Pancevac Online

Broj 4452 · 03.05.2012.

Naslovna

Dobar apetit! Bon appetit!

Kliknite za veci prikaz

Šestog majskog dana narod pančevački okupiraće brojna biračka mesta po gradu kako bi ocenio izborno takmičenje onih što imaju žarku želju da naredne četiri godine predstavljaju baš taj narod u gradskoj kući.

Tamo će videti i kusati, najavljeno je, picu, hamburgere, pihtije, kiseli kupus, boršč... Znamo svi mi šta nam je blisko srcu. I želucu.

Neka mir u metabolizmu pobedi. Da nam ne bude loše.


Uloga bivše lokalne vlasti u privatizaciji „Azotare”

Angažovano, ali mlako

Miković, Tomović i Babić nisu odgovorni za pljačku imovine fabrike, ali da li su uradili sve što se moglo kako bi naterali državu da je spreči? * Na šta su se pozivali članovi konzorcijuma u zahtevu za izmenu plana investicija?

Kliknite za veci prikazKliknite za veci prikaz
Država sada mora da ispravlja sopstvene skupe greške

Uprkos verovanju dela pančevačke javnosti da se vodeći ljudi lokalne samouprave u prethodnom mandatu, od 2004. do 2008, nisu bavili problemima nastalim privatizacijom „Azotare”, činjenice govore da to nije tačno. Ili bar u najvećoj meri stvari ne stoje tako kako su skloni da predstave i neki beogradski mediji. Na napise u dnevnom listu „Blic” najpre je reagovao Srđan Miković, bivši predsednik opštine Pančevo, a potom Milutin Tomović, zamenik predsednika opštine, koji je bio i član tenderske komisije za prodaju fabrike veštačkih đubriva, i Milan Babić, nekadašnji predsednik lokalne skupštine.

Iz dokumentacije koju je Miković dostavio „Pančevcu” vidi se da je on tokom 2007. i 2008. pet puta pisao Agenciji za privatizaciju i Ministarstvu ekonomije, a u nekoliko navrata su pomenuti pančevački funkcioneri išli na razgovor s vodećim ljudima ovih državnih institucija. Na ove reakcije nije dobijen nijedan pisani odgovor, ali su tokom pomenutih sastanaka davana usmena uveravanja kako neće biti dozvoljeno otuđenje imovine „Azotare” i da će konzorcijum sastavljen od litvanskih „Arvija” i „Saniteksa” i beogradskog „Univerzala” ispuniti obaveze iz kupoprodajnog ugovora.

Oštećen opštinski budžet

Neki od sagovornika tadašnjih pančevačkih čelnika sada su pod istragom, osumnjičeni da nisu uradili ništa iz svoje nadležnosti kako bi sprečili malverzacije iz kojih je preduzeće izašlo gotovo uništeno, a republički budžet je oštećen za više miliona evra. Pančevačka kasa je takođe pretrpela štetu, od 655.000 evra, koliko joj je po zakonu pripadalo od 13,1 milion evra, što je bila cena za „Azotaru”. Miković i Tomović kažu da je republička Vlada bila obavezna da taj novac uplati opštini, ali ne pružaju jasan odgovor na pitanje zbog čega nisu jače pritisli Beograd da prebaci sredstva.

Hronološki gledano, angažman tadašnje opštinske vlasti počeo je s ulaskom Tomovića u tendersku komisiju. On napominje da, po važećim propisima, Agencija vodi čitav postupak tendera – od određivanja uslova do ocenjivanja ponuda, rangiranja ponuđača i sklapanja kupoprodajnog ugovora, a telo u kome je on bio ne može uticati na te radnje.

– Komisija prisustvuje otvaranju ponuda, a onda se sve opet predaje službenicima Agencije, koji utvrđuju da li su ponuđači ispunili uslove, rangira ih i pregovara s prvoplasiranim na listi. Prigovora na sprovođenje tendera nije bilo i Agencija je sklopila ugovor s litvansko-srpskim konzorcijumom, koji je ponudio najvišu cenu i najveća investiciona ulaganja – objašnjava Tomović.

Pohlepa umesto čiste računice

Jedini učesnik tendera kome je proizvodnja veštačkih đubriva osnovna delatnost bila je jedna češka firma, ali je ona ponudila minimalnu cenu, pa se država polakomila na „masnu” ponudu konzorcijuma, što je kasnije donelo višemilionsku štetu svima.

Nakon što su sredinom 2007. Branislav Arađan i Ljubiša Nestorović, predsednici sindikata „Nezavisnost” odnosno Samostalnog sidnikata „Azotare”, prvi put obavestili Agenciju za privatizaciju o dešavanjima u „Azotari”, oglasila se i lokalna samouprava. Miković je od te državne ustanove i Ministarstva ekonomije, na čijem je čelu bio Mlađan Dinkić, zatražio informaciju o tome kako kupac ispunjava ugovorne obaveze i šta se dešava s Karbamidom 2.

