Pancevac Online

Broj 4519 · 15.08.2013.

Feljton

Prilog istoriji pančevačkog roka 1957–1969. (4)

Mika Antić i prvi jugoslovenski časopis za pop-rok muziku

Piše Vladimir Nedeljković

Kliknite za veci prikaz
Sedeljka u „Pančevcu”: Slavko Pavlov, Dragoslav Stefanović, Mika Antić i Ištvan Šarai

Miroslav Mika Antić je rođen u Mokrinu 1932. godine.

Njegovi roditelji su bili učitelji, pa se porodica često selila. Iz Kikinde u Pančevo Antići su došli 1941. Ovde je Mika napisao prve stihove, prvi put se zaljubio; usledili su gimnazijski dani, fakultet i rad u listu „Pančevac” – u njemu je, pored pisanja novinskih tekstova i uređivanja dečje strane, pravio i strip pod naslovom „Bata iz Banata”.

Njegov dom u Pančevu bio je stan na prvom spratu u Ulici JNA 7. Mika je bio pesnik, pripovedač, novinar, scenarista, reditelj, glumac, slikar, mornar, pevač... i rado viđen gost kultnih kafana: „Pivare”, „Slobode”, „Slavine”, „Kasine”, „Doline”, „Nedeljka” i „Evrope”, gde se svirala dobra muzika i točilo piće. Pančevačke kafane su u komunizmu bile dom za umetnike, boeme, pesnike, slikare, pevačice, filozofe – čitav jedan kosmos kome je Mika pripadao. Iako je 1954. godine otišao iz Pančeva, nikad nije zaboravio taj grad u kome su živele njegova majka i sestra, brojni školski drugovi i prijatelji.

Draško Ređep piše: „Antić je često ponavljao kako je Pančevo njegov grad. To će se kasnije i videti kada je nedugo posle dolaska u Novi Sad postao urednik časopisa ’Ritam’”.

Novosadski muzički časopis „Ritam”, s podnaslovom „Revija za džez i zabavnu muziku”, pojavio se u prodaji 1. oktobra 1962. godine. Pre svega, to je u zemljama istočnog lagera bio prvi pravi stručni časopis posvećen zapadnoj muzici. Rado je čitan i u Moskvi ili Londonu (npr. u „Melody maker-u” je 1963. godine objavljen citat iz njega). Prodavan je u celoj zemlji. Francuska i svetska rok atrakcija našeg porekla Met Kolins bio je verni čitalac od prvog broja.

List je vrlo edukativno i ilustrativno izveštavao o džezu, tvistu, novim aparatima; bio je pun živopisnih i fascinantnih slika iz Pariza, Njujorka, Londona, Rima, Beograda, Zagreba, Novog Sada i Pančeva. Oslanjajući se onu socijalističku – Omladina je naša budućnost, otvorimo vrata i omladini – „Ritam” je selektivno, ali redovno, pratio šta se dešava na rastućoj bitsceni Jugoslavije. Časopis je 1964. godine organizovao čuvenu gitarijadu „Vatromet ritma”, na kojoj se birao najbolji ansambl u zemlji. Pobedili su „Crveni koralji” iz Zagreba.

Otkrivao je talente iz cele zemlje, kao npr. Sašu Popaza i Vojkana Đorđevića iz Pančeva, Zorana Miščevića iz Beograda, Pericu Stojančića iz Niša, Bogdana Dimitrijevića Džemsa i „Detliće” iz Novog Sada, a kako je takmičenje za najbolji ansambl imalo odjeka među mladima, „Ritam” je objavljivao stotine različitih imena novih „električarskih” sastava. S obzirom na to da je urednik bio uporan u tome da „pljuje” po idolima omladine, koji su od 1963. godine dolazili skoro isključivo iz Velike Britanije, poput „Bitlsa” ili „Rolingstonsa”, a istovremeno je afirmativno pisao o novim jugoslovenskim VIS-ovima, koji su „skidali” i obožavali upravo pomenute britanske bendove, došlo je do raskoraka između uređivačke politike i onoga što se stvarno dešavalo na sceni i u životu mladih.

Časopis je 1965. štampan na sve lošijem papiru, što je bila i naznaka da će se ugasiti. Poslednji broj je izašao 15. juna te godine.

Može se reći da je „Ritam” startovao dobro, ali da nadolazeće promene u svetu Mika nije mogao, ali ni želeo da otprati. Ono što ga u stavovima vezuje za generaciju Pančevaca iz „Studentskog” (1957–1962) jeste ljubav prema zapadnoj muzici (u koju su spadali džez i stari rokenrol), kao i totalna averzija prema britanskom talasu iz 1963.

Čak je i fraza „Duga kosa – kratka pamet”, koju je Mika koristio u „Ritmu” opisujući „Bitlse”, u stvari parola što je uporno ponavljala pomenuta generacija iz „Studentskog”.

