fotkom tera publiku da se pali i žari. Pa i nije bitno što time i informacija i vest prestaju to da budu.

Lepo je to što su se beogradski tabloidi zainteresovali za humanu priču tokom koje je dve nedelje prikupljan novac za užinu klinaca iz škole „Mara Mandić”; njihove naslove masa čita. Ali, tzv. kolege post festum ubiše od maltretiranja organizatore ove ozbiljne akcije, čija ideja nije bila da se medijski eksponiraju, već da završe važan posao. Kada zadocniš s reakcijom 15 dana nameće se pitanje u čemu je tvoj (profesionalni) problem. Zamislite da je „Politika” čitave dve nedelje pošto je Armstrong u direktnom te-ve prenosu rekao: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”, te fakte prenela ispod naznaka tipa „Ekskluzivno!”, „Najnovija vest” ili „Skandalozno”. Proseljačio se danas prosečan medijski konzument na farmi, nadrogirala ga velika braća i postade bludnik-kibicer, u paru.

Novac za užinu je, hvala na pitanju (što bi reko Miša Vasić), obezbeđen. Javite se, drugarice i drugovi tabloidi nekom novom prilikom, i to na vreme, ako stvarno hoćete da pomognete, a ne samo da dižete sopstveni tiraž.

***
Smrdi Pančevo. I zadimljeno je. Uvek.

Ali, kad god krene sezona grejanja, nadležni iz južne industrijske zone i oni što primaju platu da bi brinuli o zaštiti životne sredine, ponavljaju istu mantru: gradski epicentar je pun dima jer su (nevaljali) građani drvima i ugljem natovarili individualna ložišta.

Biće i da su zimi za postojanje kerećih govanaca koja cipelama teglimo po centralnoj pešačkoj zoni krivi psi individualci, bećari što se s lanaca otrgnu i pobegnu od vlasnika iz dvorišta u centru grada ne bi li se na ulici olakšali. Žestoko.

Ispada da je lako zimi naći krivce za rasulo. Srećom, ovde se živi i tokom ostalih godišnjih doba, pa su stvari malo očiglednije…

Siniša Trajković




Pet puta pet jednako je nula

Prvo smo diplomirali, pa i doktorirali na temu „SNS: Sve i Naravno Svja”. Stoga, ovog puta ćemo podvući samo „momentum krucijalis”: koliko je besmisleno da u 21. veku imamo jednopartijsku vlast u gradu, toliko je to i dobro – znamo, ako nam je u Pančevu loše/superiška, koga jedino možemo da kudimo/hvalimo. Bez vađenja, nema toga.

Pomenusmo i da je u takvom realitetu neobično važna, sigurno više nego ikada ranije, uloga nezavisnih medija. Jer ako novinari svojom glavom ne promišljaju stvarnost, ukoliko sebi dopuste da upadnu u kolotečinu SNS mejnstrima i tako se svesno izgube, zaborave da suština njihove profesije treba da bude kritičko promatranje društva, politike i države – odosmo svi, kao skup nekoliko desetina generacija, u p. m. – podzemlje mediokriteta.

U tom smislu, sugrađanke i sugrađani, pozivamo vas, biće vam nešto kasnije jasno iz kojih konkretnih razloga, da obratite pažnju na Nacrt akcionog plana grada Pančeva za razvoj javnog informisanja u periodu od 2015. do 2017. godine. Dokument (prvi takav u državi!) možete naći na sajtu Grada, a pripremio ga je tim koji je oformio gradonačelnik. Započeta je javna rasprava, pa ispada da vas istovremeno i lokalni politički vrh, pored novinara, animira da se aktivirate, da komentarišete i date sugestije.

„Zakonska novina je da se javni interes u sferi informisanja podstiče putem projektnog finansiranja, a da odluku o dodeljivanju sredstava donose nezavisne stručne komisije”, stoji u Nacrtu.

Da se ne lažemo – mi u „Pančevcu” trljamo ruke! Nismo na teretu građana Pančeva od 1996. godine, odnosno iz pančevačke kase nismo tražili (ni dobili, što je cena nezavisnosti) ni filera bezmalo dve decenije. Potpune istine radi, jesmo imali odnose sa izvršiocima gradskog budžeta, ali samo poslovne, ne i ljubavne: radi se o po dva puta realizovanim zajedničkim, partnerskim projektima „Maturantski godišnjak” i „Poetska stvaraonica”. Dakle, navikli smo na projektno finansiranje medija kao najpošteniji modus komunikacije države i novinara, pa nam sasvim odgovara da nam po tom osnovu, ako ispunimo kriterijume na tržištu, u kasu kapne kinta iz gradskog budžeta.

