Pancevac Online

Broj 4523 · 12.09.2013.

Feljton

Prilog istoriji pančevačkog roka 1957–1969. (6)

„Medenjaci”, „Žetoni”, „Baskersi”

Kliknite za veci prikaz
Dušan Nikolić Duca u „Studentskom”

Pančevo je 1962. godine, s prvim koncertima „Sanjalica”, počelo da gradi svoju scenu.

Te godine je Saša Popaz izdao dva singla beskompromisnog roka. Ne postoji nikakav dokaz da su „Vizije” nastale 1960. To je bilo kasnije jer 1960. i 1961. godine nije svirao nijedan bend. Dakle, ključna je 1962. Naredne godine „Vizijama” i „Feniksima” u pomoć stižu „saveznički odredi”: „Medenjaci”, „Baskersi” i „Žetoni”, pa tako, 1963, nastaje, figurativno rečeno, prva rok brigada Pančeva.

„Medenjaci” (1962):

Zoran Živković kaže da je pre ulaska u grupu svirao na akustičnoj gitari rok pesme, kao npr. „bi-bap-ba-lu-la” u gimnazijskoj učionici, u ovoj ekipi: Slobodan Stanojević (gitara), Tihomir Bireš (gitara) i Josip Vranjošević, koji je lupao ritam o katedru jer nije imao bubnjeve, a pevao je Stanko Zeng.

Dušan Nikolić Duca se seća da je te 1961. godine sasvim slučajno ušao na neku igranku. Svi su đuskali, zapravo tresli su se kao u transu, Ducina sestra se valjala po podu, a Duca je ostao hipnotisan novim bit-zvukom. Posle partizanskih pesama bio je to šok za uši i mozak.

Nešto kasnije Duca osniva svoj bend, pod imenom „Medenjaci”. To je bila gimnazijska grupa, nastala pod velikim uticajem prvih školskih solo nastupa Jugoslava Zvekića.

Duca Nikolić (solo gitara) okupio je ekipu u kojoj su bili: Đorđe Šurbanović (basgitara), Strahinja Maksimović (bubnjevi) i Zoran Živković (ritam-gitara). Posle nekoliko meseci Šurbanović i Maksimović napuštaju bend, a na njihova mesta dolaze Lazar Kovjanić (bas) i Momir Filipović Fića (bubnjevi).

Gitare su bile napravljene od javorovog drveta. Bile su ofarbane u crveno, a vibrato je urađen po uzoru na „fender”, s federom nalik onome iz hemijske olovke, samo što je bio jači i veći. Probe su se održavale u šupi koju su prskali metlicom da bi bila tačkasta. Zidovi šupe su bili oblepljeni posterima filmskih lepotica, među kojima se isticala Ava Gardner.

Bend je nastupio u novembru 1963. godine u gimnazijskoj sali. Bio je to dan škole i prvi koncert „Medenjaka”.

Izveli su samo dve kompozicije – „Džeronimo” („Šedouz”) i „Labudovo jezero”, tj. obradu na električnim gitarama koju su pre njih svirali „Zlatni dečaci” (gledali su ih u Centru za kulturu, gde su imali celovečernji nastup).

Sledeće godine su počeli i s pevanjem, jer su se pojavili „Bitlsi”. Otpevali su „Teri”, numeru pevačice Tvinkl. Nastupali su po rejonima (kasnije mesnim zajednicama), npr. kod mlina (šesti rejon).

Omladinske organizacije su priređivale svirke u Starčevu, Brestovcu i ostalim selima. Nastup u hotelu „Srbija” u Vršcu posebno je organizovan, što je uticalo na prve bendove u tom gradu, čija je scena kasnila za pančevačkom. Za doček nove 1964. godine svirali su u prostorijama „Ateljea mladih”, gde su zaradili prvi novac – predsednik je bio Đorđe Zojkić, a dobili su 12.000 dinara. Na repertoaru su imali 20 pesama (uglavnom od „Šedouza”).

U pauzi su nastupali glumci Miroslav Žužić, Velibor Toto Miloradović, Dušan i Cica Bosnić i Zoran Rotar. Koristili su pojačalo marke „kraljevo”, sa zvučnicima koji su stajali nekoliko metara dalje od glavnog tela, a sve zajedno je iznosilo samo tri vata. Bile su to igranke na kojima se mnogo improvizovalo. Bend je posvetio pažnju i radio-stanicama. Od pola pet do pet po podne svakog dana je emitovana „Mala prodavnica ploča”, prva emisija Radio Beograda posvećena rokenrolu. Zamenila ju je čuvena emisija „Sastanak u devet” Nikole Karaklajića i upravo za tu emisiju „Medenjaci” su snimili pesmu „Džoni gitar”. Prvi deo snimanja obavljen je u rejonu Centar, a drugi u Domu kulture. U isto vreme su svi koristili jedno pojačalo, sa instrukcijama Ljube Matijace u stilu „bas treba da otkida”. Stvar je zabeležena na magnetofonskoj traci i emitovana je na radiju. Bila je to instrumentalna kompozicija.

„Medenjaci” se raspadaju 1966. Sa sobom su doneli profesionalizam, uniformeodela s bedževima „m” i visok nivo muziciranja.

