Pancevac Online

Broj 4475 · 11.10.2012.

Naslovna

Tema nedelje: Zašto je nestala stoka iz štala i sa pašnjaka?

Stočarstvo dotaklo dno, ali nade ima

Zbog nebrige države dramatičan pad u poslednjih dvadeset godina * Krive i loše privatizacije kombinata

Kliknite za veci prikaz

Poznata je priča da sva količina mesa koje bi republike bivše Jugoslavije zajedno mogle da proizvedu ne bi zadovoljila potrebe tržišta jedne Moskve. Uzgred, Srbija ima retko pravo slobodne trgovine ka Rusiji, ali jedva da ga koristi. Pored najava da će hrana biti najtraženija roba na svetu i prethodna konstatacija oslikava koliku izvoznu šansu propuštamo, a za to vreme naše stočarstvo dotiče dno.

Situaciju donekle „vadi” Dolovo

U svetlu aktuelnog popisa gazdinstava, minulog Dana dobrobiti životinja, ali i pomenutih ekonomskih perspektiva, o konkretnom stanju stočarstva na teritoriji Grada Pančeva (a i šire) govori Dragan Romić, stručnjak sa Instituta „Tamiš”: – Situacija u Pančevu teško se može posmatrati izolovano u odnosu na ostatak Srbije. Od kraja osamdesetih godina prošlog veka došlo je do alarmantnog pada u proizvodnji mesa. Analize govore da je samo u odnosu na situaciju pre deset godina, od ondašnjih 850.000 muznih krava ostalo svega 350.000, dok se broj priplodnih krmača sa oko 900.000 sunovratio na 400.000.

Izraženo u procentima, to iznosi 60 odsto, dok je broj uzgajivača manji za celih 70 odsto, jer je u međuvremenu došlo do ukrupnjavanja gazdinstava.

U okruženju je najviše stradao pančevački stočni fond, a osim u Dolovu i delimično u Novom Selu, životinje se mogu naći samo u tragovima. Drastičan primer predstavlja Omoljica, gde trenutno ima samo oko 45 muznih krava, a do pre pola veka bilo ih je oko 1.500.

– Više stoke ima samo u Dolovu, gde, recimo, pase oko hiljadu ovaca, što je opet petnaestak puta manje nego šezdesetih godina prošlog veka.

Neke od nepovoljnih karakteristika su urbanizacija i, još uvek, veći izbor mogućnosti za posao, nego recimo u Alibunaru, gde je i zbog prostranih pašnjaka stočni fond dvostruko veći. Ovde je i mnogo onih kojima je poljoprivreda sekundarna delatnost, pa smatraju zemljoradnju prikladnijom. Neverovatno je to da mnogi ratari nemaju čak ni kokošku. Izvestan broj ljudi okrenut je povratrstvu, pa kad se sve to sabere male su šanse da se pančevačko stočarstvo vrati na nekadašnje grane – konstatuje Romić.

Uništene farme u Omoljici i u Brestovcu

U govedarstvu najveći problemi tiču se niskih cena mleka i neredovnog plaćanja. Varijacije (ne)zadovoljstva proizvođača su ogromne, a otkupna cena se u jednom selu kreće od 27 do 40 dinara. Samo troškovi hrane su oko 32 dinara. Pašnjaci ih snižavaju, ali pomoću njih se ne može postići adekvatna mlečnost i bakteriološka ispravnost.

– Pored farmi u „Starom Tamišu” i u starčevačkoj AD „Vojvodini”, koja je u procesu rehabilitacije, ima i nekoliko samostalnih proizvođača, poput Novoseljana Malajmarea i Maksimovića, kao i desetak manjih uzgajivača do četrdeset grla.

Dobra vest je da je zbog modernizacije proizvodnja po životinji porasla, pa krave daju oko 30 odsto mleka više, a poboljšan je i njegov kvalitet – kaže savetodavac za stočarstvo sa Instituta „Tamiš”.

Teža situacija je u svinjarstvu, jer se u krizi potrošači radije odriču mesa nego mleka.

– Velikih problema bilo je s farmom svinja u dolovačkom kombinatu, koja je 2002. brojala 700 krmača, a u vreme neuspešne privatizacije spala je na 350 veoma izgladnelih životinja. Nakon što je država razvlastila neodgovorne privatnike, kao što je to uradila i u Starčevu, situacija se popravila, pa ih sada ima oko pet stotina u solidnoj kondiciji. Nažalost, nekad ugledne farme u dva sela više ne funkcionišu. Sredinom dvehiljaditih godina u Omoljici nove gazde iz Irske su u rekordnom roku likvidirale ceo priplodni zapat, što se dogodilo i u Brestovcu, gde je u najboljim vremenima broj krmača iznosio 700 – nabraja Romić.

„Stari Tamiš” kao uzor

Jedino kombinat „Stari Tamiš” nije doživljavao gorku sudbinu...

– Oni su zaista za uzor, jer nikada nisu imali oscilacije u proizvodnji, već naprotiv, broj muznih krava se s nekadašnjih 250 popeo na oko 400, a priplodnih krmača je uvek bilo oko 1.300. Kod tovnih svinja cifra je uvećana s nekadašnjih 19 na sadašnjih 23 po jednoj krmači, a prosek prašenja je 2,3 puta godišnje. Iako mnogi iznose tezu da je svinjarstvo neisplativo, njihovo uspešno poslovanje govori sasvim drukčije – navodi stručnjak.

Primer dobre prakse nalazi se u Danskoj, jednoj od najbogatijih država na svetu, koja ostvaruje veliki profit na proizvodnji svinja, iako nema ni približno toliko jeftine sirovine.

– Ova grana stočarstva definitivno je veoma profitabilna. Na osnovu grubih kalkulacija, u kućnim uslovima za kilogram prirasta neophodno je uložiti osam kilograma kukuruza za hranu i druge troškove. U sadašnjim, veoma nepovoljnim prilikama za stočarstvo, to iznosi oko 240 dinara, a ostvariva cena po kilogramu žive svinjske vage je od 260 do 270 dinara. Po jednom tovljeniku to iznosi dve do tri hiljade zarade – zaključuje Romić.

Ako se uz to zna da je, recimo, koliko juče Ministarstvo poljoprivrede objavilo da će subvencije biti 1.000 dinara po tovljeniku i uz eventualno pravo prečeg zakupa pri licitaciji državnog zemljišta, kroz mračnu perspektivu ovdašnjeg stočarstva mogao bi prodreti vidljiv tračak optimizma.

A gore biti ne može...

(I u narednim brojevima „Pančevac” će posvetiti pažnju ovoj izuzetno važnoj temi)

J. Filipović