Ilustracija Dušan Ludvig

Ilustracija Dušan Ludvig

Jedan od prvih naših predloga koje Grad treba ne samo finansijski već i, što je nama mnogo važnije, logistički da isprati, biće da istražimo koliko se ljudi, na kojim radnim mestima i s kakvim (pre)kvalifikacijama zaposlilo u javnim i javnim komunalnim preduzećima u poslednje dve godine uprkos zabrani stigloj „odgore” da se to čini. U svim našim pokušajima da činjenice tog tipa samostalno „iskopamo”, nailazili smo na tarabu ozidanu redom „frizeraja”, redom ćutnje.

Uz pomoć vlasti, koja će se na to obavezati usvajanjem pomenutog akcionog plana, Pančevke i Pančevci će dobiti priliku da, između ostalog, saznaju gde su rupe u gradskoj kasi iz kojih curi novac. Pančevački budžet, mnogo puta čašćen frazom „jedan od najvećih u Srbiji”, pati zato što većina gradskih firmi posluje s gubitkom. Da li ne treba ulagati u stvaranje uslova za pozitivnu poslovnu atmosferu koja bi privukla investitore u Pančevo ili nije važno što nam grad čim se mrdne iz centra, liči na kasabu/zaselak samo da bi se namirila stranačkim kadrom prenatrpana javna preduzeća – neka su od pitanja na koja, verujemo, svi stanovnici ovog grada jedva čekaju odgovor. „Pančevac” se raduje bacanju na taj važan posao.

Građani, utičite na razvoj javnog informisanja, skoknite do sajta Grada, iskomentarišite Nacrt akcionog plana. Akcija!

***
Razočarani su, beznadežni i ljuti građani što su u državi ostali posle 5. oktobra 2000. Lajtmotiv naše ankete (strana 5) jeste da nam ni pet (izgledalo je revolucionarnih) petih oktobara ne bi pomoglo jer smo inertni, naivni i izgubljeni. Preostala energija građanske mase jednaka je nuli.

Kasnije sasvim jasno pokazane osobine onih u koje smo se tada, 5. oktobra, uzdali – bahatost i samoljublje, preživeli buntovnici sada plaćaju životarenjem, principom „od danas do sutra”. Nepreživeli tadašnji lider odavno je prah koji se nemirno kovitla u kovčegu dva metra ispod zemlje.

IN MEMORIAM Zoran Đinđić

Siniša Trajković

PS

Tekst je u štampanom izdanju izašao 8. oktobra. Kupujte „Pančevac”!




Empatija! Stop gladi!

Kada prosvetni radnici ne štrajkuju zbog svojih malih plata koje zarađuju stvarajući od naše dece ljude, već kada javno protestuju podstaknuti očajnim, tragičnim uslovima što je država obezbedila za napredak mališana sa smetnjama u razvoju – to ne sme proći nezapaženo. I nije, nedavna takva akcija zaposlenih u pančevačkoj ŠOSO „Mara Mandić” privukla je pažnju javnosti, mada su, zasad, jedini rezultati tog protesta rušenje dela starog objekta, ali i direktora pančevačke Direkcije (ljubitelji teorija zavere bi rekli da je lokalna vlast jedva dočekala kakav-takav povod za ovo drugo).

Ali kada stručna lica i pedagozi iz pomenute škole obznane informaciju da su deca ometena u razvoju na časovima gladna jer uglavnom potiču iz socijalno ugroženih porodica, a da država i njena produžena ruka Grad nisu našli modus da toj deci obezbede besplatnu užinu, koja im je često jedini obrok u toku dana – to mora postati prioritet svih!

Novinari i mediji moraju da laju o gladi, o „etiopskom sindromu” na sav glas, faktori u socijalnim ustanovama, kao i u gradskim, pokrajinskim i državnim institucijama da hitno smisle način da se gladni nahrane, a čelnici donatorskih fondova i dobrotvornih udruženja, te društveno odgovorne kompanije i građani koji još uvek znaju šta reč empatija stvarno znači – da odreše kese!

