Gamad

Ovoga puta gledamo preko Tise. Nije da imam nešto protiv Bačke, daleko bilo! Moj dejka jeste pevao jedan bećarac („Aoj, Bačko, alaj bi te pljačko; tebe krao, a Banatu dao”), ali to nije u vezi sa ovim.

Užasnut sam (ali zaista, ne kao ministar dr Stefanović) napadima na komšije i njihove dućane, a sve zbog jedne blesave fudbalske utakmice i nečije neslane šale od koje je ispala „igračka – plačka”. Ima, dakle, još uvek ljudi koji su kadri komšiju da napadnu, zapale, kamenuju i – zašto da ne? – opljačkaju, ubiju ili proteraju samo zato što se drugačije zove. To je moralno dno, dublje se ne može pasti; ko je to u stanju da uradi – u stanju je i sve drugo. To je gamad.

U Sremu i Banatu, koliko vidim, čak ni u Beogradu, ej! toga nije bilo. Dobro, imali smo i mi takvih slučajova, ali davno. Ono što je tu zanimljivo, jeste brzina s kojom su niske strasti podjarene i podstaknute. Ministri su odmah znali – bez ijednog dokaza ili indicije – da ko je tu kriv; udvorički mediji priključili su se odmah. Pokazalo se da je brzopleto optužen pogrešan čovek, ali to nikome nije smetalo da nastavi s pljuvanjem. U skladu s tom brzinom, neki mahniti klinci odmah su osetili da je sve dopušteno – i prevarili su se. Ali su krenuli da lupaju i pale, a to je važno. Neko im je stavio do znanja (i prevario ih) da je sad trenutak.

Dobro: klinci su glupi i nevaspitani, natrče na podvalu i završe na policiji. Ključna reč je to vaspitanje, znate; ono domaće, iz kuće. Pa i ono ulično, kad se – nekada davno – učio fer-plej: ne udarati čoveka koji je pao, ići „jedan na jedan” u tuči, a ne pet na jednog itd., znate već na šta se misli.

Veliki i melanholični Mirko Kovač (Bog mu dao rajsko naselje!) napisao je jednom: „Ono što sam definitivno uočio, svih ovih godina otkako pišem, jest to da dobrota nema sljedbenika, a zlo ima” (Grad u zrcalu). Zlo ima sledbenike, to je istina, jer je lakše; jer je društveno poželjno; jer se u zlo i njegovu privlačnost uzdaju sve vlasti. Dobro je nepopularna, neomiljena i uopšte problematična stvar. Dobrim se bave likovi problematični, misle svojom glavom, šiču na sveca i uopšte ljuljaju čamac, umesto da zavijaju sa čoporom kad hajka krene. Uostalom, to je i najlakše: zavijati sa čoporom i isticati se kad treba razbiti prozore ili zapaliti komšijinu pekaru, jer je komšija Albanac ili Goranac (njima je to ionako svejedno).

Tako nam je bilo devedesetih, a tako nam je i sada.