Pancevac Online

Broj 4468 · 23.08.2012.

Zapisi

Nezaboravno s putovanja (7)

Piše: Ljubomir Ristanović

Susret sa ocem ÄŒe Gevare (III)

Kliknite za veci prikazKliknite za veci prikaz

Stari Gevara pripoveda da su njegova braća radila na carini i trgovala konjima, pa se Če ukrcao u avion kojim su prevoženi trkački konji u Sjedinjene Države, u Majami. Če je planirao da se brzo vrati, ali se avion pokvario, pa je on ostao mesec dana u Majamiju s jednim dolarom u džepu.

Posle te avanture vratio se u Buenos Ajres, gde je od novembra 1952. do aprila 1953. godine dao mnogo ispita na Medicinskom fakultetu, sve s odličnim ocenama.

Beskrajna želja za putovanjima

– Kad je diplomirao, mislio je da se odmah zaposli, tim pre što je daleko odmakao u istraživanju alergijskih oboljenja.

Ipak, radoznali Če ponovo kreće na put i opet najpre po Americi. U mnogim zemljama počinju da ga prate, pa se tako u jednoj grupi špijuna našao i uhoda policije Rikardo Roho, koji će posle napisati i knjigu laži o mome sinu, pod naslovom „Moj prijatelj Če”.

Silom prilika, zbog Ernestovog zdravlja, opet smo se preselili u Alta Garsiju. Čeova majka Selija umrla je 1965, ostao sam sam s decom, a ljudi su spremni da čine sve kako bi pomogli svom detetu. Če je stalno dobijao jake napade astme – seća se Padre i dodaje da Čeu nije bila dovoljna jedna nauka, pa je uz medicinu studirao filozofiju i građevinu.

Ali njegova želja za putovanjima bila je beskrajna. S Albertom Granadom prelazio je hiljade kilometara na razne načine. Ukrcavali su se na brodove kao slepi putnici i dolazili u sukob s kapetanima i mornarima. Oni su morali da im daju neke poslove na brodu kako bi zaradili za putovanje. Često su čistili toalete, pripremali hranu, radili sve ono što su drugi izbegavali. U Čileu su zalazili u rudnike bakra, boravili dugo među radnicima da bi videli kako rade, teško žive i brzo umiru.

Če je shvatio da svet eksploatiše siromašne i počeo je da se zalaže za pravdu i jednakost među ljudima. On će kasnije napisati: „Ako zanemarimo pitanje da li je kolektivizam ’komunistički otrov’ opasan za društvo i za udoban život, ono što je cvetalo u komunizmu nije bilo ništa drugo do prirodna žudnja za boljim sutra, protest protiv uporne gladi”.

Iz Čilea je otputovao u Peru i obišao tu veliku zemlju, diveći se starim civilizacijama Inka. Sve to mogao je da vidi u prestonici Kusku, čudu sazdanom od starih spomenika, koja se hrabro borila protiv svih zavojevača.

Iz priče oca Gevare saznajemo da je Če 1965. godine otputovao u Afriku – u Kongo i Tanzaniju, jer ga je i dalje vukla želja da upozna narode i da pomogne ljudima.

Sreća na malom brodu

Ernesto se razvio u veoma privlačnog mladića. Bio je zgodan, širokih ramena, tamnosmeđe kose, intenzivno smeđih očiju, čiste, bele kože, suzdržan i samouveren, maštovit i poetičan, a to je privlačilo pažnju svih devojaka. Bio je pesnik, a kod jedne od devojaka ostalo je nekoliko njegovih pesama, u kojima smrt zamišlja samo u borbi: „Umreti – da, ali izrešetan mecima ili uništen bajonetima.

Udaviti se, ne! Sećanje koje duže traje od mog imena jeste: boriti se, umreti boreći se.” Ernesto je voleo jake doživljaje, koji mu nisu dozvoljavali da miruje. Kada je bio u Meksiku, išao je na visoku planinu Popokatepetl da bi gledao kako zemlja izgleda tamo gde izbacuje svoju utrobu.

Padre Gevara priča: – Kad je bio s Hildom Gadeom, znao sam da se vole i da je sve u redu, kao i da mu je ona u nekom razgovoru predložila da se venčaju. Pričao mi je da joj je odgovorio: „Neka, treba još malo da budemo ljubavnici, dok ja ne odem dođavola, što ne znam kad će biti”.

Ipak, u Meksiku se ubrzo oženio Hildom, koja mu je uskoro rodila kćerku Hilditu. Jednom mi je pričao da je Hilditi, kad je malo porasla, rekao: „Mila moja kćerkice, nisi ni svesna u kakvom teškom svetu ćeš morati da živiš kad porasteš. Ceo ovaj kontinent, a možda i svet, boriće se protiv velikog neprijatelja – američkog imperijalizma. I ti ćeš morati da se boriš”.

U Meksiku se Ernesto sprijateljio s Kastrom i ostalim kubanskim revolucionarima, a kako je njima bilo zabranjeno da se duže zadržavaju u Meksiku, odlučili su da pobegnu na Kubu. Ernesto ih je zavoleo, pridružio im se i rešio da ide na Kubu da se bori za pravednu revolucionarnu stvar.

– Na jedan brodić, koji je mogao da primi najviše dvadesetak ljudi, ukrcala su se, ni više ni manje, osamdeset i dva čoveka, još sa silnim oružjem i zalihama hrane.

Taj mali brod se zvao „Granma”. Ja sam pravio brodove i mogu reći da je to nemoguće.

Da je došlo do najmanjeg nevremena, brodić bi se prevrnuo i „Granma” nikada ne bi stigla do Kube, a to znači da bi se u Meksičkom zalivu utopili i Fidel i Raul i Ernesto Če, kao i svi ostali – objašnjava Čeov otac.

Imali su sreće i mala „Granma” je donela rukovodstvo kubanske revolucije, to jest novi život, malom buntovnom ostrvu u Karipskom moru. „Granma” je plovila sedam dana i kad su revolucionari došli na Kubu sakrili su se po šumama Sijera Maestre, istočne kubanske planine. Naravno, tu su ih tražile i napadale Batistine čete – ubile su 16 gerilaca, a pet ih je pritvoreno. O Fidelu i Čeu nije se znalo ništa, a ostali su pobegli u planinu, gde ih je vojska progonila; mnogi su ubijeni ili ranjeni. I Če je bio ranjen u grlo, bio je u stanju šoka i počeo da razmišlja „o najlakšem načinu da umre”.

Batista je mislio da su svi gerilci pobijeni i proglasio ih je mrtvim, ali oni su se okupili u planini. Ovako katastrofalan početak borbe za oslobođenje Kube gerilci su imali i zbog greške u iskrcavanju, zbog koje se nisu našli s revolucionarima koji su ih čekali i pripremali im pomoć. Batista je činio sve da bi Kastra, Čea i Raula proglasio teroristima koji žele rat na Kubi. Ono što je isto kod Kastra i Čea jeste to što su obojica bili prkosni i nemirni, miljenici u svojim porodicama.

I jedan i drugi su želeli da revolucijama menjaju sisteme u svojim zemljama i, naravno, obojica su mrzela nove kolonizatore iz Sjedinjenih Država.