Pancevac Online

Broj 4437 · 19.01.2012.

Dečja strana

Priča za najmlađe

Radoznali dečak i plavo

Kliknite za veci prikaz

U neka daleka, daleka buduća vremena, živeće jedan radoznali dečak. To, naravno, neće biti ništa čudno, jer radoznali dečaci nisu nikakva retkost. Jednog dana taj dečak će šetati jednim poljem i tamo će sresti jedno Plavo kako lovi leptire. Upitaće ga zašto to čini, a Plavo će mu reći: – Zato što hoću da ih upregnem i uzletim s njima na nebo. Svako normalno Plavo živi na nebu, a ne kao ja ovde dole.

Dečak će ponuditi Plavom da mu pomogne u hvatanju leptira. Skinuće svoju košulju sa žutim zekama kako bi njome lakše lovio. Tako će taj dečak i Plavo provesti celo popodne na toj livadi i nahvataće mnogo leptira.

– Ovde imamo dovoljno leptira da celu kuću ponesemo na nebo – reći će uzbuđeno dečak.

Međutim, tada će se pred njima pojaviti opaki Indijanac koji se zove Šta Se Čudiš. Imaće na levom obrazu ožiljak u obliku slova Č i izgledaće ljutito.

– Šta se čudiš? – upitaće Indijanac Šta Se Čudiš dečaka.

– Kao da nikada nisi video opasnog Indijanca sa ožiljkom u obliku slova Č na levom obrazu! Onda će Indijanac narediti onom Plavom da pođe.

– Zašto ga vodite sa sobom? – pobuniće se dečak.

– Zašto? Zato što je to moja svojina. U mojoj pećini je mračno i treba mi ovo Plavo da mi bude parče vedrog neba.

Plavo će se samo pokunjiti i poslušno poći za njim.

– Evo – reći će dečak – nudim svoju košulju sa žutim zekama u zamenu za vaše Plavo.

Indijanac Šta Se Čudiš silno će se nasmejati tom predlogu.

– Šta će jednom opasnom i strašnom i hrabrom Indijancu košulja sa žutim zekama? – pitaće, nastavivši da se smeje i smeje i smeje.

Uopšte neće moći da zaustavi smeh i zato će ga silno zaboleti stomak.

Zbog toga će početi da plače i da doziva svoju mamu, a zna se da je to za opasne Indijance velika sramota. Dečak će mu vezati po jato leptira za svako uvo da ga odnesu nazad u selo.

– Šta ću sada, zapitaće se Plavo, ovo je bio poslednji dan leta i više neće biti leptira. Kako sada da odletim na nebo? Moraću da se smrzavam ovde do sledećeg proleća.

Ali radoznali dečak će se setiti kako da pomogne Plavom.

– Možeš prezimiti na mojoj košulji. Bićeš, ako želiš, plava košulja sa žutim zekama.

Plavo će s radošću prihvatiti taj predlog. Tako će dečak obući svoju košulju sa žutim zekama i otići kući.

Kada bude stigao, već će biti mrak i leći će da spava.

Ujutro će se probuditi u sadašnjem vremenu. Za doručkom će ispričati roditeljima šta je sanjao, da bi njegov tata mogao napisati ovu priču.

Dejan Aleksić


Preporuka dramskim sekcijama

Tri patišpanja sa suzama

Lica: Saška, Irena i Natalija.

Radnja se dešava u dečjoj sobi.

Irena se pakuje.

Kliknite za veci prikaz

SAŠKA (uđe): Jesi li ti gluva? Visim ko luster dva sata ispred vrata, a ti?

IRENA: Pusti me, molim te. Nije mi do priče.

SAŠKA: Oho! Ona koja melje kao vodenica, partizanski mitraljezac, ona koja je stoput rekla: „Ako su mi pri rođenju odsekli pupak, nisu jezik”, sada bi da ćuti. Da bude solo.

I još roni suze krupne kao krompiri. Gle, torba za put?

IRENA: Odlazim zauvek. Ne znam kuda, ali odlazim. Rekla mi je: „Ne mogu da te gledam!” I, šta bi ti uradila na te reči?

SAŠKA: Čije su to reči?

