Pancevac Online

Broj 4468 · 23.08.2012.

Puls grada

U Pančevu sam, nego šta

Zakija Said, iz Francuske

Kliknite za veci prikaz

Živim u Francuskoj, a u Pančevo sam došla u goste kod porodice koja ovde živi. U vašem gradu sam provela pet nezaboravnih dana, a odsela sam u domu porodice kod koje radim u Nici, u Francuskoj. Ja sam dadilja njihovoj deci, a ovog leta su me poveli u svoj grad, zbog čega mi je veoma drago. Na moju veliku žalost, već sutra moram da se vratim kući. Povratni let je unapred zakazan, pa ne mogu da produžim boravak ovde, ali zato ću se potruditi da na najbolji način iskoristim poslednje veče u ovom lepom gradu. Za samo nekoliko dana videla sam mnogo toga što mi se dopada u Pančevu. Veoma je mirno, a ljudi su veoma ljubazni i radoznali. Malo mi je teže da se sporazumevam sa stanovnicima jer ja govorim samo francuski, a većina ljudi ovde, kao strani jezik, govori engleski. Međutim, imam sreće što je neko od mojih domaćina uvek uz mene, pa mi je tako lakše da se snalazim. Nemam posebno omiljeno mesto u gradu, sve mi je podjednako lepo. Zapravo, najprijatnije se osećam kod porodice zbog koje sam i došla u Srbiju. Oni su divni ljudi, kao i njihovo dvoje dece. Iako nismo mnogo izlazili s obzirom na to da je otac bio bolestan prvih nekoliko dana mog boravka ovde, ipak smo uspeli da prošetamo po gradu i uživamo u baštama kafića. Sa sobom ću poneti mnogo lepih uspomena. Jedna od najživopisnijih i meni najdražih je vožnja motornim zmajem iznad Beograda. Pre nekoliko dana bio mi je rođendan, zbog čega su me moji domaćini odveli na aerodrom, gde je bio organizovan let. Bila je to zabava koju ću dugo pamtiti. Volela bih da i sledeće godine dođem u Pančevo, ali i da u njemu provedem više vremena.

Stranu pripremila Mirjana Ilić


Zanimljivi hobisti i hobiji: Marko Roksić, ribolovac

Za pokretanje škole potrebna finansijska pomoć

„Ne može da prođe nijedan dan a da ne odem na reku”, kaže Marko * Ribolov postaje sve razvijeniji sport u našoj zemlji

Kliknite za veci prikaz
Nije plastična igračka već, bogami, ulov
Kliknite za veci prikaz

Prvu ribu je uhvatio kada je imao samo tri godine, a za profesionalna takmičenja počeo je da trenira deset godina kasnije. Već sledeće, 2002. godine učestvovao je na svom prvom svetskom prvenstvu u ribolovu, na kom je osvojio sedmo mesto sa ekipom. Prema njegovim rečima, to je bio najbolji rezultat naše juniorske reprezentacije u prethodnih sedam godina.

– Kada sam počeo da se bavim ovim sportom, uglavnom sam na pecanje išao sam i nikad me niko nije terao da to radim. Jednostavno sam zavoleo ribolov. Ne znam tačno kako je to počelo, ali sada ne može da prođe nijedan dan a da ne odem na reku – priča Marko.

Ove godine bilo je mnogo takmičenja, što je za strastvenog ribolovca dobra priprema za ovogodišnje Svetsko prvenstvo seniora, koje će biti održano u septembru na reci Moravi u Češkoj. Svako prvenstvo se sastoji od pet dana treninga, a vikendom se održavaju takmičenja, na kojima snagu odmerava 30–40 reprezentacija, uglavnom evropskih.

– Najviše volim da pecam na plovak. To je disciplina koja se zove lov ribe udicom na plovak. Ona je najdinamičnija i najkompleksnija i ako želite da budete najbolji, morate mnogo vremena da posvetite treningu. Na taj način ulovio sam sve vrste rečne ribe, kako iz hobija, tako i na takmičenjima – priča Marko, koji nikada na pecanje ne ide sam iako je siguran da bi tada bio više koncentrisan i imao bolji ulov.