Svi oni što se prave gluvi, slepi i blesavi treba da se stide…

Svi smo mi „Marina škola”! Stop gladi! Sakupi užinu za družinu!
***

Pomenusmo empatiju. Najrasprostranjenija definicija te reči kaže da se radi o saosećanju s drugom osobom. U nešto širem smislu u pitanju je, psiholozi i sociolozi se slažu, sposobnost doživljavanja osećanja druge osobe kao da su naša, sopstvena. U korenu je potreba, želja da razumemo drugu osobu.

Iskorenila se ta „korenska potreba” kod nas. Nema više saosećanja. Svako gleda svoju bu… Budućnost.

Napravimo jedan socijetetalni eksperiment na sebi: probajmo da se setimo kada smo se, ne mislivši o tome da li nam to išta lično donosi, emotivno udubili u tuđ problem. Pod dva, da li smo u poslednje vreme imali osećaj da baš to neko čini za nas? Ne računajući, naravno, najužu porodicu i, eventualno, najbliže prijatelje.

Ilustracija Dušan Ludvig

Ilustracija Dušan Ludvig

Pogubili smo se: i izgubili i izvršili emotivno samoubistvo. Bez obzira na mejnstrim koji kaže da treba da si strejt, u jedinoj stranci, umiven i opran, da samo tvoja bu…, budućnost treba da te interesuje – vreme je da dođemo sebi.

Kada čovek počne da dela pošto mu se nakupe dobre misli, nakon momenta u kom ga obuzme minimalna griža savesti – spreman je za stvaranje čuda.

Ne budimo čudni, samoljubivi, danas uobičajeni, budimo drugačiji, empatični.
***

Naše javno preduzeće „Higijena” nas svake godine u dva jednomesečna navrata obraduje akcijom odnošenja kabastog smeća. Zbog toga su posebno srećni vlasnici kuća, jer samo oni što ne žive u zgradama mogu da znaju kakva bespotrebna čuda se neprestano pojavljuju u podrumima, dvorištima i na tavanima. Aplauzi za „Higijenu”!

Taman je raja počela da se žari i pali kad ono – kereća govanca na sve strane! Ne na privatnim gajbama, već na ulicama grada. Svim. Posebno je tim smrdljivim instalacijama počastvovan centar Pančeva.

Čovek kada stane u izmet, mora da ga rasteže po betonu još nekoliko desetina metara, kako se smrad i trag ne bi uselili u domaćinsku kuću. Osećaj je odvratan, kao kada gledaš političara koji je preleteo.

Higijeničari, budite empatični, rešite nam taj problem.

Siniša Trajković




Uvek ista adresa: SNS

Ispalo je da smo prošle nedelje na ovom mestu, pored toga što je to bilo potpuno smišljeno, sasvim vizionarski pustili tekst o prednostima „jednopartijskog sistema”. Saopštili smo građanima tada lepu vest: „Ako imamo pitanja i predloge u vezi s (ne)funkcionisanjem grada, gradskih službi i javnih preduzeća, sada znamo jednu, univerzalnu adresu na koju možemo da ih šaljemo – GO SNS-a u Pančevu”.

Već narednog, tj. ovog ponedeljka gradonačelnik Pavlov je pokrenuo, bez ikakve ironije, odličnu praksu: okupio je sve direktore javnih i javnih komunalnih preduzeća na radnom sastanku. Doduše, mi smo „promašili” adresu – u zajedničku komunikaciju ljudi koji vode gradske firme i službe nisu zvanično krenuli iz Ulice vojvode Radomira Putnika, gde je sedište GO SNS-a, već s Trga kralja Petra I, na kojem se nalazi zgrada Gradske uprave. Sitnica.

Suština ostaje: kada imaš jednopartijsku državu, u našem slučaju istobojni grad, onda nema potrebe za koalicionim dogovorima i „podelom odgovornosti”; sve sam uzimaš, a istovremeno je nemoguće da na nekog možeš da se vadiš – i kriv si za lošu priču i zaslužan si za uspehe. To, iako se kosi s jednim od osnovnih načela demokratije – vladavinom izabranih, ali različitih, onih što zastupaju različite – može biti i dobro: ako imaš prave, istinite informacije (što nas beskonačno vraća na važnost uloge slobodnih medija u demokratskom društvu), ne možeš da promašiš ko je politički odgovoran za, na primer, prljav grad, ili „kriv” za, recimo, brzo rešavanje komunalnih problema građana.

