Đorđe Đumić „klarom” krepi duše sugrađana

Ono što karakteriše mnoge velike gradove, poputa Pariza, Londona, Praga… i naročito Berlina, svakako je atmosfera koja se može osetiti na ulicama. Jedan od najautentičnijih činilaca tih pozitivnih vibracija sasvim sigurno je muzika koja etar boji u vesele nijanse, a dopire iz instrumenata raspoređenih po frekventnim pešačkim lokacijama.

U poslednje vreme i u Pančevu se mogu videti i čuti takvi stvaraoci i samo bi neviđeni namćor porekao da oni nama i našem gradu donose toliko nasušno okrepljenje duše…

Jedan od dvojice prepoznatljivih pančevačkih uličnih svirača je dvadesetčetvorogodišnji Đorđe Đumić.

Pančevce on svakodnevno uveseljava najčešće na uglu Karađorđeve ulice i Ulice Radomira Putnika (nekadašnje JNA) ili preciznije rečeno – kod čuvene prodavnice grickalica „Zlatno zrno”.

Neizreciva ljubav prema instrumentu

Ovaj mladi i, slobodno se može reći, virtuozni svirač klarineta, ima više nego interesantnu životnu priču, koja podrazumeva veliku borbu za egzistenciju, ali i još veću ljubav prema muzici i, naročito, prema omiljenom instrumentu; dotle, da mu čak i tepa –„klaro”.

 – To je primetio i moj veličanstveni profesor iz Muzičke škole „Jovan Bandur” Nikola Grujevski, koji je jedanput čak istakao da sam jedini njegov učenik koji odistinski voli taj instrument. Čak i kada me supruga pita da li više volim nju ili klarinet, odgovor je, bar za mene, a na njeno negodovanje, uvek jasan… Sve u svemu, muzika je moj život već četrnaest godina i pored „klare” sviram i trubu, saksofon, gitaru… Otada sam čitavu deceniju bio član orkestra „Stanka Paunovića”, kao i u nekim drugim društvima. Već četiri godine nastupam u bendu „Dobra stara vremena”, a otprilike toliko i na ulici. Prethodno sam, kao školovani kuvar, radio i taj posao, ali sam ubrzo shvatio da mi ne prija „odnos” sa šerpama i šargarepama, već isključivo s ljudima. Jednostavno, moja misija je da svakog jutra, kad stanem na ugao, donesem osmeh na što više lica . I to nema cenu… – počinje Đorđe.

Uličnom svirkom je ovaj talentovani mladić počeo da se bavi jula 2014, u Beogradu, kod pijace Kalenić, i to je za njega bila godina uspeha, jer su se ljudi, kako kaže, oduševljeno okupljali čim bi stavio notni pult i krenuo da svira etide.

– Mislim da sam za njih bio prava egzotika, pa se događalo da stoje i po pola sata slušajući me netremice. Na to je uticao i od početka raznovrsni repertoar, koji je u sebi imao svega – od klasičnih numera do narodnih pesama s juga. Bilo je i mnogo naručivanja, a pamtim jednog koji je često hteo da čuje Tominu „Sanju”. A onda mi se, iduće godine, dogodio eksces s pripadnikom MUP-a, koji mi je prišao i neljubazno me pitao zašto prosim. Priveo me je i krenulo je suđenje, a s njim i iznurujuća medijska kampanja. Odbačene su mi obe kontratužbe, pa sam dobio zabranu muziciranja na ulicama prestonice do 2019. godine. Mislim da nisam subjektivan kada kažem da je to nepravda, jer verujem da dozvolu nisam dobio samo zato što sam Pančevac, a pritom u Beogradu i dalje sviraju mnogi koji je nemaju, pa nisu tako prošli – jada se ovaj talentovani muzičar.

 Od Đenove do „Zrna”

Iste godine počeo je da nastupa na pančevačkim ulicama, ali prethodno je razgovarao s vodećim ljudima iz gradske vlasti, koji su se složili da naše mesto bude otvoreno za umetnike poput njega.

– Krenuo sam kod „Disa”, odakle su me u početku terali, ali su me kasnije zgotivili. Shvatili su da ta simbioza donosi obostranu korist, jer ljudi mojom svirkom mahom ispune vreme dok čekaju taksi. Kasnije sam odlazio i na lokacije kao što su one pored SDK ili kod Savremene galerije, ali većinu vremena provodim kod „Zlatnog zrna”. Jednostavno, pratim cirkulaciju ljudi, a tuda ih prolazi najviše. Uglavnom samo sviram, koristeći kombinaciju ritam-mašina, daire i klarinet. Bude tu svega – od ruskih „Kaljinke” ili „Oči čarne”, pa španskih, poput „Korason espinado”, mnogo engleskih, pa i meni najbližih – italijanskih, kao što su „O sole mio”, „Tornero”, „Con te partiro”, koja mi je omiljena – navodi ovaj Pančevac.

To ne treba da čudi, jer je, kako kaže, rođen u Đenovi, a njegovi biološki roditelji su muzičari. Otac mu je čak bio operski pevač u milanskoj Skali i završio akademiju za klarinet, što je dokaz da krv nije voda.

– Pravo ime mi je Đulio. Ovamo sam došao sa četiri godine, kada su me usvojili majka Olivera i otac Nebojša, a za to koliko su učinili za mene, nemam reči da opišem. Ali pre četiri godine odvojio sam se i u iznajmljenom stanu živim s Marijom, takođe umetnicom, koja radi portrete, da bismo pre godinu dana i tri meseca dobili ćerku Lanu. Zbog toga, kako bih othranio porodicu, moram od jutra do sutra da budem na ulici. Napravim tek pauzu za ručak, kada svratim do kuće i malo se okrepim i ugrejem. Moram da priznam da su ljudi koji me prate veoma darežljivi, premda ih nema previše da bih mogao samo od njih da preživim. To su uglavnom stariji, dok mladi gotovo uopšte nisu zainteresovani, izuzev kada odsviram poneku prihvatljivu estradnu novotariju. Tek poneko mi, poput jednog momka, zatraži nešto kao „El kondor pasa”. Simpatičan mi je i bračni par koji stalno hoće ovdašnje pesme, pa kad prolaze, uvek zasviram „Fijaker stari”. Ima tu i interesantnih, pa čak i komičnih situacija, kao pre neko veče kada je čovek prolazio s psom koji je odjednom počeo da zavija, jer mu je očigledno odgovarala ta frekvencija. Svi su snimali, smejali se i jednom rečju uživali. Što se zarade tiče, u najboljem slučaju svaki deseti nešto ostavi, što je u proseku sedamdesetak ljudi dnevno, ili oko 15 evra. Uglavnom su to sitniji apoeni, a samo mi je jedanput čovek širokog osmeha, koji je tek izašao iz kladionice, spustio dve hiljade. To je bilo samo tada i nikad više, što znači da ću morati na ulicu od jutra do sutra, bilo da je kiša ili sunce – završava Đorđe ili Đulio.

Sve u svemu, on je u najpozitivnijem smislu prava maskota ovog grada, a o još jednom, ništa manje zanimljivom uličnom sviraču biće reči u narednom broju.

J. Filipović