Pancevac Online

Broj 4437 · 19.01.2012.

Komentari

Organizovano rasulo

Zoran T. Popović

• Oni su nama učinili mnogo dobrih stvari, ali smo i mi bili izuzetno korektni, pa im to ne prebacujemo.

• Bio sam jako dobro dete, a danas sam roditelj. Ne zna se šta je teže.

Misao za ovu nedelju

• Svaki čovek u životu treba da ima neki cilj, a ostvariće ga samo onda ako uspe da ne bude meta.


Građanska promatračnica

Selektorska posla

Kliknite za veci prikaz

Evo jedne klasične pretpostavke s obzirom na to da potpisnik priče koja sledi tu storiju ne može da promatra sa iskustvene tačke gledišta: mora da neki ljudi na čelnim pozicijama u ovoj državi, kada počnu da odlučuju o sudbinama ljudi i gradova, automatski zaborave da su u svojoj zemlji, s gradovima i ljudima u njima, pa snevaju da su negde drugde.

Na Veneri, na primer.

Kako drugačije objasniti nedavni potez Olivera Dulića, ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja u Vladi Srbije, a koji je tek pre dan-dva izašao na videlo. On je, što tekst na naslovnoj strani ovog broja naših novina podrobno objašnjava, naložio da se krajem novembra u Beogradu formira radna grupa za izradu projektnog zadatka i elaborata o uzroku i stepenu zagađenja pančevačkog vazduha opasnim i štetnim materijama. Neupućeni čitalac reći će: „Bravo, super, treba da znamo ko nas i kako truje”, ne znajući da tim sa skoro istim zadacima postoji u našem gradu još od 2008.

Zajednički imenitelji obeju ekipa jesu činjenica da ih je oformio selektor Dulić, kao i neka ista imena u njima. Suštinska razlika je u tome, i tu se vraćamo na početak priče o ministarstvima u kosmosu, da je kod nas obrazovana Radna grupa za rešavanje ekoloških problema u Pančevu u svom sastavu imala i gradonačelnika, predsednika Skupštine grada, lokalnog ministra za zaštitu životne sredine i predstavnika našeg sekretarijata koji se bavi ovom problematikom. Dakle, ovdašnje ljude, kojima je po prirodi stvari više nego nekom sa strane stalo da se reše ovdašnji problemi.

Uz dužno poštovanje prema pojedinim stručnjacima iz fabrika zagađivača, nova grupa je ostala i bez generalnih direktora kompanija iz južne industrijske zone. Tako će delegirani morati svaki put da trknu po svoj stav, što ume da traje, a nama su potrebne brze reakcije.

Možda je prvi srpski ekolog, rudar i urbanista zbog brojnih obaveza opisanih u rogobatnom nazivu njegovog portfelja zaboravio da postoji tim koji je stvorio, te je zato napravio drugi. To je vrlo verovatno jer je definitivno smetnuo s uma gde se to nalazi varošica Pančevo (36 minuta vožnje automobilom od zgrade Vlade u Beogradu, merili smo!), pa je to razlog iz kog nije kampovao na ulicama našeg grada 1. i 2. novembra, kada je oboren evropski rekord u aerozagađenju gradskog stambenog prostora! Nikog ne bi trebalo da iznenadi ni velika mogućnost da Dulić nije dolazio i zato što bi rizikovao da ga građani izvižde, što svakako nije poželjno u predizbornoj kampanji.

Pošto nije svraćao, valjda je svima jasno i da pančevački tim nije razmatrao tešku situaciju u punom sastavu. Ministar je, ako je bio sprečen da dođe, mogao da pošalje svoju desnu ekološku ruku, eksperta za štetnost benzena, drž. sek. Miladina Avramova.

Miligram (1.000 mikrograma) ove kancerogene materije po metru kubnom pančevačkog vazduha možda bi o(ne)svestio Avramova, pa bi shvatio da nije tačno da je „tek nekoliko hiljada mikrograma benzena opasno po život”, kako je jednom izjavio, već da je za opravdani strah za opstanak dovoljno i mnogo manje.

Ma, dođite u Pančevo, da se vidimo i popričamo ko ljudi, glupo je da se samo dopisujemo. Novinari imaju spiku za vas.

Siniša Trajković


Usput zabeleženo


Kome je zasmetao SPO?

Devedesetih godina prošlog veka bili su pokretački motor i prednjačili u borbi protiv Miloševićevog režima. Lider te stranke je za mnoge bio „kralj trgova” zbog vatrenih govora, a o tome koliko je Državnoj bezbednosti i sličnim službama bio trn u oku najbolje govori to što je na njega dva puta pokušan atentat.

Na našoj političkoj sceni sigurno nema političke partije i lidera kao što su SPO i Vuk Drašković, za koje se može reći da su prošli put od trnja do zvezda i natrag.

