Grad, sa atributom „moj”

image_pdfimage_print
Dušan Ludvig

Ilustracija: Dušan Ludvig

I ovdašnji „starosedeoci” i oni u čijim ličnim kartama piše da su rođeni u Pančevu i najveće lokalpatriote mogu nešto da nauče iz priče koja sledi.

Četvoročlana porodica, koja se zbog prirode posla njenog najstarijeg člana često seli po gradovima u celoj zemlji, nedavno je napustila gradić u južnoj Srbiji jer je tata dobio uhlebljenje u Beogradu. Naravno, ne i stan. Iz ekonomskih razloga, ali i zato što su od našeg sugrađanina, koji je to postao tek pre pet-šest godina, čuli lepe stvari o Pančevu – odlučili su da se presele u naš grad. Već posle nekoliko dana provedenih ovde nisu mogli, a ni hteli da sakriju oduševljenje Pančevom i njegovim stanovnicima!

Pošto su mama i tata iznajmili stan na Strelištu, dvoje dece, učenici nižih razreda osnovne škole, prešlo je u OŠ „Miroslav Mika Antić”. Umesto očekivane traume zbog promene, deca su presrećna, kažu: drugari su fantastični, škola i dvorište lepi, nastavnici dobri i nasmejani. Posle časova krenuli su s mamom u upoznavanje komšiluka; ona objašnjava da su svi s kojima je razgovarala, pitala ih da je usmere ka prodavnici ili pijaci – izuzetno ljubazni i predusretljivi. Izbor je, baj-d-vej, priča ova mlada žena, fantastičan, a sve je pritom blizu.

U njenom fokusu su, naravno, „predeli” što se nalaze odmah do Strele: Narodna bašta i „Aviv park”. Za naš najveći park kaže da je nešto najlepše i najfunkcionalnije što je u životu videla: dugačka kružna trim-staza, sprave za vežbanje, klupe podno stoletnog drveća, mnogo cveća i zelenila (pozdrav za Danila Bjelicu! – prim. aut.)… Kada je tema ritejl centar, takođe ne štedi na komplimentima: sve ti je nadohvat ruke, tržište radi svoje, pa su i cene i trgovci super, tu je i „Mek”! Ipak, najupečatljivije je ono što su joj deca rekla: „Mama, mi smo ovakve prodavnice za decu videli samo na televiziji, nismo verovali da zaista postoje”.

Tata je, prirodno, najpre prezadovoljan činjenicom da mu je radno mesto blizu: „Sednem u kola i za pola sata sam na poslu, u širem centru prestonice, malo je naselja u Beogradu s kojih bi brže do tamo stigao”. Smatra da je fama, predrasuda, sve ono što je slušao o „kvalitetu” vazduha u Pančevu, jer je s porodicom živeo i u mnogo smrdljivijim mestima. „Veliki grad ko veliki grad, nismo na pašnjaku”, kaže. Dodao je da će automobil koristiti samo za prevoz do firme u kojoj radi, a da će po našem gradu cela porodica voziti samo bicikle, jer „ima dovoljno biciklističkih staza, a i tamo gde ih nema, bezbednost nije veliki problem”.

Superfinale priče i poruka o tome kako došljaci vide naš (i njihov) grad sažeti su u rečenici koju je osmogodišnja devojčica izgovorila mami pred spavanje, pošto je ona primetila da joj je dete uznemireno: „Mama, neću da spavam, jer ne bih volela da se ujutro probudim i shvatim da sam samo sanjala da živim u Pančevu”.

I to je Pančevo. Mislimo o tome.

I radimo, onoliko koliko je do nas, u smeru da naš grad osećamo kao svoju kuću, kojoj uvek želimo sve najbolje. Sugrađanke i sugrađani – ne ružimo zgrade i ulice, skupljajmo ono što za sobom ostavljaju naši kućni ljubimci, uzimajmo fiskalne račune, plaćajmo poreze, poštujmo starije, pomažimo hendikepiranima i bespomoćnima… Sugrađani političari, posebno oni na vlasti – zaboravite na partijsku pripadnost, ili, naprotiv, iskoristite sveopšti pomalo zaboravljeni trend da su svi članovi jedne te iste stranke i svakodnevno učinite nešto korisno za svoj grad. Pritom se ne bojte partijskih „kazni” ako iskačete iz hijerarhijskog klišea, odgovarate sugrađanima, radujte se njihovom odobravanju.

Svi zajedno – osmehnimo se apsolutnom strancu i prolazniku. Jer žive s nama.

Uz prihvatanje rizika da sve ovo zvuči naivno i neubedljivo, ali i s verom da je ispravno i moguće, pozdravljamo vas. Sa osmehom.

***

Posle 13 godina održana je „Parada ponosa”. Bilo je mestimičavih (žandarmerijskih) incidenata, a pridata im je medijska pažnja kakvu zaslužuju, pošto se radi o ljudima o kojima se radi.

Održana je. Građanima Srbije i planete poslata je poruka da smo deo civilizovanog sveta. Održana je parada; Beograd je pokazao da nije biblijska prepotopska pećina ili bogobojažljiva slepa ulica, da u njemu ne žive moroni, već savremeni ljudi. Ostati na putu civilizovanja ili opet čekati 13 godina?

Održana je „Parada ponosa”. Je l’ bolelo?

Siniša Trajković

Jedan komentar

Pošaljite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

task-attention.png
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce Pančevac online da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Pančevac online ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije „Pančevca”. Administratorima potala „Pančevac online” se možete obratiti ovde: pancevac@pancevac-online.rs.
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien