Pancevac Online

Broj 4511 · 20.06.2013.

Feljton

Dva veka streljačke družine „Pančevo 1813” (2)

Poseta strelištu cara Franca Jozefa

Priređuje Siniša Veljković

Kliknite za veci prikazKliknite za veci prikazKliknite za veci prikaz

Austrougarski car Franja Josif, dolazeći u Pančevo 17. jula 1852, posetio je i strelište. S njim su bili knez Aleksandar Karađorđević, nadvojvoda Albreht, Mehmedpaša, zapovednik Beogradske tvrđave, i Azis-paša.

Car je na strelištu iz puške Fridriha Kverfelda ispalio dva hica u specijalno pripremljenu metu. Pošto su pogoci bili slabi, Đorđe Vajfert mu je pružio svoju pušku, izrađenu po specijalnoj porudžbini, iz koje je car ispalio pet metaka. Kao što je čitaoce obavestio glasnik austrijskih strelaca „Osterreichische Schutzenzeitung”, to je prva meta u koju je car gađao na jednom strelištu. Za tu pušku je izrađena specijalna kutija sa carevim inicijalima, koja se čuva u muzeju strelišta. Iz te puške se nije više gađalo.

Meta izbušena mecima-pogocima, koji su zaliveni voskom za pečaćenje i u koju su utisnuti inicijali FJ (prstenom cara), kao i puška Đorđa Vajferta, čuvaju se u Narodnom muzeju Pančeva, u posebnoj vitrini.

Počev od 1852. godine, svakog 18. avgusta održavalo se gađanje u kraljevsku metu, koje je trajalo sve do 1918. Veliko takmičenje u streljaštvu, koje se odvijalo osam dana neprekidno, uz učešće brojnih zvanica i gostiju, počelo je 24. aprila 1854.

Iz plana Pančeva sačinjenog 1855. godine može se videti da je strelište posebno obeleženo kao javni objekat od gradskog značaja. Severno i južno od strelišta nalazile su se velika i mala utrina, poligon za vojnu obuku. U februaru 1861. održana je igranka s narodnim veseljem na strelištu, dotad najveća i najposećenija u istoriji Pančeva.

U „Zlatnoj knjizi” su imena uglednih, poštovanih prijatelja strelišta. Nakon naslovne strane nižu se originalni potpisi uglednih ličnosti tog vremena koje su se bavile streljaštvom. Posetioci su se potpisivali ćirilicom, latinicom, goticom, francuskim i turskim pravopisom, a od 1879. godine i mađarskim pravopisom. Između ostalih, u „Zlatnu knjigu” su se upisali: knez Aleksandar Karađorđević, Husref Mehmed-paša, Behim Mehmed-paša, Selim-aga, Ahmedaga Juzbašin, Ahmed-efendija, Ejub-paša, Azis-paša, nadvojvoda Albreht, grof Maks Auersperg, biskup Šajag Aleksandar, car Franc Jozef Habsburški, Jovan Drinjaković, brigadni general, general Lihtenštajn, Petar Biga, komandant 12. puka, konzul Radosavljević, knez Konstantin i mnogi drugi.

(Nastaviće se)


Stara dobra železnica i Pančevo (1)

Ide šporet, vuče šifonjere

Priređuje Georgije Milošević

Kliknite za veci prikaz
Ovako su izgledale stare razglednice
Kliknite za veci prikaz

Veliki srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj, nekadašnji stanovnik Pančeva, sećajući se jednog putovanja s voljenom suprugom Jevrosimom Ružom, u jednom svom „Đuliću” ispevao je ove krasne stihove: Putujemo. Voz nam leti.

Beže polja, beže njive, Beže lipe i jablani Pa i vrbe žalostive.

Eno vidim razdraganu Jednu milu pticu malu, Sve to vidim u tvom oku, Ka u nekom ogledalu.

Tu je sunce, sela, crkve, Tu su vrti puni cveta, Tu ja gledam, tu ja gledam, Ne treba mi druga sveta.

Poznati srpski književnik Mladen Markov, Samošanin, koji je godinama živeo u našem gradu, u pripoveci „Banatski voz” opisuje putovanje od Samoša do Pančeva, za vreme nemačke okupacije, starom dobrom železnicom.

Evo jednog odlomka: „Voz iz Pančeva dolazi do Samoša, tu ga prebacuju na sporedni kolosek, gde spava celu noć, a ujutru se opet vraća.

„Samošani sedaju u voz sa velikom bukom. Još za mraka, u sam osvit zore, oni se dozivaju, sapliću o šine i padaju preko cegera, s pletenim seljačkim torbama o ramenu.

Oni se batrgaju po pomračini da zauzmu mesta na drvenim klupama u vagonima na sporednom koloseku. Svađaju se s kondukterom, koji ih isprva zaustavlja, a onda se sklanja u stranu, kao pred bujicom što provaljuje branu.” U devetnaestom veku, kada se u Banatu pojavio prvi voz, Banaćani su govorili o tom događaju: „Ide šporet, vuče šifonjere”.

I puno je priča, širom sveta, o staroj dobroj železnici.

Tako je čuvena engleska književnica Agata Kristi radnju svog romana smestila u vagone „Orijent ekspresa”.