Odgovor je uvek isti: Srpska napredna stranka.

I, nije bitno da li se to nekome dopada ili ne, takva je stvarnost, a u svim sferama života ozbiljni ljudi moraju najpre da je prihvate, čak i baš ako žele da je menjaju.

Koliko se ta realnost glasačima sviđa, videćemo na lokalnim izborima, a oni samo što nisu…

***

Svedoci smo najnovijeg verbalnog prepucavanja na liniji Beograd–Zagreb. Ovog puta tema je blokirani transportni saobraćaj na granici dveju zemalja, zbog čega Srbija trpi trgovinske gubitke. Ironija je u tome što je „slučaj kamioni” nastao kao kolateralna šteta izbegličke krize, odnosno činjenice da su Hrvati rešili da zaustave sve što se kreće – pa i protok robe, jer nemaju rešenje za masovan dolazak ljudi s ratom zahvaćenih prostora u njihovu državu.

Osnovni utisak kaže – može im se.

Ilustracija Dušan Ludvig

Ilustracija Dušan Ludvig

I to ne zato što je Hrvatska sama po sebi mnogo moćna država ili je po ovom pitanju u pravu, nije ni jedno ni drugo, već jer je deo velike porodice evropskih naroda – EU, a Srbija nije. Logično je šta nam je činiti.
E, dok naša država ne zasluži člansku kartu, preostaje da njen vrh polemiše s komšijama o tome da li su mere druge strane agresivne ili ne i da preti nekim kontramerama. Ne, šala mala, to nije rešenje, iako su naši argumenti ovog puta jaki kao zemlja.

Da evropski lideri nikada neće jasno i nedvosmisleno udariti po „svojima”, u ovom slučaju po Hrvatskoj, pokazao je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku. On je pozvao „sve zemlje zapadnog Balkana da se odgovorno ponašaju prema migrantima”, a posebno da ne zatvaraju granične prelaze. Dakle, „sve”, a ne jednu konkretnu.

Dodao je, potom, ključnu stvar: „Sada je potrebno verbalno razoružanje kada je reč o izjavama i saopštenjima, jer oštre reči ne pomažu”. U prevodu, budite malo tiši (tj. tišina!), a mi ćemo vam nacrtati rešenje.

Suština politike je u diplomatiji, a srž ukupnih međuljudskih odnosa je u moći. Misli o ovome drugom je zapisivao Niče.

Obavezno pročitati.

Siniša Trajković

PS
Tekst je izašao u novinama 24. septembra. Kupujte štampano izdanje!




Zbogom, poštari

Lepa vest: ako imamo pitanja i predloge u vezi s (ne)funkcionisanjem grada, gradskih službi i javnih preduzeća, sada znamo jednu, univerzalnu adresu na koju možemo da ih šaljemo – GO SNS-a u Pančevu. Nema greške: i negativne i pozitivne utiske građani mogu podeliti sa zatečenim osobljem u ovoj, po svim parametrima, najjačoj firmi u državi i utisci će – Pančevke i Pančevci mogu da se opuste – sasvim sigurno biti distribuirani do neposrednih rukovodilaca ekipa na „terenu”.

Dakle, ubuduće nećemo strahovati da li su službenici pošte zagubili naše pisamce ili da li smo slučajno pogrešili neko slovo prilikom slanja imejla.

S obzirom na to da je međ naprednjake ove nedelje preleteo i direktor ATP-a, prethodno rečeno se odnosi i na eventualne kvarove na autobusima ili pohvalne note o vozačima. SNS je, kako to političari vole da kažu, u potpunosti „preuzeo odgovornost” za život grada.

Ovu jednopartijsku idilu kvari samo JKP „Higijena”: direktorka tog preduzeća (još uvek) nema člansku kartu biblioteke, pardon, grdosije od stranke. Tako smo bar čuli, a ako su lagali nas, i mi lažemo vas.

