Pancevac Online

Broj 4423 · 13.10.2011.

Naslovna

Završen 40. „Eks taeatar fest”

Auto-put kroz pitanja

Jubilarni, četrdeseti „Eks teatar fest” održan je od 6. do 8. oktobra u Kulturnom centru i Studentskom domu. Pančevci su odgledali šest kvalitetnih predstava u izboru selektorke Jasmine Večanski.

Kliknite za veci prikaz

Festival je 6. oktobra otvorila predstava „Hodnici žuti, purpurni, plavi” beogradske radionice „Integracije”, u režiji Sonje Vukićević. U njoj su žene oštećenog vida plesale, govorile i pevale o svojim životnim iskustvima. Lik Nebojše Dugalića koji u jednom trenu pita za put pet tobož magbetovskih veštica, igrajući, recitujući im i jureći ih u dirljivoj stilizaciji ćorave bake, naučio je, zajedno sa gledaocima, da je put u nama, a ne negde izvan, gde nam ga drugi mogu pokazati. Tu važnu pouku dobio je od osoba koje ne vide. Nesumnjivo, ova plesna predstava poručuje nam i da osim spoljašnjih, šarenih svetova, postoje i jarko obojeni unutrašnji svetovi, makar ravnopravni onim prvim, ako ne važniji, bogatiji i kompleksniji. Publika je hrabrost izvođača nagradila ovacijama i aplauzima, a tako je bilo i na svim ostalim festivalskim predstavama.

„Paviljoni”, predstava po tekstu Milene Marković i u režiji Dušana Mamule, održana je istog dana.

Pripremili su je studenti treće godine glume i režije u klasi profesora Nikite Milivojevića na novosadskoj Akademiji umetnosti. Specifičnost ove ansambl predstave jeste istovremeno prisustvo svih mesta radnje pred gledaocima. U tobož četiri stana u zgradi novobeogradskog naselja, a zapravo na nepodeljenoj i stalno osvetljenoj sceni, životare pripadnici različitih generacija, a to zapravo znači „celovečernje” prisustvo skoro svih aktera pred publikom. To je zgodno rešenje kojim se tragična ispraznost života marginalaca umnožava i potcrtava, ali i zahtevan glumački zadatak.

I biti i ne biti

Sledećeg dana usledile su još uspelije predstave. Kao i „Paviljone”, i „Murlin Murlo”, tekst Nikolaja Koljade u režiji Mije Knežević, odigrali su studenti Nikite Milivojevića. Predstava se bavi zaparloženim umovima i(li) mestima i mogućnošću da se ona poprave ili napuste. Takođe, ona se pita i o neznanju, koje otvara put strahu od dolazeće apokalipse i navodi nas da, u provincijskom snu o velegradu, oguglamo na nasilje. Iz ove dobro rediteljski osmišljene i glumački izvedene predstave treba izdvojiti izražajnu glumu Alise Lacko, koja gledaocima, vešto gradeći svoj lik, prenosi čitav spektar osećanja. Uzbudljiva je bila i upotreba scenskih rekvizita kao umetničkog sredstva, od teatralnog spuštanja na scenu niz merdevine, što nije tek efekat, već sasvim odgovara liku koji to čini, do razgovora aktera s igračkom-fokom...

Kliknite za veci prikaz

Predstava „U senci Hamleta”, u adaptaciji Irene Kraus, režiji Anje Suše i izvođenju glumaca beogradskog Dečjeg kulturnog centra, pokazala je kako se tragedija može preoblikovati u vrlo savremenu dramu koja rešava aktuelne dileme adolescenata. Pritom, mora se naglasiti da to nije tek preoblačenje Šekspirovih junaka u kostime današnjice, već ingeniozna sinteza tragičke i savremene osećajnosti. Na jednom mestu su se našli humor, sleng i replike iz Šekspirovog komada. I ništa ne štrči. Selektorka festivala je ispravno primetila da je to drama o odrastanju i detinjstvu, o tome da li se mora napustiti lagodnost infantilnosti zarad zrelosti. Svima dobro poznata životna drama Hamleta ovde se, u završnici predstave, volšebno pretvara u, i mučnu i veselo detinjastu, košmarnu fazu odrastanja. Sjajni glumci i šaptač koji je sedeo zajedno s njima u prvom redu rušili su iluziju pozorišta (i četvrtog zida) zarad njenog ponovnog uspostavljanja za modernog gledaoca.

Neuspeh je oštar

Komad „Povodom ’Galeba’”, izveden 8. oktobra, karakteriše dokumentaristički pristup, svojevrsni potpis režisera Borisa Liješevića. Okupljeni na audiciji za velike ili male role u čuvenom Čehovljevom komadu, glumci tumače sebe, otkrivajući šta ih sve boli. Kako je večitim epizodistima, a kako onima koji i zasluženo i nezasluženo igraju glavne uloge? Koji deo rečenice naglasiti i kako ući u lik? I, što je možda najbitnije, kako se nositi s neuspehom dok vreme, najvažnija dragocenost ovog poziva, neumitno prolazi? Pred gledalištem su mali ljudi, a ne glamurozni velikani, dirljivo smešni i nama bliski, baš kao i Čehovljevi „uzaludni” junaci.

Ima li ičeg manjeg od deteta koje niko ne voli? Zašto je u božjoj kući tako hladno?

Predstava „Okamenjeni princ“ Heninga Mankela, nastala po istoimenom romanu Elgarda Jonsona, u produkciji Malog pozorišta „Duško Radović“ i režiji Marka van der Veldena, bavi se detetom „koje nikad nije dobilo svoje ja”. Njegovo odrastanje i boravak u psihijatrijskoj bolnici konkretizuju, neprestano ulazeći u mnoštvo likova i izlazeći iz njih, samo dva glumca – Goran Jevtić i Ivan Tomić. Ovim postupkom se ubedljivo dočarava obolela svest, njena odvojenost od realnosti, a otvara se i prostor za (posebno Jevtićeve) glumačke bravure. Niz bolnih pitanja, poput „Ima li ičeg manjeg od deteta koje niko ne voli?” i „Zašto je u božjoj kući tako hladno?”, publiku ipak u finalu predstave vodi ka ozdravljenju lika, koje je izjednačeno s povratkom vere u ljudsku dobrotu. Festival je zatvorila eruptivna, iskrena predstava koja dovodi do suza...

Na „Eks teatru” se tražila stolica više. Treba se nadati da će tako biti i naredne godine.

M. Simović