„Žetoni” (1963):

Pod uticajem „Medenjaka” osnovan je još jedan bend u gradu koji svira instrumentale – „Žetoni”. Nastali su 1963. godine, a sačinjavali su ih: Tomislav Stejić (solo gitara), Ratko Bukvić (bas), Dragoslav Stejić (bubnjevi) i Đorđe Radić (ritam-gitara). Instrumente su kupili od „Medenjaka”, koji su istovremeno bili i učitelji rokenrola za „Žetone”. U početku su svirali pesme „Šedouza” i nastupali u rejonima i Studentskom, a 1966. su učestvovali na prvoj gitarijadi, kao bend plasiran iza „Feniksa” i grupe „Haski”. Sledeće godine menjaju ime u „Ali, međutim”, u bend „uleće” Duca iz „Medenjaka”, a za bubnjeve seda Mihajlo Vukić Laki. Nastupili su i na drugoj gitarijadi i opet osvojili treće mesto. Kao istaknuti bend imali su turneje po Banatu, kao i stalne svirke u rejonu Gornji grad.

„Baskersi” (1962):

Kako svedoči Dragan Bošković Gord (bas), u grupi su bili Slobodan Popaz (solo gitara), Vasa zvani Žuća (ritam-gitara) i Vlada Bulatović Bulat (bubnjevi). Počeli su pesmama „Šedouza” i Elvisa Prislija, a nastavili obradama „Bitlsa”.

Negovali su mekšu liniju rokenrola i radili su uglavnom bez vokala, i to tako što su svaku melodiju pevački obrađivali. Tu je zasijao Popaz, koji je vešto i pomalo džezirano svirao te obrade.

Pored nastupa u Pančevu, svirali su i u Beogradu, u Međunarodnom klubu prijateljstva, kao i u „Euridiki”, sa „Zlatnim dečacima” i „Elipsama”. Nastupali su i u Beloj Crkvi, Kikindi, Zrenjaninu i Vršcu.

Bend poseduje snimljeni materijal koji je trenutno u kući Dragana Boškovića.

Najznačajniju svirku su imali u Domu kulture u Pančevu, zajedno s „Lutalicama”, čuvenim ženskim VIS-om iz Beograda.


Pančevačka kupališta (3)

Podsetnik za budućnost

Piše Georgije Milošević

Kliknite za veci prikazKliknite za veci prikazKliknite za veci prikaz

Veliki srpski pesnik i književnik, profesor pančevačke Gimnazije Miloš Crnjanski, bio je sentimentalno vezan za pančevačku varoš. U Pančevu se rodila, živela je i umrla pesnikova majka Marija. U našem gradu je njegov deda po majci Panta Vujić bio varoški kapetan. Ovde se pesnik venčao (sklopio građanski brak) s najlepšom devojkom u Beogradu – Vidom Ružić. U sreskom sudu u našoj varoši radio je pesnikov brat Joca kao katastarski činovnik. Brat njegovog pradede Teodosije Crnjanski bio je kaluđer u manastiru Vojlovica, a sahranjen je na manastirskom groblju, gde mu je podignut spomenik...

Voleo je Miloš boravke na tamiškim i dunavskim obalama, vožnju čamcem, putovanje do Beograda belim lađama.

U eseju „Serbia i Pančevo” piše: „Ja sam kada je proleće granulo polagao diplomski ispit i uspeo da me premeste u Beograd iz Pančeva. Izgubio sam Tamiš i ostrvo pred utokom Tamiša u Dunav. U svom životu zahvalan sam Pančevu za čamac i to ostrvo... Ja se sećam Pančeva i posle toliko godina (50), sentimentalno.

Dočekivao me mirisom brašna, mlinom i silosom u pristaništu na Tamišu. Još je lepše bilo u vrbacima na Dunavu. U vodi i nebu koji su mi postali podneblje za moje Isakoviče”.

Tako je nekada bilo. Danas živimo u nekom drugom Pančevu. Onom zatrovane zemlje, vazduha, vode... U gradu u kojem vladaju nemaština i boleštine. Zato, generacijo potpisanog, sećajmo se i pričajmo mlađima o prošlim lepim vremenima. O pivu i perecama u Vajfertovoj pivari; o vožnjama čamcima i velikim belim lađama po Tamišu i Dunavu; o prvim milovanjima i poljupcima; o melodiji Štrausovog valcera „Na lepom plavom Dunavu” sa starih radio-aparata ili gramofona; o muzici tamburaških kapela iz brojnih kafana...

Sećajmo se đačkih dana i predstava pančevačkog pozorišta: „Đido”, „Kumova kletva”, „Zona Zamfirova”, „Put oko sveta”, „Na dnu”... Kultnih filmova u pančevačkim bioskopima: „Poštanska kočija”, „Kameni cvet”, „Beli jorgovan”, „Mama Huanita”, „Bal na vodi”, „Kiše dolaze”, „Tarzan i njegov sin”...

Sećajmo se šetnji po pančevačkom Korzou, mirisnih vrtova i bašta. Setimo se gimnastičarke Mime Tot – najlepše devojke na Valtmanovom kupalištu, kao i drugih pančevačkih lepotica: Erne i Neli, Bebe i Lidije, Lule i Mare, Ljiljane i Mire... Prisetimo se prekrasnih stihova prote Vase Živkovića, Zmaja, Crnjanskog...

Sećajmo se svega lepog u našim životima da bismo za trenutak zaboravili današnju smutnu i surovu stvarnost. Da bi nam bilo lakše.

Dragi stariji sugrađani, sećajmo se i pričajmo o tome mlađima.