Pancevac Online

Broj 4470 · 06.09.2012.

Slike iz života

Neobična priča o fudbalskim menadžerima, braći Perovanović

Ne postoje gazde, već samo radnici

Susret generacije, 56 godina od mature u „Borisovoj” povod za upoznavanje sa Žiletom * Kofer pun uspomena

Kliknite za veci prikaz
Prijateljstvo sa Alijem za sva vremena
Kliknite za veci prikaz
Oči u oči, Franc i Branko
Kliknite za veci prikaz
Stariji Perovanović s najboljim fudbalerima u istoriji, Peleom i Maradonom
Kliknite za veci prikazKliknite za veci prikaz
„Krivac” za ovu priču – Živojin Perovanović

Četvrtak, 23. avgust. Ništa neobično – pozvonio je telefon u redakciji „Pančevca”.

Osoba s druge strane žice traži nekoga iz sportske redakcije. „Dobar dan. Ja sam Žika Perovanović, da li vam to ime nešto govori?”. „Ne”, usledio je odgovor čoveka zaduženog za sport u našoj kući. „Neverovatno, ali vi ste mladi, pa vam zato i neću zameriti”, čulo se sa suprotne strane. „U utorak dolazim u Pančevo, imam susret generacije, mislim da vam mogu dati neke zanimljive podatke o meni i mom bratu. Interesantna priča, videćete.” Novinar ko novinar, zagrizao mamac, pa je pao i dogovor za priču.

– Rođen sam 18. oktobra 1937. godine, ali taj datum ne proslavljam pošto mi je majka umrla na porođaju. U ono vreme, najstarija baba u familiji, određivala je koja žena treba da sprema ručak za muškarce koji su po ceo dan radili u polju. Tog dana je bila žetva. I odredi baba da ručak sprema moja majka, koja je bila pred porođajem sa mnom.

Kako je majka podigla kotao s hranom, tako je pored kotla mene „ispustila”. Otac i radnici uzalud su čekali ručak.

Nakon izvesnog vremena, pronašli su moju majku – mrtvu i mene kako se koprcam pored nje. Bila je to velika žalost za sve – počeo je priču po ulasku u redakciju „Pančevca”, krepki sedamdesetšestogodišnjak Živojin Perovanović.

Za prijatelje Žika ili Žile.

Detinjstvo u Pančevu

Žika, brat mu Branko i još tri sestre rođeni su u Stubli. Za vreme rata, otac je radio za državnu službu, a jedne noći su ga ubili četnici, na samo nekoliko kilometara od kuće. Tako je petoro dece bračnog para Perovanović u ranom detinjstvu ostalo bez oba roditelja.

– Sestre su otišle u Leskovac, završavale neke škole, radile su u zadruzi, poudavale se... Početkom 1945. godine, po mene i tri godine starijeg Branka došla je neka komisija iz opštine i odvela nas u dom u Pančevu. Tako je odlučeno, mi se ništa nismo pitali. Dom je bio u Ulici cara Lazara 3. Kada svratim u Pančevo, obavezno obiđem tu ulicu u kojoj sam proveo detinjstvo – kaže naš sagovornik.

Zanat za tapetara izučio je u školi „Boris Kidrič”, ali ga to zanimanje nije privlačilo, pa u tapetarstvu nema ni dana radnog staža. Po završetku školovanja, otišao je u vojsku. S tugom se seća dana kad je odslužio „dug državi” i kada je trebalo da izađe iz kasarne.

– Nisam imao odeću koja bi zamenila uniformu, nije imao ko da me dočeka, nisam znao kuda ću. Mesec dana sam bezuspešno pokušavao da nađem posao, a onda sam se setio generala Zekića. On mi je još za vreme služenja vojnog roka rekao da mu se javim kad okončam obavezu. Sredio mi je da dobijem posao u rečnom brodarstvu na Dunavu, budući da sam u vojsci završio za kormilara – kaže Živojin.

Dekorater, restorandžija, menadžer...

Upoznavši svaki talas, krivinu i rukavac Dunava, Žika odlučuje da ode kod brata u Nemačku. A brat nije bio bilo ko. Mnogi od nas znaju bar iz neke priče za velikog fudbalskog maga Branka Perovanovića. Ljubitelji ovog sporta setiće se nekadašnjih utakmica „Humane zvezde”, čiji je upravo Branko organizator, a mnoge će zapanjiti činjenica da je on i idejni tvorac evropskog Superkupa.

Žika je od Branka mnogo naučio, ali je, kako sam kaže, u sportskom biznisu bio bratovljev „potrčko”, sve do njegove smrti. Prema Branku je gajio najdublje poštovanje.