Ovaj strastveni ribolovac najviše voli da peca na Tamišu, a kako i ne bi kada živi na samo sto metara od obale. Kada završi radni dan u svojoj prodavnici opreme za ribolov, ode kući po štap i krene na reku. Do sada je sakupio skoro 200 štapova za pecanje i gomilu prateće opreme, koja mu je zauzela veći deo stambenog prostora.

– Moj neostvareni san je da osvojim medalju na svetskom prvenstvu u pojedinačnoj kategoriji. Nekoliko puta sam bio veoma blizu i nadam se da ću to jednom postići – priča Marko.

Iako ovaj hobi za njega predstavlja svakodnevnu obavezu, on nalazi vreme i za druge aktivnosti, a trenutno je koncentrisan na to da pokrene Å¡kolu.

– Već dugo pokušavamo da otvorimo školu ribolova.

Početkom ove godine podneli smo projekat na gradski konkurs, ali, nažalost, on nije prošao. Trenutno tražimo druge načine za realizaciju ove ideje, prvenstveno zato što je mnogo dece zainteresovano za to. Potrebna nam je finansijska pomoć jer je pokretanje bilo koje škole veoma skupo, a mi sami to ne možemo da finansiramo. Želimo da najmlađima približimo ribolov na profesionalan način kako bi oni počeli da se bave ovim zdravim i uzbudljivim sportom. Možda ćemo sledeće godine imati više sreće – priča Marko.

On redovno prati našu juniorsku reprezentaciju i mada se sada takmiči u reprezentaciji seniora, još uvek je veoma vezan za mlađe kolege.

Kako kaže, ovo interesovanje verovatno potiče iz želje da im pomogne, jer na njega i njegove vršnjake stariji nikad nisu obraćali mnogo pažnje, zbog čega su morali sami da se bore na sve moguće načine.

– To je razlog zbog kog sada želim da radim s decom. Neverovatno je šta mogu da postignu sa samo malo volje. Kada smo moji vršnjaci i ja bili mlađi, veoma teško smo napredovali jer uopšte nismo zanimali te „ozbiljne” takmičare. Ipak, ja sam se brzo izborio za svoje mesto i postao jedini takmičar koji je iz juniorske odmah prešao u seniorsku reprezentaciju. I nakon učestvovanja na 12 svetskih, pet balkanskih i 20 međunarodnih prvenstava, kao i na dva svetska kupa, i dalje imam mnogo toga da naučim, ali želim i da prenesem znanje – objašnjava Marko.

Ribolov je veoma skup sport.

Samo jedan dan takmičenja mnogo košta, a odlazak na prvenstvo je priča za sebe. Naš sagovornik i njegove kolege tražili su pomoć od mnogih institucija, ali nisu naišli na razumevanje. Kako Marko ističe, od 2008. ribolov kod nas neprestano napreduje. Te godine naša reprezentacija je prvi put osvojila tri medalje, a do 2012. naši ribolovci su zaradili još 13 medalja. Nijedna druga zemlja nije dobila toliko odličja, što je siguran znak da se ovaj sport kod nas razvija sve više i brže, a uz malu pomoć države i Grada, domaći timovi mogli bi da postignu još bolje rezultate.


Predstavljamo mlade bendove: „Trouble heart”

Rokenrol izopšten iz kulturnih dešavanja

Kliknite za veci prikaz

Grupa „Trouble Heart” dobro je poznata domaćoj publici po svirkama na kojima se mogu čuti obrade svetskih hitova u hard-rok maniru. Na repertoaru ovog sastava često su i pop-rok obrade pesama bendova „Eurythmics”, „Depeche Mode”, „Black”, kao i izvođača poput Krisa Ajzaka, Majkla Džeksona… Glavni vokalista Ljupče Mihajlovski opisuje nastup grupe kao „prenos pozitivne energije uz stalnu interakciju s publikom”.

Pored njega, članove benda čine Davor Popović (solo gitara i prateći vokal), Vladimir Zec (bas gitara i prateći vokal), Atila Domokoš (bubanj) i Nenad Andonovski (klavijature).

– Bend je ove godine proslavio deseti rođendan, a volim da istaknem da je sastav isti od prvog dana, s tim što smo dve godine nakon osnivanja dobili i klavijaturistu – kaže Ljupče.

