Pancevac Online

Broj 4437 · 19.01.2012.

Komentari

Usput zabeleženo


Kome je zasmetao SPO?

Devedesetih godina prošlog veka bili su pokretački motor i prednjačili u borbi protiv Miloševićevog režima. Lider te stranke je za mnoge bio „kralj trgova” zbog vatrenih govora, a o tome koliko je Državnoj bezbednosti i sličnim službama bio trn u oku najbolje govori to što je na njega dva puta pokušan atentat.

Na našoj političkoj sceni sigurno nema političke partije i lidera kao što su SPO i Vuk Drašković, za koje se može reći da su prošli put od trnja do zvezda i natrag.

Drašković i SPO su ovih dana ponovo u medijima. Taman kad se učinilo da su ponovo počeli da se konsoliduju i učvršćuju poziciju na političkoj sceni, usledile su vesti da su predsednici nekih odbora te stranke u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji objavili da napuštaju SPO i da traže da Vuk Drašković podnese ostavku. Iako su čelnici SPO-a pokušali to da demantuju i objasne kako su mnogi od tih zahteva sporni i najverovatnije falsifikovani, njihova reakcija nije bila interesantna većini medija.

Čudno je što su zahtevi za Draškovićevom ostavkom i njegovim povlačenjem s vrha SPO-a usledili pošto je podržao Čedomira Jovanovića, LDP i „Preokret”, poput brojnih javnih ličnosti u Srbiji, a posebno nakon toga što je počeo da u medijima upozorava na pogubnost naše državne politike na Kosovu.

Do tada, lider SPO-a nije bio interesantan dežurnim kritičarima.

Zbog toga je nesumnjivo da su zahtevi za njegovu smenu loša i neuverljiva režija onih kojima smeta što Drašković još nije rekao poslednju reč, nije istrošio nesumnjivu harizmu i ne namerava da se povuče iz političkog života.

M. G.


Kapetani ne vole bandži

Ovih dana su posebno odjeknule dve priče u kojima se pristup odgovornosti glavnih likova drastično razlikuje.

Igrom slučaja obe su vezane za turizam. Prva se dogodila u Zambiji na najpopularnijem svetskom bandžidžamp skakalištu visokom 110 metara. Tada je pri skoku dvadesetpetogodišnjoj Australijanki, na opšti užas, pukla sajla, ali je strmoglavi pad u ambis, kao i ubistvene brzake i još ubistvenije krokodile, mlada avanturistkinja volšebno preživela. Nedugo zatim, na drugom kraju sveta, italijanski kruzer „Kosta konkordija” pri obilasku ostrva blizu regiona Toskana nasukao se na hridi. Za razliku od prethodne priče, bilo je i žrtava, a ogromna većina elitnih gostiju doživela je neizbrisivu traumu.

Šta se kasnije događalo? U prvom slučaju je zambijski ministar turizma, kako bi očuvao jedan od retkih nacionalnih brendova, bez oklevanja skočio s platforme i time probio led nakon pomenute nemile scene. Kako i dolikuje pravom vođi.

S druge strane, kapetan nesrećnog broda je, takođe bez previše kolebanja, među prvima skočio na čamac za spasavanje i ostavio preostale putnike na cedilu! Rekli bismo, kako nikako ne dolikuje vođi, a naročito kapetanu, koji po pomorskom pravilu poslednji napušta brod.

Ako ove poučne storije prenesemo na naše okruženje, postavlja se pitanje da li iko pamti nešto slično onom prvom slučaju (Đelićeva ostavka je, ipak, nešto drukčije), a opet, toliko je „kapetana” koji ne samo da su prvi zbrisali sa „sopstvenog broda” nego su ih prethodno potpuno ojadili i faktički potopili! Takve „brodolome” beležimo i u Pančevu, kada su pojedinci na „hridi” tranzicije svesno nasukali „Azotaru”, „Mlekaru”, „Slobodu”, „Vojvodinu”, „Dolovo”... i bezbrižno zbrisali u nepoznato.

J. F.


Biti privatnik u Srbiji

Iz meseca u mesec u Pančevu je sve više zatvorenih privatnih firmi, prodavnica i praznih lokala s natpisima „za izdavanje”. Na slabe pazare žale se svi, pa čak i oni koji su nekada bili veliki i uspešno poslovali. Biti privatnik u ovako neizvesnoj situaciji sve više je nemoguća misija jer oni koji žele da se legalno bave nekim biznisom moraju svakog meseca da plaćaju državi brojne poreze, takse i doprinose, a da bi to mogli, prvo je neophodno da dovoljno zarade.

Umesto da olakša preduzetnicima i privatnom sektoru, država im sve više otežava i stalno nameće nove obaveze. Treba napuniti rupe u državnom budžetu i obezbediti novac za administraciju, reprezentaciju i mnogobrojne agencije.

Na prognoze da bi privatni sektor mogao da bude šansa za naš razvoj i da ublaži sve veću nezaposlenost kao da su svi zaboravili. Zbog toga ne treba da čudi što učesnici anketa o najpoželjnijim radnim mestima na prvo mesto stavljaju državnu upravu i javno-komunalna preduzeća, i što je umesto preduzetničkog duha za većinu Srba san snova kancelarijska stolica, sigurna plata svakog meseca i državna služba.

Kroz nekoliko meseci biće održani izbori. Političke partije pokušaće u svojim kampanjama da animiraju sve građane da izađu na birališta i da im poklone poverenje.

Biće zanimljivo videti kako će pokušati da za svoje programe pridobiju ljude koji su prethodno izgubili svaku nadu da se u Srbiji može raditi pošteno i opstati na tržištu u teškim uslovima.

M. G.