Da li to znači da naprednjaci ne vole da se bakću đubretom i prljavštinom na ulicama, ili im je potreban ventil, odnosno ta jedna tačka na mapi Pančeva na kojoj ne piše SNS, kako bi mogli da kažu kako nije sve u gradu pod njihovom kapom? Ma, jok, biće ta situacija pod kontrolom, ako ne pre, a onda svakako posle lokalnih izbora, koji samo što nisu.

Do tada, ako je negde nepodšišana trava ili je izgrađeno novo lepo dečje igralište, utiske ponesite u gradsko sedište SNS-a. To se odnosi i na gazdovanje stanovima; svakolike investicije i izvođenje građevinskih radova u gradu; pitanja o tome da li je izbio požar na bazenu ili osigurač u sauni, odnosno pohvale na račun jedinog kupališta; bes zbog visokih računa za grejanje ili radost jer zima uz pomoć vrednih javnih pregalaca i nije tako hladna; ljutnju zbog eventualnog kurcšlusa u kanalizacionom sistemu ili sreću jer ponovo pijemo najbolju česmovaču u državi…

Za sve to i još svašta – pravac GO SNS-a, Ulica vojvode Radomira Putnika 26.

Sve na jednom mestu. Skoro kao u vreme, naivno smo mislili nedostižnog i nedodirljivog, druga Tita…

***

Tragična priča o izbeglicama s ratovima zahvaćenih područja nema kraja. Baš kao ni kolona u kojima su i izbezumljena deca i nemoćni stari, i zabrinute majke i skrhani očevi, i nekada bogati i oduvek siromašni. Ljudi.

Tuđe nesreće uvek dovlače rojeve raznoraznih krvopija koje se njima hrane: prodaju unesrećenima preskupe „usluge”, uveravajući ih da su dobronamerni i nudeći im „pomoć” za siguran odlazak u „obećane zemlje”. O tome da je ljudski život najskuplji, oni ne razmišljaju, spremni su da gaze preko mrtvih kako bi obezbedili novac, prljav novac. Tako je u tranzitnim državama, ali i u onim „obećanim”.

Ilustracija Dušan Ludvig

Ilustracija Dušan Ludvig

Sa ovog mesta, sa „Promatračnice”, često je kao prioritet svih prioriteta naglašavan ulazak Srbije u EU. Taj kurs zbog geopolitičke realnosti ne treba menjati, ali ovo je odlična prilika da se zapitamo čemu, između ostalog, zapravo težimo: zajednici s državama čije vlade grade bodljikave žičane ograde, a građani šutiraju devojčice, jasno stavljajući do znanja nesrećnicima da nisu poželjne komšije. Da nisu ljudi.

U Pančevu žive, prema dostupnim podacima, pripadnici 25 nacija i nacionalnosti. Dele dobro i zlo, kao članovi porodice, i to velike, što nas posebno raduje. Kada momak upoznaje sugrađanku, ne pita je koje je nacionalnosti, već kako se zove.

Pošto na relativno malom prostoru obitava zajednica 25 različitih, a tako sličnih etničkih grupa, u našem gradu ima mesta za bar još toliko.

Ljudi, dobro došli u Pančevo!

Siniša Trajković

PS
Tekst je objavljen 17. septembra, kupujte štampano izdanje 🙂




Amsterdam, original

Prošla je sezona godišnjih odmora. Pančevački političari su, uglavnom preplanuli, prionuli na svoj posao, i to onako kako ga sami doživljavaju; vreme je preletanja, tapkanja u mestu uz glasna obećanja, skokova u rikverc, pravljenja kombinacija u trku…

Olimpijske igre, nego šta – na svake četiri godine pomenutim sportovima i disciplinama posveti se posebna pažnja, mada se dobro trenira i tokom ciklusa između dva takmičenja. E, dok se građanke i građani ne okupe ispred onih providnih kutija s prorezom na vrhu, valja da vlast zapne iz sve snage, da im objašnjava i da ih ubeđuje, kako ne bi morali mnogo da se muče i razmišljaju.