Drašković i SPO su ovih dana ponovo u medijima. Taman kad se učinilo da su ponovo počeli da se konsoliduju i učvršćuju poziciju na političkoj sceni, usledile su vesti da su predsednici nekih odbora te stranke u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji objavili da napuštaju SPO i da traže da Vuk Drašković podnese ostavku. Iako su čelnici SPO-a pokušali to da demantuju i objasne kako su mnogi od tih zahteva sporni i najverovatnije falsifikovani, njihova reakcija nije bila interesantna većini medija.

Čudno je što su zahtevi za Draškovićevom ostavkom i njegovim povlačenjem s vrha SPO-a usledili pošto je podržao Čedomira Jovanovića, LDP i „Preokret”, poput brojnih javnih ličnosti u Srbiji, a posebno nakon toga što je počeo da u medijima upozorava na pogubnost naše državne politike na Kosovu.

Do tada, lider SPO-a nije bio interesantan dežurnim kritičarima.

Zbog toga je nesumnjivo da su zahtevi za njegovu smenu loša i neuverljiva režija onih kojima smeta što Drašković još nije rekao poslednju reč, nije istrošio nesumnjivu harizmu i ne namerava da se povuče iz političkog života.

M. G.


Kapetani ne vole bandži

Ovih dana su posebno odjeknule dve priče u kojima se pristup odgovornosti glavnih likova drastično razlikuje.

Igrom slučaja obe su vezane za turizam. Prva se dogodila u Zambiji na najpopularnijem svetskom bandžidžamp skakalištu visokom 110 metara. Tada je pri skoku dvadesetpetogodišnjoj Australijanki, na opšti užas, pukla sajla, ali je strmoglavi pad u ambis, kao i ubistvene brzake i još ubistvenije krokodile, mlada avanturistkinja volšebno preživela. Nedugo zatim, na drugom kraju sveta, italijanski kruzer „Kosta konkordija” pri obilasku ostrva blizu regiona Toskana nasukao se na hridi. Za razliku od prethodne priče, bilo je i žrtava, a ogromna većina elitnih gostiju doživela je neizbrisivu traumu.

Šta se kasnije događalo? U prvom slučaju je zambijski ministar turizma, kako bi očuvao jedan od retkih nacionalnih brendova, bez oklevanja skočio s platforme i time probio led nakon pomenute nemile scene. Kako i dolikuje pravom vođi.

S druge strane, kapetan nesrećnog broda je, takođe bez previše kolebanja, među prvima skočio na čamac za spasavanje i ostavio preostale putnike na cedilu! Rekli bismo, kako nikako ne dolikuje vođi, a naročito kapetanu, koji po pomorskom pravilu poslednji napušta brod.

Ako ove poučne storije prenesemo na naše okruženje, postavlja se pitanje da li iko pamti nešto slično onom prvom slučaju (Đelićeva ostavka je, ipak, nešto drukčije), a opet, toliko je „kapetana” koji ne samo da su prvi zbrisali sa „sopstvenog broda” nego su ih prethodno potpuno ojadili i faktički potopili! Takve „brodolome” beležimo i u Pančevu, kada su pojedinci na „hridi” tranzicije svesno nasukali „Azotaru”, „Mlekaru”, „Slobodu”, „Vojvodinu”, „Dolovo”... i bezbrižno zbrisali u nepoznato.

J. F.


Biti privatnik u Srbiji

Iz meseca u mesec u Pančevu je sve više zatvorenih privatnih firmi, prodavnica i praznih lokala s natpisima „za izdavanje”. Na slabe pazare žale se svi, pa čak i oni koji su nekada bili veliki i uspešno poslovali. Biti privatnik u ovako neizvesnoj situaciji sve više je nemoguća misija jer oni koji žele da se legalno bave nekim biznisom moraju svakog meseca da plaćaju državi brojne poreze, takse i doprinose, a da bi to mogli, prvo je neophodno da dovoljno zarade.

Umesto da olakša preduzetnicima i privatnom sektoru, država im sve više otežava i stalno nameće nove obaveze. Treba napuniti rupe u državnom budžetu i obezbediti novac za administraciju, reprezentaciju i mnogobrojne agencije.

Na prognoze da bi privatni sektor mogao da bude šansa za naš razvoj i da ublaži sve veću nezaposlenost kao da su svi zaboravili. Zbog toga ne treba da čudi što učesnici anketa o najpoželjnijim radnim mestima na prvo mesto stavljaju državnu upravu i javno-komunalna preduzeća, i što je umesto preduzetničkog duha za većinu Srba san snova kancelarijska stolica, sigurna plata svakog meseca i državna služba.

Kroz nekoliko meseci biće održani izbori. Političke partije pokušaće u svojim kampanjama da animiraju sve građane da izađu na birališta i da im poklone poverenje.

Biće zanimljivo videti kako će pokušati da za svoje programe pridobiju ljude koji su prethodno izgubili svaku nadu da se u Srbiji može raditi pošteno i opstati na tržištu u teškim uslovima.

M. G.