Pancevac Online

Broj 4352 · 04.06.2010.

Feljton

Prisećanje na godine provedene u „Pančevcu”(55)

Ratni dopisnik s igmana

Milan Mirković

Kliknite za veci prikaz

Pre nego što su razjureni neprijateljski elementi koji su godinama vodili „Pančevac”, o čemu je bilo reči u prošlom nastavku ove priče, izvesno vreme bi se moglo nazvati periodom dvovlašća.

Velika većina novinara nije priznavala protivzakonito smenjivanje Živoslava Miloradovića, jer je postavljanje i sklanjanje prvog čoveka redakcije bilo posao koji je mogao da obavi samo Upravni odbor kuće, a ne neko sa strane, poput Skupštine opštine, koja je smenila Žiku i imenovala Slobodanku Rakonjac.

Oni koji su podržavali novog glavnog urednika mogli su se izbrojati na prste jedne ruke, pa su za novine koje je ona pripremala, pored nje, pisali Petar Mejić, Ljuba Ristanović i Mihajlo Gligorić, a slikao Jano Matuh.

Plus nekoliko spoljnih saradnika: Dragoslav Stefanović, Dragan Vujačić, Dušan N. Pavlović, Milenko Mihajlov... Ova ekipa je kasnije ojačala, nakon dolaska trojice solidnih novinara, koji su jedno vreme, posle gašenja staklarske „Naše reči”, bez većeg uspeha izdavali „Nove pančevačke novine”. No, ni to nije pomoglo da se zaustavi pad tiraža i smanjenje broja oglašivača u „Pančevcu” napravljenom po ukusu šefova SPS-a, koji su stolovali u Ulici Žarka Zrenjanina 17.

To potvrđuje i ovlašni pogled na komplete novina iz te, 1992. godine. „Žikin komplet” je bar za trećinu deblji od onog u koji su uloženi svi brojevi izašli u drugom polugođu, kada je list vodila Slobodanka Rakonjac.

Na drugoj strani, novinari koji su podržavali još uvek zakonitog glavnog urednika – Nedeljko Deanović, Zoran Spremo, Jova Nikolić, Verka Mitkovska, Marija Andrić, Milan Mirković i Srbijanka Ivković – pravili su svoj list, koji nažalost nije mogao da bude štampan, jer je pečat kojim su overavani nalozi za štampariju bio u rukama nove garniture. Rukopisi pripremljeni u toj, vanrednoj situaciji sačuvani su, a u tom krugu novinara je rođena i ideja o izdavanju „Novog Pančevca”. Koncept lista bio bi jasan – nove novine treba da se drže puta kojim je išao „Pančevac” pre agresije koju je doživeo, a dogovor o svim detaljima, zaduženju po oblastima i rasporedu rubrika napravljen je u kuhinji Žikine kuće na novoj Misi. Bilo nas je ukupno četvorica: pored domaćina, koji je sasvim prirodno viđen za glavnog urednika, tu su se našli Dendi, Spremo i moja malenkost.

Srećna okolnost je bila što je Đorđe Zojkić znatno ranije registrovao list s imenom „Novi Pančevac”, pa je izdavanje odmah moglo da počne.

Redakcija, u kojoj je Srbijanka bila devojka za sve, od lektora do operativnog urednika, smestila se u prostorije koje joj je ustupila porodica Škorućak, tik uz novu robnu kuću.

Zanimljivo je da je prvi broj, koji je izašao uoči decembarskih izbora ’92, napravljen u prostorijama Demokratske stranke Srbije. Žika je okupio dobre saradnike: Nenu Simendić, Nenada Živkovića, Zorana Duškovića, Miloša Nikolića, Edvarda Jukića, Bogdana Mrvoša i niz drugih, od kojih su neki bili iz Beograda. Izvanredan dizajn lista uradio je Dušan Šević. Zahvaljujući takvoj ekipi nije bilo teško praviti dobar list pa je tako, iako se prodavao samo na ulici, ubrzo dostigao tiraž veći od pet hiljada primeraka. I pored toga, novca nikad nije bilo dovoljno, ali je „Novi” ipak izlazio do sredine 1996. godine. List je krenuo nizbrdicom kada je Žika digao ruke zbog nesuglasica s vlasnikom i odlučio da potraži nekakav fizički posao u Italiji. Tako je pančevačko novinarstvo ostalo bez čoveka koji mu je davao pečat bezmalo celu deceniju.