Godinu dana kasnije, kada je slučaj eskalirao, on je po zahtevu Štrajkačkog odbora preduzeća zatražio da Agencija sprovede kontrolu u „Azotari”, a potom da organizuje sastanak s kupcima fabrike.

Miković, Babić i Tomović najpre su došli do Julijane Vučković, direktorke Centra za kontrolu privatizacije.

Miković napominje da je tada potvrđeno kako su vlasnici dobili dozvolu da novac ulože u druge pogone umesto u završetak Karbamida 2. Koliko je poznato, to je bio prvi korak ka prodaji ovog pogona jednoj ruskoj kompaniji. Drugi je kasnije sprovela firma „Servo Mihalj inženjering” tako što je obezvredila ovaj deo „Azotare” kako bi on mogao da bude otuđen.

– Ona nas je izvestila da su kupci dobili saglasnost za izmenu plana investicija, po kojoj će, umesto u završetak Karbamida 2, novac uložiti u KAN i neke druge pogone.

Obrazloženje je bilo da im se ne isplati investiranje u Karbamid. Kada smo upozorili na to da se taj pogon demontira i sprema za prodaju, direktorka Vučković nam je rekla da to neće biti moguće bez dozvole Agencije. Mi smo onda zahtevali da se to drži pod kontrolom – priseća se Miković.

Arogancija umesto saradnje

On dodaje da je kasnije istovetan razgovor vođen i s Vesnom Džinić, tadašnjom direktorkom Agencije za privatizaciju, a od nje je dobijeno uveravanje da je situacija pod kontrolom. Dodatne detalje o razgovoru s dve direktorke u Agenciji izneo je Babić. On je naveo da je sastanak počeo arogantnim stavom da lokalna samouprava nema nadležnosti nad privredom i procesom privatizacije, ali je nakon odgovora da će bez obzira na to fabrika morati od pančevačke vlasti da dobije saglasnosti iz oblasti korišćenja građevinskog zemljišta i zaštite životne sredine, razgovor poprimio drugi ton.

– Pokušavali smo da im dokažemo da nas veoma zanima šta se dešava zbog očuvanja radnih mesta, jer kad se desi raskid privatizacije, svi problemi ostaju u lokalu – rekao je Babić.

On je objasnio da odbornici nisu raspravljali o situaciji u „Azotari” jer državni organi nisu želeli da dostave relevantne podatke, pa čak ni kupoprodajni ugovor, na osnovu kojih bi Skupština mogla da zauzme stav. Umesto toga, lokalni parlament je informisan o razgovorima koje su pančevački čelnici vodili u Agenciji.

Kad loš izgovor para vredi

Postoji nezvanična informacija o tome da se litvanskosrpski konzorcijum u zahtevu za izmenu investicionog plana, koji je bio jedan od koraka u ostvarivanju namere o prodaji Karbamida 2, pozvao na to da pogon nije moguće završiti zato što lokalna samouprava nije donela plan detaljne regulacije južne zone. Babić kaže da je taj dokument bio u postupku izrade, a donet je tek 2010. godine, ali ovo ocenjuje kao loš izgovor.

– Vlasnički odnosi u čitavoj toj industrijskoj zoni bili su totalno neregulisani, što je pričinjavalo velike probleme u donošenju plana, a u međuvremenu su neke nadležnosti prenete na Pokrajinu. Niko im (u „Azotari” – prim. aut.) ne bi branio da završe pogon, a kasnije usklade dokumentaciju s planom. Tako su radile sve petrohemijske fabrike. Nikome ne bi palo na pamet da ih zatvara zbog nepostojanja plana detaljne regulacije – objašnjava naš sagovornik.

Nesporno je, dakle, da lokalna samouprava nije bila nadležna za privatizaciju, kao i to da se država krajnje arogantno odnosila prema njoj kada je reč o prodaji pančevačkih firmi. Uostalom, svedoci smo da je takva praksa nastavljena do danas, što govori o tome koliko se privatizacija tretira kao političko, a ne ekonomsko i socijalno pitanje. Ono što bi Mikovićevoj vlasti moglo da se prebaci jeste možda nedovoljno insistiranje na tome da se neke stvari isteraju do kraja uz korišćenje i drastičnih sredstava, poput demonstracija, blokada i drugih oblika legitimne borbe za egzistencijalne interese Pančeva i njegovih građana.

Ako je Vlada morala da popusti poljoprivrednicima zbog subvencija, koja je verovatnoća da bi se oglušila o zahtev čitavog jednog grada da spase svoju privredu od nakaradnog zakona i kriminala koji je on proizveo?

D. Vukašinović