Pancevac Online

Broj 4551 · 27.03.2014.

Naša anketa

Pamtite li NATO bombardovanje?

Da se nikad ne zaboravi

Prošlo je tačno petnaest godina od surovog iskaljivanja sile NATO alijanse nad Srbijom. Povod za atak na suverenu zemlju, bez odobrenja Ujedinjenih nacija je poznat, kao i posledice. Za sedamdeset osam dana bombardovanja poginulo je više od dve i po hiljade ljudi, a ranjeno i povređeno više od petnaest hiljada. Razrušeni mostovi, putevi i fabrike i danas nas podsećaju na tu veliku tragediju. Većina stradalih bili su civili, a život su izgubili greškom ili su bili, kako su to tada akteri „Milosrdnog anđela” govorili, kolateralna šteta.

Kliknite za veci prikaz

BORA POPOV, direktor Studentske zadruge Pančevo:

– Bilo mi je jasno da će nas bombardovati i pre 24. marta. Odložio sam službeni put da bih ostao s porodicom. Nisam tada, a ni danas ne mogu da shvatim zašto su to uradili. Nažalost, međunarodno pravo leži u sili. Takvo shvatanje pravde pogađa. Razočarali su me i naši prijatelji za koje smo brzo shvatili da to zapravo i nisu. Dobro se i danas sećam prve bombe koja je pala na Pančevo. Bio sam nemoćan i besan. Nikada neću zaboraviti nedužne žrtve te sulude akcije.




Kliknite za veci prikaz

MILICA DUNDIĆ, studentkinja:

– Bila sam mala kad se dogodila NATO agresija na našu zemlju, ali dovoljno velika da se i danas setim sirena koje su označavale vazdušni napad na naš grad. Kad god su se začule, moj deka je uvek dolazio do mene i govorio mi je da je vreme da se uđe u kuću i ide na spavanje. Moram priznati da su se moji roditelji potrudili da te strahote koje smo preživeli ne ostave posledice na mene i ja sam im zahvalna na tome.




Kliknite za veci prikaz

NEBOJÅ A LAZAROV, radnik RNP:

– Kao i danas, i tada sam radio u Rafineriji. Na naša postrojenja su padale bombe i, nažalost, tokom te agresije nastradale su naše kolege. Moja porodica je bila u Pančevu. Naravno da smo svi bili uplašeni, a upravo strah i neizvesnost nikada neće moći da se zaborave. Iako je i naša država u to doba vukla neke loše poteze, ni u snu se nisam nadao da druga strana može biti tako okrutna.




Kliknite za veci prikaz

SAŠA RADONjIĆ, radnik:

– Sećanja na te dane ne blede ni danas. S obzirom na to da nam je sin tada bio mali, želeli smo da ga poštedimo tih strahota, pa smo često iz Pančeva odlazili u Sefkerin, gde je bilo mirnije tokom bombardovanja. Nisam očekivao da će nas napasti, posebno ne na kraju dvadesetogveka. Što se mene tiče, nisam zaboravio, a ne mogu ni da oprostim to što su nam uradili.




Kliknite za veci prikaz

NEDA BABUCIĆ, srednjoškolka:

– Bila sam suviše mala da bi moja sećanja mogla da budu jasna. Ono što se ne zaboravlja jeste odlazak u podrum sa svakim zvukom sirena. Sigurna sam da niko ne zaslužuje to što su oni nama učinili. Posebno to mislim jer su tokom bombardovanja koristili i municiju sa osiromašenim uranijumom, a posledice takvog delovanja osećaju se i danas i, nažalost, biće ih još dugo u našoj sredini.




Kliknite za veci prikaz

MILAN ĐAKOVIĆ, penzioner:

– Pre petnaest godina, kada se dogodilo bombardovanje, radio sam u Rafineriji nafte u našem gradu. Strašno je sve kroz šta smo prošli, a najviše zbog nevinih žrtava kojih je bilo najviše. Nažalost, počinioci tog zločina nikada neće stati pred lice pravde, a to je naveća uvreda za pravo. Zato treba da se potrudimo da narednim generacijama uvek pričamo šta nas je snašlo, da nikada to ne zaboravimo, a još manje da im to oprostimo.

Anketirao S. Damjanov