Ipak, zbog kubertenovskog shvatanja logike sporta – važno je učestvovati – dobro je da se, tu i tamo, barem fenomenologijom prebegulja i tzv. preletača, bave i ostale stranke. Na primer, jedina prava opoziciona partija zastupljena u gradskom parlamentu – Liga socijaldemokrata Vojvodine. LSV će na narednoj sednici Skupštine grada tražiti da se po hitnom postupku izglasa odluka o etičkom kodeksu kada je reč o prenosu mandata u drugu odborničku grupu. Dobro, njihovo je da traže, a na odbornicima iz vladajućih stranaka je da za to vreme ćutu, pušu ispred Gradske kuće i prolaznike gledu.

Ludvig druga

Ilustracija Dušan Ludvig

Elem, ligaši bi želeli da preletači podrže njihov predlog da „kada odluče da svoj mandat prenesu u drugu stranku, to učine u gradskom parlamentu za govornicom, gde bi i objasnili zašto se odlučuju na taj korak”. Ma, divno, zajebavaju ih: biće da ih smišljeno teraju da ćutu, pušu i prolaznike gledu. Ko je još video da se čovek oseća prijatno kada mu je neprijatno i da ume da govori kada je nem, kada mu je do tišine; to mogu samo budale, a preletači to svakako nisu – oni imaju svoju računicu.

Šta ’oće ti iz Lige: da njihovim koleginicama i kolegama iz drugih partija klecaju kolena dok izlaze za govornicu, da im se tresu vilice, da drhtavim glasom lažu da je u pitanju lično ubeđenje end uverenje i da time pomažu građanima!

Nastrani su ti Čankovi, ’oće da se naslađuju tuđom mukom. A to je u najvišem domu pančevačke građanske demokratije nedopušteno: tamo sede osobe od poverenja, sa imenom, zarez, prezimenom, zarez, biografijom. Ma, neće moći! Kad ovi elementi krenu da predlažu odluku o tom bezveznom etičkom kodeksu – svi ostali treba da odu napolje da ćutu, pušu i prolaznike gledu. Sram bilo onog ko ostane!

Kao da se s narečenim slažu i takozvane opozicione stranke: DS, koji je to od prekjuče, i LDP, od nakjuče. Izjaviše prvi među tamošnjim jednakima da odbornici moraju imati makar moralnu obavezu da objasne svoje prelete, odnosno da takve „vazduhoplovne akcije” obesmišljavaju izbore.

Posebna priča je SPS, čija je uloga u gradu u poređenju sa onom koju ima u republičkim organima srazmerna kliničkoj slici poremećaja višestruke ličnosti. Ima definicija što kaže da je to stanje obeleženo „promenama bolesnikovog osećaja identiteta, njegovog pamćenja ili svesti. Osobe s tim poremećajem mogu zaboraviti bitne događaje iz svoje prošlosti, ili privremeno zaboraviti ko su, ili čak poprimiti novi identitet. Mogu čak i odlutati iz svoje uobičajene okoline u nepoznatom smeru”. (Nagradno pitanje: da li je ova definicija primenjiva na sve preletače? Nagrada: odborničko mesto!)

Socijalisti, poznati po tome da je kod njih preletalo sve što je mrdalo tokom devedesetih (što se, istine radi, dešavalo i u slučaju DS-a dvehiljaditih), sada mudro, na osnovu ličnih iskustava zbore: „Iskreno se nadamo da će naši bivši drugovi (što preleteše u SNS – prim. aut.) biti dosledni u svojoj nedoslednosti i u novoj partiji”.

Igranka. Bingo igranka.

Sve to je pametno sročeno, zajebancija, rekosmo. Zato, nema frke, jedini preostali problem je vreme, naše vreme: ono što neumitno, bespovratno teče.

Siniša Trajković

(P. S. Objavljeno prošlog četvrtka, pre narečene sednice)




Eksplicitno vođenje ljubavi

Drma se sastav vladajuće koalicije u Pančevu. Posle pokliča lidera demokrata Pajtića da lokalni odbori stranaka treba da raskidaju dogovore s naprednjacima – vreme je, idu izbori, generalno gledajući, mi smo opozicija – rastrčaše se njegovi sledbenici diljem Srbije.

I Pančevke i Pančevci se uozbiljiše, svako na svoj način: najviđeniji članovi DS-a održali su sastanak na temu napuštanja vlasti, a neki od njih su „preleteli” u SNS i pre i posle narečenog većanja. Eksplicitno, baš kao što je zvučala naredba šefa iz Novog Sada.