IRENA: E, to je najveći problem. To su reči žene koja me je rodila. (s podsmehom) Znaš, one žene koja je u pesmu stavljena. „Najlepša mama na svetu – moja mama”.

SAÅ KA: Sedi i ne drami.

(privuče je da sedne) IRENA: Ćuti malo, molim te.

SAŠKA: Oho, da uzmem flaster, da spustim roletne, to kažeš.

NATALIJA (ulazi stidljivo): O, izvinite. Mislila sam da si sama...

SAŠKA: Možda i ti patiš ko patišpanj, pa bi u svet! Gle, evo i torbice...

NATALIJA: Ma, ne... Ovaj...

Znači, i iz aviona se vidi koliko sam nesrećna. (sedne)

SAŠKA: Pa, vi, devojke, niste krštene! Da li je to počela neka buna, neka moderna hajdučija ženskinja?

NATALIJA: Mama... ovaj, majka mi je rekla da joj se gubim sa očiju! I, ja sam uzela svoje stvari i pošla ne znam kuda.

SAŠKA: Vi ste obe ograničene ko balkoni. Koliko puta sam i ja to pomislila. Međutim, nisam krenula u bežaniju. Od toga se ne može pobeći. Mama, tata i brat – to je ceo naš svet.

Bolji ne možeš naći. Ni ti, ni ja. Nego, Irena, daj sokiće i sedite da vam pričam šta mi se događa ovih dana. (one se snebivaju, pa najzad sednu i slušaju) Za vreme odmora po običaju špaciram tamo-amo i...

NATALIJA: I uvek ga nađeš kako visi kraj stepeništa i ablenduje.

SAŠKA: More, i ja trepćem, trepavice će mi išijas dobiti, i ko bajagi gledam negde bez veze. Ali čim mu se približim, osećam neku energiju.

IRENA: Magnetisan je sto posto!

NATALIJA: Zatreskan je i on u tebe, ali neće da prizna.

IRENA: I tebi i njemu je potreban hitan pregled kod kardiologa!

SAŠKA: Vodim i vas, jer i vi ste mi pokazale simptome bolesti srca. Kakve majke, kakvi bakrači! Žene se ponašaju kao sve majke. Zaslužile smo mi i teže reči! Čitala sam na internetu da, prema proračunu naučnika, majka koja brine o mužu i dvoje dece u toku godine opere osamnaest hiljada noževa, viljušaka i kašika, trinaest hiljada tanjira, šest hiljada šoljica i tri hiljade šerpi i tiganja! Napravi oko deset hiljada koraka dnevno!

NATALIJA: U pravu si. Baš smo bile nepravedne prema njima. Srce si! (poljubi je) IRENA: A jesi li videla danas onog... mog?

SAÅ KA: Onog tvog rukovodioca?

NATALIJA: Å ta, zaposlio se?

SAŠKA: Rukom vodi onu našminkanu iz osmog tri. A ti ćeš u svet zbog njega? Brzo skidajte hajdučku garderobu, nabacite perje za skitanjac, nacrtajte osmehe, obrišite suze i krećemo.

IRENA: Izvinite, samo da se javim mami. (vikne) Mama, idemo kod Saške da pišemo domaći! (Glas iz susedne sobe: „Ako, zlato, idite”.)

NATALIJA: A ja ću da se javim telefonom mami. (zove mobilnim) Mama, ja sam kod Irene, pa idemo kod Saške da pišemo referat. Znaš ono, o sukobu generacija. Zdravo, mama. (drugaricama) Znate šta mi je rekla? Volim te! (Sve se nasmeju i istrče veselo iz sobe pevušeći pesmu „Najlepša mama na svetu – moja mama”.)

Vlasta N. Cenić


Filmska preporuka

Hajdučka vremena

U zlatnoj eri jugoslovenske kinematografije snimljen je veliki broj sjajnih filmova za najmlađe. Većinom su to tople priče o iskrenom prijateljstvu, poštovanju prema starijima, prvim simpatijama, ljubavi... Mnogi od tih filmova, nažalost, retko se repriziraju. Naša ideja je da starije podsetimo šta su gledali kao mali i da deci preporučimo neka od tih umetničkih ostvarenja.

