Društveno društvance

Nešto stariji ljubitelji sedme umetnosti sigurno dobro pamte antologijske scene i nezaboravne replike iz vanvremenog filma Gorana Markovića – „Majstori, majstori!”.

Kratko podsećanje na fabulu ovog epohalnog dela neće škoditi: radnja je smeštena u jednoj školi (mogla je biti u bilo kom društvenom preduzeću), a vezana je za prijavu o seksualnom uznemiravanju zaposlene od strane rukovodioca. Potom tamo dolazi mlađani inspektor (Bogdan Diklić) s namerom da stvar istera do kraja. Sasvim neočekivano, usput pronalazi gomilu drugih neispravnosti, a sve to događa se u momentu kada školska tetkica, zvana Keva, odlazi u penziju. To je i glavna fora, budući da se film završava „skromnim” ispraćajem pomenute radnice. U samom finišu priče svi akteri dočekaju zoru mortus pijani…

Da, bile su to srećne osamdesete… Ali priča je, kao što rekosmo, vanvremena: svega toga i danas ima po državnim preduzećima, i to u neslućenim količinama – i mutljavina, i neprikladnih (čitaj, intimnih) odnosa među zaposlenima, a posebno gala proslava!

E, zadržaćemo se na ovom poslednjem. Svako je čuo (šta, čuo – pohodio) za neko od glamuroznih obeležavanja slava ili godišnjica nekog javnog preduzeća ili kakvih drugih državnih institucija. Čak ni godine krize nisu nas omele u izdašnosti povodom tako „važnih” prilika za naše „samoupravne” firme i tu se nikada nije oskudevalo ni u dobroj kapljici, sočnom zalogaju ili nečem trećem…

Ipak, vremešniji ljubitelji te vrste provoda nisu baš ushićeni novotarijom zvanom koktel (to je ono kad imate „samo” nešto za nabosti s nogu! – prim. aut.) I da zlo bude veće, sve je manje „proverenih” varijanti koje podrazumevaju zasedanje uz astalče, iće, piće i muziku… I to onu pravu „uz ’armonikče”.

Ipak, nisu svi izdali tu „divnu” tradiciju. Eto, ovih dana je, možda, (uz eventualno Zoološki vrt) jedino preostalo društveno (pa još vodoprivredno!) preduzeće – „Tamiš–Dunav”, obeležilo svoj dan. A, gde bi nego „Kod Čileta”! (kad je već „Tamiš” odavno izumr’o…)

E, to se ne propušta – i mežnja, i pečenje (pragnjeće) i hektolitri tekućine, pa orkestar „sa sve pevaljku”… A posle „torata raznih sorata” sledi kolce s veselim dišom kao kolovođom! Pa, ondak sve „Jovo, nanovo”! I tako godinama… Društveno preduzeće – sve za druženje…

Što bi rekao ljuti partijski kadrovik (Rade Marković) iz narečenog filma – „Tamo se nikad nije štedelo na čoveku…”

A pošto košta – ko te pita…

J. Filipović