Pancevac Online

Broj 4468 · 23.08.2012.

Komentari

Organizovano rasulo

Zoran T. Popović

• Ajmo, svi ručice gore. Ovo je pljačka!

• Pašće i naš sledeći protivnik. Ako se saplete!

• Odigrali smo dva totalno različita poluvremena. U prvom smo igrali loše, a u drugom još lošije.

• Posle informativnog razgovora upao sam u krizu identiteta. Nisam znao kako se zovem.

Misao za ovu nedelju

• Mnoštvo svedoka može da potvrdi da je u pitanju neviđen zločin.


Građanska promatračnica

Stvaramo krompir, ne lokomotive

Kliknite za veci prikaz
Ilustracija: Dušan Ludvig

Sećate se da je pre oko pola godine bila aktuelna priča o tome da bi republička Vlada trebalo da uzme ruski državni kredit kako bi tamošnje firme ovde kod nas započele izgradnju drugog koloseka pruge Beograd – Pančevo? Da podsetimo, između Beograda i Moskve trebalo je da bude potpisan ugovor o razvoju železničke infrastrukture u Srbiji, a kao prvi, najvažniji projekat, vredan, rekoše, 45 miliona evra, pominjan je drugi kolosek pruge između glavnog grada i naše varoši.

Tada su se ozbiljne novine šalile s tom bajkom i ozbiljno upozoravale da je utrčavanje u nove kredite kontraproduktivno, dok su one neozbiljne objavljivale i skice te „sigurice” – elektrifikovanu prugu nalik na japansku. Svašta se u ovoj zemlji u međuvremenu izdešavalo, ali vladin resor koji se bavi infrastrukturom, doduše donekle modifikovan, i dalje vodi Mrkonjić. On je čovek poznat po tome što obećava čuda i što započete poslove mizerno realizuje. Nije samo on kriv za to, svetska je kriza, nije to sad bitno...

E, sad, šest meseci kasnije, došlo je vreme da se usaglasi cena za izvođenje radova, pa su predstavnici „Ruskih železnica” ove nedelje boravili u našem glavnom gradu. Nosilac aktivnosti biće, ima li iznenađenih, ruska „Zarubestroj tehnologija”, koja će za novac iz ruskog državnog kredita izgraditi, jednog dana, zaista preko potreban drugi kolosek pruge Pančevo – Beograd. Možda se tek kao neki levi podizvođač pojavi firmica koja većinski zapošljava naše ljude...

Koliko će ceo aranžman zaista koštati naše potomke, još uvek niko ne zna. Toliko o predizbornoj ispranoj priči da neće biti novih kreditnih zaduživanja države.

* * *

Iste glavne motive – Rusija, kredit, strani izvođači – sadrži još jedna aktuelna storija. Firma koja spada među najuspešnije u svetu – ruski „Gaspomnjeft”, odlučila je da uzme međunarodni kredit od 258 miliona evra, čiji je deo namenjen za dovršetak modernizacije pančevačke Rafinerije. Dobila ga je uz podršku i garancije jedne češke korporacije.

U skockavanju fabrike iz našeg grada, po sistemu „ključ u ruke”, učestvovaće dve kompanije iz Brna. Da nije nove kreditne linije s rokom otplate od deset godina, teško da bi širajavnost bila upoznata s činjenicom da dve češke firme već dve godine rade u Rafineriji. Treba biti dobar domaćin strancima i pozdraviti preduzetni duh svih zainteresovanih za stvaranje u našoj zemlji, ali...

Sistem jasno funkcioniše: obezbedimo novac, što uslovimo angažmanom naših firmi, pa proces izgradnje (modernizovanja, rekonstrukcije...) može da počne. S obzirom na to da se u Srbiji skoro ništa originalno ne proizvodi, da su u njoj najrazvijenije uslužne delatnosti, te da je najsnažnija aktivnost domaćih ulagača usmerena u otvaranje trgovina, što mami sve manje potencijalnih potrošača – firme iz ove zemlje ni na jednom planu, ni na jednom području, ne mogu biti konkurentne evropskim.

Očito je da moramo da se vratimo rupi na saksiji: poljoprivredni proizvodi nam mogu doneti komparativnu prednost.

Mora se ozbiljno pristupiti stvaranju strategije za razvoj ove privredne grane i njenom finansiranju, krajnje je vreme da prestanemo da se hvalimo ovdašnjom pameću i preduzetništvom, što postoji, ali je u domenu statističke greške.

A kad su pozitivni reperi plodna zemlja, vredni ljudi i dobar poljoprivredni proizvod, Vojvodina, Banat i Pančevo imaju glavne uloge. Toga se ne treba stideti, naprotiv.

Siniša Trajković


Usput zabeleženo


I stisnuti i...

Laganje spada u opis poslova i radnih zadataka političara, ne samo naših već i stranaca. Ali ovde postoji nekolicina koja posebno neguje tu vrlinu. U takve se mogu ubrojati gubernator Čačka, a potom ministri za odbranu i privredu plus finansije. O prvom od ove trojice sve je već rečeno, pa ćemo se za trenutak pozabaviti Vučićem i Dinkićem.