U međuvremenu je nastavljeno kadrovsko jačanje „oslobođenog” „Pančevca”. Na inicijativu rođenu u Komitetu, odnosno Opštinskom odboru SPS-a, na mesto glavnog urednika dovedeno je jedno beznačajno stvorenje, nekakva honorarna dopisnica „Ekspresa”, inače potpuno nepoznat lik među pančevačkim novinarima. S njom u paketu došao je i njen momak, koji je usmeren sprat više, u kancelariju urednika Radio Pančeva. Kada se prvi put pojavila na redakcijskom sastanku, pripitali smo je kakvo iskustvo ima, na šta smo dobili odgovor da je ona ratni dopisnik „Ekspresa” sa Igmana i da je u tim novinama objavila gotovo hiljadu priloga. Njen bojfrend se pohvalio da je on prvi čovek koji se posle generala Mladića popeo na Igman.

Njihovo urednikovanje jedva da je potrajalo mesec dana ili koju nedelju više. Mlada dama em nije imala pojma o novinarstvu em nije ni imala odgovarajuću školsku spremu.

Prema našim normativima glavni urednik je morao da ima završen fakltet, a ona nam je donela diplomu Škole za dečje odgojiteljice iz Đakova. To nismo mogli da uvažimo pa joj je tada bio kraj, kao i njenom dragom, koji je takođe ubrzo smenjen.

Za urednika je potom imenovan Vojo Krkobabić pa se u redakciji odmah lakše disalo. Držao se one „i vuk sit i ovce na broju”, pa tako list nije gurao prst u oko opštinskim političarima, a s druge strane u novinskom delu kuće su uspostavljeni normalni odnosi. On je zaslužan i za povećanje dotacije našem listu.

Na jednom sastanku u Opštini prilikom razgovora o finansijskim problemima „Pančevca” Voji su počela da zavijaju creva kao vatrogasna sirena, pa je to bio najubedljiviji dokaz da nam je neophodna veća materijalna pomoć.

Ja sam unapređen u urednika sportske strane, no konflikti s direktorkom i dalje su bili česti. Ipak, pred kraj ’93. godine „istekao joj je mandat”. Za Dan Republike izdali smo dvobroj, a pošto nije bilo lož-ulja, direktorka nam je naredila da ne dolazimo sedam dana na posao. Živa Grubić, naš pravnik, došao je na genijalnu ideju – dao je direktorki otkaz jer nas je onemogućila da ostvarimo svoje ustavno pravo na rad. Iako smo se radovali sedmodnevnom odmoru, ništa manje nismo bili obradovani njenim odlaskom.

Ona je potom tužila firmu i dobila spor, ali nikad više nije ušla u „Pančevac”. A nije ni imala potrebe jer joj je Batalo sredio mesto dopisnika „Tanjuga” i kancelariju u zgradi Opštine. Na njeno mesto je postavljen Mića Milosavljević i prilike u kući su se sasvim sredile.

Posle pobede DEPOS-a na izborima pred kraj 1996. godine i Gonzalesovog leks specijalisa, kojim su socijalisti naterani da priznaju rezultate izbora, došlo je do promena i u kući. Iako nije loše radio, Vojo je podneo ostavku iz moralnih razloga i zaposlio se u informativnoj službi Rafinerije, a mi smo se dali u potragu za novim glavnim urednikom. Zvali smo Žiku da se vrati iz Italije, ali on to nije mogao da uradi iz porodičnih razloga – njegov sin je upisao školu, a dobio je i novi, nešto bolji posao. Zbog toga je Srbijanka Ivković postala urednik i sledećih šest godina bila na čelu lista. Tako smo najzad ušli u razdoblje demokratije i za nama su ostala ona smutna vremena. O poslednjoj deceniji „Pančevca” i njegovom preživljavanju, kao i o novim niskim udarcima, trebalo bi da piše neko drugi.

Od mene je i ovo premnogo.

(Kraj feljtona)