Iako nam je poznata novinarska maksima da nije vest da je pas ujeo čoveka, već čovek psa, teško je odoleti i ne prokomentarisati srbijansku mejnstrim svakodnevicu u kojoj se takozvani političari uvek priklanjaju najjačima.
Naknadna pamet i „izbor” najuticajnije stranke za sopstveni politički „novi dom” (sada je to SNS) neodoljivo podseća na akcije Superhika, antijunaka iz storije o družini Alana Forda: on, zbunjen, u superbrišućem letu, uvek nekako nađe način da ukrade od siromašnih da bi darovao bogate. Super.

LUdvig drugaTako razmišlja, tokom poslednjih dana, i nekolicina pančevačkih doskorašnjih tzv. demokrata: ej, „žuti” su pukli, izbori samo što nisu, daj da raširim krila dok ih još imam, čeka me novo gnezdo, prefarbane, druge boje.
U pitanju je lična odluka. Super. Na još višem, superiška nivou bila bi, samo u teoriji, ali moguća odluka da kandidati s lista političkih partija, svesni posledica svojih poteza, pred izbore javno iznesu zašto do kraja eventualnog mandata (ne) nameravaju da napuste originalnu busiju. To bi onda bilo kul – birači bi znali s kim imaju posla, odnosno koga da biraju. Ovako, stalno nam se dešava isto – jlz. Da ne psujemo: ko razume da „jlz” predstavlja inicijale čuvene domicilne izreke o tome ko vodi ljubav s kim, shvatiće.

Uostalom, Grunf, inventivni član alanfordovske familije, na svojoj majici nosi suštinske citate: „Bolje živa kukavica nego mrtvi heroj!”; „Jedna lasta ne čini proljeće, a kamoli dvije”; „Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega”; „Tko izgubi dobitak, taj dobija gubitak”; „Bolje ispasti budala nego iz vlaka”…

Naravno, nije Grunf jedini mislilac na stranama najjsmehotresnijeg satiričnog stripa svih vremena; njegovi autori Magnus i Bunker (uz pomoć genijalnog hrvatskog prevodioca Nenada Briksija!) kroz usta Boba Roka nalažu sledeće: „Alane, bjež’mo, njih je dvojica, a mi smo sami”.

***
Drže se kolege zajedno: nema teorije da lekar posvedoči na sudu da je njegov kolega zaboravio makaze u pacijentovom trbuhu jer je bio pijan, pošto, jelte, hirurzi ne piju; nije normalno da dvojica advokata ne popiju zajedno piće posle suđenja na kom su žestoko zastupali suprotstavljene stranke zato što bi tako propustili dobru zabavu i, za promenu, iskrenu razmenu misli.

Ne postoji mogućnost da novinar ne priskoči novinaru iz nekog drugog medija kada mu je frka. Ups, ipak postoji, iz trećeg puta lažemo.

Ako izostavimo tananu podršku koja je redakciji „Pančevca” u tragovima dolazila dok smo se rvali s lošim posledicama prve privatizacije, ili u vreme odbrane novinara od napada neformalnog centra moći na integritet našeg lista, ili usred diplomatskih pregovora s resornim institucijama sistema o modelima druge privatizacije lista – generalno, medijski, propraćeni smo parolama „sami ste, snađite se” i „ko preživi, pričaće”. Zato su sada, postfestum, pošto su novine drugi put privatizovane, kolege iz brojnih redakcija svratile do „Pančevca” kako bi nas pitale šta će biti s kućom.

Nemamo pojma, pitajte vlasnika većinskog paketa akcija!

Ne zameramo kolegama, i mi smo, sigurno, propuštali prilike da reagujemo u situacijama kada je to nekome drugom bilo važno. Ali valja to zabeležiti, baš kao i činjenicu da se sada brojni likovi iz lokalnih javnih preduzeća trude da budu veoma satirični u svojim komentarima u vezi sa sudbinom pojedinih novinara našeg lista, čije im se delo intimno ne dopada. Na njih se posebno ne ljutimo; šta će, zaludni, popunjavaju kancelarije, ne rade ništa, ali zato, na račun firme, dobro jedu. I piju.

Ako je verovati vrhu vlasti, javna preduzeća tek treba da budu privatizovana. Što bi reko legendarni Grunf: „Prvo hopni, pa reci skoč”…

Siniša Trajković