No, Mika je imao ogromno srce koje je premostilo nedostatak razumevanja situacije – bez izuzetka je hvalio i podržao sve rok grupe i rok muzičare iz cele Jugoslavije, u periodu od 1962. do 1965.

Bez njegovih članaka o domaćem roku ne može se rekonstruisati istorija urbane kulture Jugoslavije. Na njegovom ispraćaju do večne kuće, 24. juna 1986, tihu muziku svirao je Janika Balaš sa svojom bandom.


Pančevačka kupališta (1)

Od „Tri šerpe” do „Čango lida”

Piše Georgije Milošević

Kliknite za veci prikazKliknite za veci prikaz

Kod „Tri šerpe”, na delu tamiške obale iza pančevačkog mosta, prema gornjem mlinu, prvih decenija prošlog veka na kupanje su išli stanovnici Gornje varoši. Pored toga što su se tu osvežavali za vreme letnjih vrućina, oni su tokom cele godine koristili tamišku vodu za kuvanje pasulja, pranje rublja... Gornjovarošanke i Margićanke zagazile bi do iznad kolena u Tamiš kako bi zahvatile čistu rečnu vodu.

S druge strane mosta nalazila su se dva uređena kupališta: Valdmanovo i Đačko.

Valdman je izdavao abonentske karte za ulaz na kupalište, koje je imalo tri korpe, uključujući onu za decu i neplivače, dok su za presvlačenje postavljene kabine. Oba kupališta bila su puna sveta: dame s decom i bez njih, mlada i starija gospoda, đaci srednjih škola. Smeh, cika, radost... Posetioci su igrali odbojku, pikali loptu, a u senci drveća na sve strane nadmetali su se u partijama karata i šaha.

Na Valdmanovom kupalištu organizovala su se plivačka takmičenja. Tako je 10. jula 1927. godine u organizaciji SK „Banat”, pred oko 500 gledalaca, održano veoma uspešno takmičenje u kome su učestvovale i Stanislava i Milesa Malać iz Budimpešte i Mihajlo Brkić iz Sombora. Prva mesta su osvojili: na 50 metara, žene – Ružica Patalo; na 50 i 150 metara, muškarci – Rad. Bikar; na 100 metara, žene – Vera Tatarin; na 100 metara, muškarci – Pavle Radanov; na 200 metara prsno, žene – Stanislava Malać; na 200 metara leđno, muškarci – Mihajlo Brkić; skokovi u vodu – Giga Tatarin.

U ranim jutarnjim satima na kupalištima je bilo i pecaroša, a umeo je da „padne” i poneki krupan šaran.

Dr Ljubomir Nenadović, „varoški fizik i gradski lečnik”, 1891. godine piše: „Leti ima na Tamišu kupka koja je svojina privatnog preduzetnika. Tu se, kad otopli, vrlo mnogi kupaju. Za vreme velike žege tu se kupa preko 200 osoba dnevno. O takvim dnevima padne na blagajni kupke do 30 forinti, pa i više. Kupka ova stala je njenog vlasnika preko 5.000 forinti. Godišnje potroši vlasnik kupke 300-400 forinti da istu u redu održi.” Posle nacionalizacije, nakon Drugog svetskog rata, Valdmanovo kupalište je postalo javno – gradsko. Preuređeno je i nasuta je velika količina peska. Na njemu je uvek bilo mnogo kupača.

Tu, na obali Tamiša, u režiji Branka Bauera snimljen je kultni film„Balkan ekspres” s poznatim glumcima: Draganom Nikolićem, Borom Todorovićem, Tanjom Bošković, Oliverom Marković...

O kupanju na Tamišu pesnik Zoran Dušković u jednoj kolumni piše: „Bila su tri kupališta na ovoj sporoj i podmukloj reci. Prvo ono kod gornje mline koje se zove ’Kod Mlaca’, a drugo na onom mestu ’Kod tri šerpe’. Treće je bilo gradsko ploveće kupatilo ’Kod Valdmana’. U jeku sezone se kupao ceo grad: paori u kasno popodne kada se vrate s njiva, onako, u dugačkim gaćama. Deca su se kupala svakog dana. Ona do 10 godina ulazila su u vodu gologuza.

„Kad dođe pravo toplo leto, u nedeljna prepodneva, ceo grad je bio na kupalištima.

Kostimi su bili raznovrsni.

Moderni i demode. Neke žene su se kupale u svakodnevnim haljinama. Donja varoš kupala se na Valdmanovom kupalištu, Gornjovarošani i Margićani ’Kod tri šerpe’, levo od skele. Paori su se spuštali do Tamiša velikim basamacima, onim kod mline, ili malim basamacima, ’Kod kamile’.

„Čuveni čika Koja ministar puštao se od mlina do kapetanije poleđuške. Usput je čitao novine. Na vratima radnje je ostavljao poruku: ’Ja sam na Tamišu, kupam se’.”