Kliknite za veci prikaz

Ovaj film iz 1977. godine režirao je Vladimir Tadej, a pored njega, scenario su napisali i Branko Ćopić, Arsen Diklić i Vlastimir Radovanović. Radnja se dešava dvadesetih godina prošlog veka u jednom podgrmečkom selu. Dečaci Baja i Ike s uživanjem slušaju stare ljude koji rado pričaju o prošlim vremenima, bunama, a naročito o hajducima. Kada dođe vreme za početak škole, dečaci su malo tužni, ali će se ubrzo uveriti da i tamo može biti zanimljivo, naročito Baji, koji se zaljubljuje u Veju, pridošlicu iz Like. U međuvremenu i legenda o hajducima postaje stvarnost.

Glavne uloge u ovom zanimljivom filmu tumače Boris Dvornik, Ružica Sokić, Danilo Bata Stojković, Nikola Simić, Slavko Simić...

Stranu pripremio Saša Božović


Zanimljivosti

Kliknite za veci prikaz

Kris Katon je poznata po najdužim noktima na svetu. Ova četrdesetpetogodišnja dama punih 18 godina pušta nokte i oni su dugački po tri metra.

Najpokretljiviji mišić u ljudskom telu je onaj koji pokreće oči. On se u toku jednog dana pokrene 100.000 puta.

Dok nije bilo današnjih pravila i vremenskog ograničenja u rvanju, jedna borba na turniru u Parizu trajala je 11 sati i 40 minuta.

Lanac trgovina „Carphone Warehouse” je povodom otvaranja jedne od svojih prodavnica u Londonu napravio najveći čokoladni „novčić” na svetu. Taj neverovatni slatkiš je težak 276 kilograma.


Savremeni stvaraoci za najmlađe

Prozaista, pesnik i priređivač lektira

Mnoge generacije odrastale su uz Zmaja, Desanku Maksimović, Duška Radovića, Miku Antića... Putem koji su ovi velikani trasirali s manje ili više uspeha kreće se veliki broj autora. Kako bismo najmlađima približili stvaralaštvo pesnika koji nisu previše poznati široj javnosti, a to svakako zaslužuju, na „Dečjoj strani” ćemo ih predstaviti s kratkom biografijom i sa po jednom pesmom

Kliknite za veci prikaz

BRANKO STEVANOVIĆ

Branko Stevanović je rođen 1966. godine u Bačkoj Topoli, a živi i stvara u Beogradu. Objavio je veliki broj knjiga proze i poezije za najmlađe. Pojavljuje se (zajedno sa Igorom Kolarovim) i kao preređivač lektira za prvi i drugi razred osnovne škole.

Dobitnik je velikog broja nagrada, a najznačajnija je „Najbolja dečja knjiga 2007. godine” („Zoološka pesmarica”), koju mu je dodelio žiri Saveta 52. međunarodnog beogradskog Sajma knjiga. Laureat je „Zmajevih dečjih igara”, voditelj „Pesničke štafete” itd. Stalni je saradnik i član redakcije „Nacionalne geografije – Junior” i „Dečjih novosti”.

Zastupljen je i u antologijama i udžbenicima za osnovnu školu.

Pančevci često imaju priliku da na ovoj strani pročitaju neku od njegovih divnih kratkih priča.

Miš i mačka

Čuče u priči miš i mačka.

A priča opširna, podugačka,

ne nazire joj se krajnja tačka.



Mačka za dobrog lovca važila.

Svuda po priči miša tražila,

rado bi njime glad utažila.



Miša veliki strah proganjao.

Na skrovita se mesta sklanjao,

u snu drhtao – mačku sanjao.



Ali jedanput, i to na javi,

pobuna buknu mišu u glavi.

Rešio tačku na strah da stavi.



Pa se isprsi, pa zacijuka:

„Tako mi brka, dokle ta bruka?

Nekome priča, za mene – muka!



Ne može pošten miš da diše,

a da ga mačka ne namiriše...

Brišem iz knjige! Nema me više!”



Ostade sama mačka u priči.

Glasno mauče. Zapravo ciči:

„Vraćaj se, mišu! Na šta to liči?!”