Glavni srpski udbaš, što će reći šef koordinacionog biroa za bezbednost, ostao je upamćen po brzometnoj prekvalifikaciji vojvode Šešelja. Po njemu, kum Voja je jednog dana bio heroj koji u Hagu brani srpski narod od nepravednih optužbi, a sutradan bedni miš koji iz svoje ćelije napada Tomu i njega. U poslednje vreme nešto je onemoćao, pa je ona priča o milionu koji je Elektroprivreda Srbije svakog meseca davala za ishranu triju lavova u subotičkom zoo-vrtu ubrzo demantovana.

Mlađa je, međutim, u punoj formi.

Narod je, naravno, zaboravio onaj biser o podeli besplatnih obveznica koje vrede hiljadu evra, čija vrednost se ubrzo spuvala na 500 dinara, no neke njegove provale valja zabeležiti. Prvo, najavio je rigoroznu seču raznih agencija, komisija, komiteta i ostalog nakita naše državne uprave, sve radi smanjenja javne potrošnje, koja je pojela veliko parče državnog budžeta, a potom je rekao kako niko od zaposlenih u tim džidžadžadžama neće biti otpušten.

Nije jasno kako će se pogasiti te institucije i tako uštedeti ako će svi koji rade u njima ostati i dalje na platnom spisku. Zato, sve to podseća na onu narodnu da se ne može i stisnuti i prdnuti, koja izgleda ne važi za Dinkićevo rešenje likvidacije prekomerne administracije.

Drugo, pažnje je vredno njegovo objašnjenje sniženja finansijskog rejtinga naše zemlje, kojoj je kuća „Mudis” jedva namakla, za dva stepena nižu, ocenu BB-. On je rekao da se to desilo usled lošeg upravljanja državnim novcem, pre svega zbog visokog učešća javnog duga u društvenom bruto produktu, ali je zaboravio da pomene da se dobijanje loše ocene nije dogodilo tokom višemesečne finansijske krize koja se odomaćila u Srbiji, nego baš dva dana posle donošenja izmenjenog Zakona o Narodnoj banci, a samo jedan dan nakon izbora Jorgovanke Tabaković za guvernera.

M. M.


Usponi i padovi za nauk

U istoriji novijeg višestranačja na ovim prostorima zabeležene su brojne priče o usponima i padovima.

Jedan od onih koji se nesumnjivo ubrajaju u uspešne jeste Milo „Večni” Đukanović. Nadaleko je čuven njegov put od mesta crnogorskog premijera, s nepunih 27 „ljeta”, pa do današnjih dana, kada nakon više od dve decenije vladavine, bez obzira na mnoge kontroverze, ne namerava da siđe s pijedestala.

Ipak, mnogo su upečatljiviji padovi, a jedan od najpoznatijih je upravo slučaj Milovog saborca, a potom rivala Momira Bulatovića.

Naime, on je posle podrške od preko 60 odsto na prvim slobodnim izborima 1990, počeo da „tamni” od onih legendarnih iz 1997, kada mu je Milo „na mišiće” oteo tron. Momo je, u očaju, ubrzo osnovao novu partiju iz koje ga je još brže najurio drugi „verni” saborac i prezimenjak Peđa. Tako ojađen, ovaj simptični brkajlija je početkom 2000. napravio još jednu stranku, s kojom (ah, užasa!) nije uspeo ni da preskoči bednih tri odsto. I tako je otperjao pravo u zaborav, a najgrotesknije je to što se dotični svakim novim potezom zakopavao u sve dublje blato.

Za „utehu”, i u našoj avliji je sijaset takvih priča. Setimo se kako je politički uticaj suverenog „kralja trgova” – Vuka – ekspresno sveden na golo parazitiranje. Pa Koštuničino sklizavanje s petooktobarskih visina na nivo cenzusa, a najsvežije je „davljenje” radikala, vojvode Voje Jadrankinog.

Sve te sudbine spaja matrica po kojoj su se akteri fanatično „ritali” od časnog priznanja poraza do još časnijeg povlačenja, toliko normalnog u civilizovanom svetu.

Kako stvari stoje, isti sivi oblaci nadvili su se na doskorašnjeg predsednika. I on je u prethodnih osam godina doživljavao konstantan uspon (poput Mila), ali je početkom ove godine otvorio „sezonu” pogrešnih poteza (slično Momi). Bez potrebe je pre roka raspisao predsedničke izbore, potom je prerano počeo da slavi, što ga je koštalo nokauta u drugom krugu od već grogiranog Tome. Ozbiljno „ranjen” nastavio je s kiksevima, pa je sebi dozvolio luksuz da ga, nakon dužeg femkanja, nagovore da uđe u meč za premijera, u kom ga je „mali Sloba” izdriblao na petoparcu. Na svu muku ga, koliko sutra, tek čekaju žestoka iskušenja (Đilas, Pajtić...) u sopstvenom dvorištu.

Iako je nezahvalno prognozirati krajnji ishod, sve ukazuje na to da bi do juče neprikosnovenom vođi najpametnije bilo da izvuče pouku iz prethodnih priča...

J. F.