No, nije menadžment u fudbalu bio prva, pa čak ni osnovna stvar, kojom se Žika bavio u Nemačkoj.

– Stigao sam u Dizeldorf sredinom šezdesetih godina i da bih dobio papire, zaposlio sam se u tamošnjem pozorištu kao dekorater. Potom sam odlučio da otvorim svoj restoran. Četiri godine sam poslovao, ali nijednog gosta za to vreme nisam sam poslužio. Nije mi se dalo, hteo sam da budem gazda. Ali, tek kada sam bankrotirao shvatio sam, na najteži način, da u životu nema gazda već samo radnika. Samo radom obezbeđujemo sebi opstanak i blagostanje – mudro zbori Žika.

Posle propasti ugostiteljskog biznisa Živojin se vratio u Srbiju. Tu je završio novinarsku školu, a srećne okolnosti dovele su ga ubrzo na mesto direktora „Jugoštampe”. Imao je tada četrdesetak godina. No, ni tu ga nije držalo mesto. Njegova vizija razvitka tog preduzeća nije se poklapala s vizijama zaposlenih, pa je jednog popodneva samo pokupio svoje stvari i uveče je već bio u vozu za Cirih. Kaže, čuo je da se tamo dobro živi, pa pošao da proveri.

Od spavanja pod mostom do miliona

Imao je nameru da se nikada više ne vrati u Srbiju. Prve dve noći u Švajcarskoj proveo je u hotelu, ali kako je i treći dan potrošio u uzaludnoj potrazi za poslom, bio je osuđen da te noći „postelju” pronađe pod mostom...

– Nedaleko od mosta, u nekoj kafani, čuo sam grupu ljudi koja je pričala srpski. Neko je rekao: „Zaposli se kod ’Rolfa’”. Pronašao sam tu firmu u telefonskom imeniku. Pozvao sam gazdu u 11 uveče, izvinio se i rekao mu da bih bio mnogo dobar „gonič robova”, jer mi se čini da su svi njegovi ljudi neradnici.

Njemu se to dopalo, pa mi je zakazao sastanak ujutru. Za franak i po sam se istuširao na železničkoj stanici, obukao košulju, otišao i dobio posao parketara. Najpre sam bio običan radnik, šegrt, i to mi se dopalo. Kad sam pomogao da se završi prvi parket, pomislio sam: „Ovo je kao Pikasova slika”.

I tako odlučim da budem parketar. Uzimao sam literaturu i učio. Posle četiri godine, postao sam tehnički direktor u jednoj od najvećih parketarskih firmi. Ipak, ubrzo sam uvideo da je to mnogo veliki zalogaj za mene i da moram još da učim. Opet sam postao samo radnik, a posle četiri godine, odlučio sam da otvorim svoju firmu, koja posluje i dan-danas i preuzeo ju je moj sin Bojan – priča ponosno Žika.

Pikaso za slike, ÄŒiko za parket

Reklama koju je osmislio mnogo mu je pomogla da privuče pažnju klijentele.

– Kupim tri japanska kombija „tojote”i ispišem na njima reklamu: „Pikaso za slike, Čiko za parket”, pošto meni Švajcarci ne umeju da izgovore ime, nemaju ž, pa me tamo zovu Čiko. Natpis je mnoge zbunjivao, pa su me zvali da im restauriram slike, ali ipak se tako pročulo za moju firmu. Imao sam deset radnika i tu sam zaradio prvi značajan novac. Tačnije, postao sam milioner. Uporedo sam „radio” i fudbal. Tako sada radi i moj Bojan, najbolji drug mu je Nemanja Vidić – nastavlja Žika.

Istovremeno, brat Branko je gradio karijeru novinara i menadžera u Nemačkoj. Bio je dugogodišnji dopisnik našeg „Sporta” i radio je za nemački „Ekspres” i „Bildcajtung”.

Jedna slava, pet žena

S prvom suprugom Živojin ima troje dece: Nenada, Bojana i Jelenu, a s drugom ćerku Miljku. Kaže da su sve četvoro uspešni, dobrostojeći ljudi, koji su svojim radom stekli lep imetak. Stiglo je poslednjih godina i osmoro unučadi...

Sa sadašnjom, petom suprugom, samo je u formalnom braku, kako bi ona dobila švajcarske papire, a uporedo je u vezi s 25 godina mlađom Melanijom iz Vrbasa. Kaže da ga ona najviše voli od svih žena. Zanimljiv je i podatak da je na jednoj Žikinoj slavi u Cirihu „gostovalo” svih pet njegovih supruga. O tome koliko ga deca poštuju svedoči i činjenica da mu oni za svaki rođendan prirede poneko iznenađenje, uprkos tome što on tog dana ne voli da slavi.