Pančevci su do Beograda putovali do tridesetih godina 20. veka brodovima ili kolima, koja su prelazila na drugu obalu Tamiša skelom kod gornjovaroške crkve. Na pančevački pijac su dolazili seljaci s one strane Dunava i dovozili robu čamcima, u Pančevu kupovali razne kućne potrepštine i opet čamcima išli do svojih sela.

Posle Prvog svetskog rata pomišljalo se na stvaranje železničke veze sa Banatom, a preko njega sa susednim državama Rumunijom, Mađarskom i čitavom Evropom. Izgrađena su dva mosta (na Tamišu i Dunavu) i železnička pruga dužine preko 26 kilometara – od železničke stanice na Tamišu do klanice na Karaburmi (danas železnička stanica Beograd–Dunav). Most i železničku prugu je 1. novembra 1935, presecanjem vrpce, svečano otvorio knez namesnik princ Pavle, u prisustvu kraljevskih namesnika, članova vlade, diplomatskog kora, predstavnika beogradske i pančevačke opštine i drugih viđenih ličnosti.

Posle govora dr Šefkije Betmena, zastupnika ministra saobraćaja, prisutni na otvaranju mosta, koji je dobio ime po kralju Petru Drugom, specijalnim vozom preko Pančevačkog rita, novoizgrađene stanice Ovča i mosta na Tamišu, stigli su u pančevačku varoš, gde im je priređen svečani doček.

Od 1935. godine počinje da se odvija javni železnički saobraćaj s Beogradom, o čemu svedoče neki sačuvani redovi vožnji izdati u Pančevu, kao i napisi u tadašnjoj štampi. To traje do aprila 1941, kada je vojska Kraljevine Jugoslavije, usled ratnih dejstava, porušila most preko Dunava.

Nemački okupatori 1942. godine obnavljaju most za svoje potrebe, da bi ga 1944. godine saveznička avijacija oštetila, a okupator, prilikom povlačenja, porušio. Po oslobođenju Beograda (20. oktobra 1944) trupe Crvene armije započinju obnovu mosta. Most je pušten u saobraćaj 29. novembra 1946.

Od tada brojni Pančevci koji rade, školuju se i studiraju u Beogradu, sa boščama i tašnama u kojima nose hranu, hitaju u ranim jutarnjim satima na pančevačke železničke stanice: Tamiš, Vojlovica, Predgrađe i Aerodrom. Zauzimaju mesta na drvenim klupama u vagonima. A tada? Jedni nastavljaju prekinuti san, drugi ćaskaju sve do Beograda, treći igraju karte, četvrti kibicuju i komentarišu, peti gledaju kroz prozor...

Pošto voz stigne na odredište, železničku stanicu Dunav, putnici se, pešice ili tramvajima, razilaze u razne delove Beograda, da bi u kasnim popodnevnim satima stizali na železničku stanicu Dunav, a potom natrag u rodni grad. I tako danima, mesecima i godinama. Tu u vagonima stare dobre železnice sklapala su se brojna poznanstva koja su prerastala u prijateljstva. Rađala se i ljubav za ceo život.

Kao što je Zmaj pevao: Ljubi mene, ljubavanko, Nećeš se kajati, Jer će moja silna ljubav Večno trajati.

ili: Ala su nam srca blizu! Slušaj, draga, tišina je, Po kucanju rekao bih zakleo b’ se jedno da je.

Oh, kako bi bila prazna, Jedno drugo da ne čuje! Dvoje grudi, dva su srca, Jedno drugo dopunjuje.

A u letnjim i jesenjim danima pedesetih i šezdesetih godina 20. stoleća brojni Pančevci, radnici i službenici pančevačkih preduzeća, ali i sami đaci i studenti, stizali su na železničku stanicu Beograd–Dunav, a zatim, vukući brojne torbe, kofere i zavežljaje, na Glavnu železničku stanicu. Odlazili su u odmarališta širom jadranske obale na zasluženi odmor. Tako je to nekad bilo. Ukrcavali su se u prepune vagone stare dobre železnice, pune slika iz divnih krajeva domovine. Gotovo svi su oni prvi put videli more. Bili su zadivljeni lepotom ovih krajeva.

U Kućištu, na poluotoku Pelješcu, nalazilo se odmaralište pančevačke Industrije stakla. Kućište je divno mestašce s nekoliko kamenih kuća u kojima žive stari pomorci, kapetani duge plovidbe – morski vukovi! Jedno takvo mestašce, možda baš ovo, opevao je veliki srpski pesnik Aleksa Šantić, nekadašnji saradnik pančevačkog dečjeg lista „Spomenak”, koji je uređivao učitelj Ivan Martinović, veliki rodoljub.

Pučina plava spava, Prohladni pada mrak, Vrh hridi crne Trne zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono bono, Po kršu dršće zvuk; S uzdahom tuge duge Ubogi moli puk.

Kleče mršave glave Pred licem Boga svog...

Ištu. Al’ tamo, samo Ćuti raspeti Bog.

I san sve bliže stiže Prohladni pada mrak, Vrh hridi crne trne Zadnji rumeni zrak.

(Nastaviće se)