Pancevac Online

Broj 4468 · 23.08.2012.

Feljton

Veterinarska stanica Pančevo (7)

Vladimir Deanović Dendi

Pišu: Milan Đukić i Zoran Rotar

Kliknite za veci prikaz
Dvorište veterinarske ambulante u Starčevu: između dva paora veterinarski bolničar Blagoje Dimitrić, a na sankama, spreman da upravlja, veterinarski tehničar Nikica Ilijević

Krajem 1957. godine Narodni odbor Sreza odredio je da Sreska veterinarska stanica bude „Organ upravljanja na nekretninama sa zgradama u Pančevu, Žarka Zrenjanina br. 83, u površini od 330 kvadratnih hvati”. Veterinarska stanica Pančevo i danas se nalazi na toj adresi.

Početkom 1959. godine Narodna skupština Republike Srbije donela je Zakon o obaveznom veštačkom osemenjavanju krava i ovaca. Vladimir Deanović Dendi, koji je završio Gimnaziju u Pančevu i Veterinarski fakultet u Beogradu, priseća se: „Za vreme mog rada u Starčevu (1959–1963) sa mnom su radili veterinarski tehničar Nikola Ilijević i veterinarski bolničar Blagoje Dimitrić. Blagoje je bio odličan bolničar i, što bismo mi kazali, ’đavo od čoveka’! Svakog dana bi smislio neku novu zavrzlamu. Ali Starčevci su ga dobro poznavali i nisu mu zamerali. Jedno veče vraćamo se nas trojica s posla i kod katoličke crkve sretnemo sveštenika. On nas pozove da probamo vino koje je upravo nabavio. Naravno, oberučke prihvatimo poziv za degustaciju. Sedimo, pijuckamo vino, ono stvarno odlično, kad će Blagoje: ’Uz ovako dobro vino obavezno pasira šunka, idem da donesem jedno parče’.

Blagoje ode i brzo se vrati s jednim dobrim parčetom šunke. Sećam se, ko juče da je bilo, stvarno je vino još bolje klizilo preko šunke! Kad smo već dosta vina ’odvadili’, u neko doba raziđemo se kućama. Sutradan sretnem sveštenika, a on će: ’Doktore, onaj vaš Blagoje je pravi čapkun, ona šunka kojom smo se onako lepo sladili bila je s mog tavana!’ Jednog dana dođe u ambulantu stariji seljak i nešto u poverenju prošapće Blagoju na uvo. Naravno, nisam pitao o čemu se radi. Mislim, to su neka njihova posla.

Video sam da mu Blagoje daje neke pilule. Sutradan krenemo Blagoje i ja na posao, idemo sokakom, kad Blagoje odjednom nestade; verovatno je zbrisao u neku kuću, nisam ni primetio. Ja se okrećem, tražim Blagoja, kad prema meni trči sav zajapuren i besan onaj seljak od juče i viče na sav glas: ’Nemoj da bežiš, Blagoje, video sam te!’ Zaustavim ga, a on će meni: ’Gos’in doktore, čitavu noć nisam oka sklopio, tri puta sam se uneredio, pola noći sam proveo u klozetu!’ Nekako ga smirim i vratim se u ambulantu, kad tamo Blagoje. Pitam ga o čemu se radi. Kaže Blagoje: ’Bio je juče kod mene da mu dam neki lek jer je potpuno onemoćao, i to lek što dajemo nerastovima, taj će ga valjda oporaviti.

Ja sam mu dao lek što dajemo nerastovima, ali onaj kad imaju lošu probavu i zatvor!’ Na moje pitanje kako je mogao, Blagoje reče: ’Ali upozorio sam ga da cele noći neće spavati!’ Na provedene lepe dane službovanja u Starčevu podseća me i ova fotografija mojih kolega Nikole i Blagoja” Krajem 1983. godine Deanović učestvuje u osnivanju Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Tamiš” Pančevo.

Kao upravnik pogona za govedarstvo, bavio se savremenim razvojem govedarstva, tovom junadi. Kaže: „U to vreme PIK ’Tamiš’, koji je objedinjavao sva seoska imanja, a kasnije i zemljoradničke zadruge, imao je 2.600 krava muzara i oko 10.000 tovnih junadi. Telad za tov nabavljali smo od Poljoprivredne stanice Sesvete (kod Zagreba). Sva količina proizvedenog junećeg mesa izvozila se u Izrael”.

Za komercijalnog direktora PIK-a ’Tamiš’ postavljen je 1966. godine. Od 1964. do 1968. godine, kao poslanik Veća udruženog rada Skupštine Vojvodine, zastupao je poljoprivredu regiona (južni Banat). Zbog neslaganja s pokrajinskim Izvršnim većem u pogledu daljeg razvoja poljoprivrede, 1969. godine odlazi u Nemačku i Švajcarsku na privremeni rad.

Po povratku iz inostranstva, 1976. godine, nastavio je da radi u Veterinarskoj stanici Pančevo. Osnovao je ambulantu za male životinje i Službu za DDD (dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija). Za dugogodišnji humanitarni rad dobio je Novembarsku nagradu grada Pančeva. Veterinar specijalista Vladimir Deanović priča: „Na Veterinarskom fakultetu je običaj da, kad se brani teza nekog višeg stupnja studija, branilac teze bogato počasti sve prisutne. Da li zbog čašćavanja ili i zbog odbrane, uglavnom tu bude uvek dosta sveta. Kada sam ja branio tezu, dan ranije nabavim jedno lepo prasence i još lepše jagnješce i odnesem ih u restoran društvene ishrane ’Snežana’ da ih lepo ispeku. Uveče, oko 18 časova, odem da podignem pečenke, one lepo upakovane u papirnate (ekološke) džakove, i donesem ih kući. Otvorim da ih malo osmotrim, a i da otkinem jedan zaponjak, kad – imam šta da vidim. U stvari, ne vidim ništa jer je u džakovima neka crna, ugljenisana masa! I prasence i jagnješce dibidus izgoreli! Katastrofa, šta sad da radim? Setim se našeg radnika iz stanice, zvali smo ga Fraće, koji je živeo u Novom Selu. Odem do njega i zavapim da pomogne drugu u nevolji, pod hitno. On meni: ’Ne brini, šefe’ i ja se umiren vratim u Pančevo. Sutradan, vidim, Fraće doneo pečenje, mirno odbranim to što se moralo odbraniti i pozovem sve prisutne na praseće pečenje i piće. Kad tamo – opet situacija za šlog: prase jedva ispečeno, poluživo! Međutim, za kratko vreme, to prasence je do koske pojedeno! Na kraju, zadovoljan i s malo sete, zaključim da baš nisu svi došli samo zbog moje odbrane teze!”