Svirke sastava „Trouble Heart” uvek su dobro posećene, što je dovoljan dokaz da ovi momci imaju vernu publiku. Kada je reč o snimljenom materijalu, oni nemaju autorske pesme, ali zato se mnogo video i audio snimaka njihovih nastupa može pogledati na „Jutjubu”. Kako kaže Ljupče, ne planiraju da u skorije vreme naprave autorske pesme jer je tako nešto potrebno i finansirati.

Uglavnom sviraju u Pančevu i okolini, a poslednji nastup imali su nedavno, na moto-skupu održanom na tamiškom keju.

Preko leta zakazuju manje koncerata jer svi članovi sastava imaju poslove i porodice, pa im je teško da usklade obaveze i godišnje odmore.

– U našem gradu ima mnogo kvalitetnih muzičara, pogotovo mlađih, i mislim da je problem samo u tome što nemaju novca i mesta za svirke. Smatram da su rokenrol i njemu srodni pravci potpuno izopšteni iz kulturnih dešavanja u Pančevu. Potencira se totalna komercijala, loši bendovi „obaraju” cenu, te se samim tim ceo sistem vrednosti urušio. Niti oni napreduju niti mi možemo da opstanemo – ističe Ljupče.

Kako dodaje, želja svakog muzičara jeste da postane slavan, da svira pred mnogo ljudi i da ide na turneje.

Iako takvi snovi nekom drugom mogu izgledati nerealni i detinjasti, Ljupče smatra da ih se ne treba odreći. Za njega ne postoji ništa lepše nego kad publici „ispuni dušu” i kada vidi da ljudi odlaze zadovoljni i srećni sa svirke njegovog benda.


Poznati Pančevci: braća Jovanović

Začetnici izdavaštva u Srbiji

Kliknite za veci prikaz

Pojava braće Jovanović u srpskoj kulturi, u periodu od sredine 19. veka do početka Prvog svetskog rata, bila je događaj od ključne važnosti u istoriji srpskog izdavaštva, a samim tim i u srpskoj književnosti.

Izdavačku, knjižarsku i štamparsku kuću koja je nosila naziv „Braća Jovanović” osnovali su Kamenko i Pavle Jovanović u Pančevu. Jedan od najzapaženijih perioda njihovog rada trajao je od 1881. do 1895, kada su objavili slavnu seriju knjiga pod nazivom „Narodna biblioteka braće Jovanović”. U okviru te „biblioteke” izdato je preko 350 književnih dela.

Braća Kamenko i Pavle smatraju se začetnicima izdavaštva u Srbiji. Oni su svoje iskustvo stečeno u evropskim metropolama preneli našem narodu i time znatno uticali na način bavljenja književnošću kod nas. Zahvaljujući njima, Pančevo je u to vreme, u oblasti izdavaštva, bilo daleko ispred Beograda i Novog Sada. Zbog toga se smatra da su oni imali bitnu ulogu u izgradnji reputacije grada.

Braća su bila veoma angažovana u političkoj i društvenoj javnosti, posebno Kamenko, koji je godinama bio na istaknutim pozicijama u srpskim institucijama unutar Austrougarske, a dve decenije bio je glasnogovornik ideje srpske autonomije u Pančevu. Oba brata su početkom Prvog svetskog rata odvedena u logor, gde je Pavle tragično završio život, a Kamenko je ubrzo posle povratka u Pančevo umro od posledica boravka u zatočeništvu.

Kamenko i Pavle Jovanović bili su i deo istorije pokretanja prvog broja „Pančevca”, 1869. godine po julijanskom kalendaru. Osnivač i urednik novina bio je dvadesetšestogodišnji Jovan Pavlović, profesor u Trgovačkoj školi. On je zatražio dozvolu za pokretanje lista od Generalne komande u Temišvaru, a njegovu molbu su svojim potpisima podržala, među ostalim istaknutim Pančevcima, i braća Jovanović.

Dela koja su potekla iz njihove Å¡tamparije broje se hiljadama primeraka, a prometna ulica u centru grada gotovo sto godina nosi njihovo ime.