Tako su ga za sedamdeseti rođendan iznenadili proslavom u restoranu na kojoj je pevala naša čuvena folk diva Ceca Ražnatović.

– Imao sam vremena i za sport i za rad i za decu. Za sve čovek nađe vremena ako hoće. Nijedan let avionom dosad nisam napravio bez svojih sinova, a triput sam obleteo zemaljsku kuglu i to najviše zbog fudbala. Gledao sam sve „Zvezdine” utakmice osim Tokija. Ne bi to bilo čudno da nisam zakleti partizanovac – priča kroz smeh Žile.

Krenuli su i prvi transferi fudbalera. Žika je uvek bio tu da „priskoči” kad zatreba.

– Moj brat je imao mnogo prijatelja. Jedan od najvećih bio mu je Kasijus Klej, to jest Muhamed Ali. Njega je upoznao na meču protiv Džoa Frejzera, a sedeo je pored Luja Armstronga. Klej mu je čak davao i 50.000 dolara za šoping, ali moj Branko nije hteo.

Branko je postao i ambasador sporta kod Unicefa i zbog toga je imao prođu na sva vrata.

Zato ne čudi činjenica da se sprijateljio s Peleom, Maradonom, Bekenbauerom... Jedino nije hteo da se druži s lošim ljudima i lopovima. Imao je stav i naučio me je: „Žile, mi treba da idemo pravo, ko treba da dođe, da nas prati, neka dođe, mi nastavljamo pravo”. Ali za razliku od mene, imao je samo jednu venčanu ženu. Ja sam ih imao pet. Šonja! A čak mu je i čuvena Ursula Anders nudila 10.000 dolara mesečno da prizna da je on otac njenog sina. Naravno, Branko ni to nije prihvatio – kaže Žika.

Zlatni transferi

Ovaj žilavi sedamdesetšestogodišnjak, kome zbog mladalačkog duha niko ne bi dao više od 60 leta, fudbal je zavoleo još kao dečak, dok je brat Branko pravio prve korake u ovom sportu u pančevačkom „Akademcu”.

– Branko je u Pančevu završio Gimnaziju, pa je otišao u Beograd da studira pravo. Potom je školovanje nastavio u Londonu. Nakon toga je došla Nemačka. I brat i ja smo imali nešto cigansko, skitačko u sebi. U Nemačkoj smo subotom gledali Bundesligu, a nedeljom holandsku. Brankov veliki prijatelj bio je i Johan Krojf. Kum mu je Milojko Pantić. Družili smo se i s Veliborom Vasovićem...

Branko je u međuvremenu postao prvi fudbalski menadžer u Jugoslaviji, gde je menadžerstvo u to vreme bilo zabranjeno. A na Zapadu nije mogao da se zamisli nijedan posao bez tih čuvenih „10 odsto”. Zajedno smo Šekularca odveli u „Karlsrue”. Radili smo još značajnih transfera: Zambatu, Skoblara, Vasovića, Branka Rašovića, braću Ćebinac, Žungula... Ima ih mnogo, ne mogu svih ni da se setim – pomalo se i bez reda, Živojin priseća bogatog iskustva.

Gubici

Veliki deo zarađenog novca Žika je potrošio ili ostavio ženama. Bio je i veliki dobrotvor i često je pomagao siromašnim porodicama.

U Crnoj Gori je ipak veoma loše prošao, izgubivši, zbog prevare, 600.000 evra.

Tamo je zakupio tri igrališta – FK „Igalo”, FK „Bjela” i Garnizon Kumbor i od dve livade je napravio terene.

Kad je posao bio gotov, pojedinci su ga izigrali, a novac je otišao niz vetar. Njegova poznanstva sa Sepom Blaterom i Borom Milutinovićem mogla su da budu pretočena u ozbiljan biznis, ali Crnogorci za to nisu imali razumevanja.

Živojinu je gubitak braće i sestara veoma teško pao.

Branko Perovanović je preminuo od raka pre 15 godina i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Za sobom je ostavio suprugu i dva sina.

Bio je to veliki ispraćaj.

– I dan-danas mi je ostalo upečatljivo kad je došao Pižon, zagrlio me je i počeo da plače. Preko 170 ljudi je nosilo cveće – s tugom u glasu govori naš sagovornik.

Pre tri godine Žiki je preminula i sestra, pa je on ostao jedini preživeli potomak svojih roditelja. Kaže da od sestrine smrti još nijednom nije zapevao. Ali, svestan je da život ide dalje i želi da iskoristi svaki njegov sekund. Nakon boravka u Srbiji otići će na more u Tursku, a potom će se vratiti u Cirih. Do neke nove utakmice i nove destinacije...

A. Živković i D. Kožan