NAŠA GOŠĆA: NATAŠA DRAKULIĆ, DRAMATURG
DRAMATURGIJA – ŽIVOTNI IZBOR

Svi koji su 16. jula u 20 sati posetili pančevački Studentski dom mogli su da pogledaju premijeru monodrame „Frensis Farmer”, rađene po scenariju Nataše Drakulić, studenta četvrte godine dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Nataša Drakulić je rođena 1979. godine u Bihaću i odrasla je u Hrvatskoj, u Lici. Od 1994. živi u Beogradu. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu 2001. godine, ali je njena ljubav prema filmu prevagnula, tako da je, umesto da se bavi političkom analizom, život posvetila svojoj najvećoj ljubavi – dramaturgiji, upisavši studije na Fakultetu dramskih umetnosti 2000. godine.

PANČEVAC:Zašto ste se opredelili da napišete dramu koja se bavi životom Frensis Farmer?

DRAKULIĆ: Glumica koja u predstavi igra ulogu Frensis Nataša Balog zamolila je da za nju napišem scenario za ovu monodramu. Pošto sam od nje dobila materijal o biografiji ove holivudske dive, uplašila sam se da neću uspeti da napišem tekst koji neće oskrnaviti poentu lika Frensis Farmer i svega što ona i danas predstavlja. NJen život je bio izuzetno bogat tako da, kako god se pristupi materijalu njene biografije, nešto ostane nedorečeno.

Pre nego što sam počela da radim na ovoj drami, nisam mnogo znala o Frensis Farmer, osim da je imala kratku holivudsku karijeru, da postoji pesma grupe „Nirvana” koja je posvećena njoj i da je lider te grupe, Kurt Kobejn, po Frensis Farmer nazvao svoju ćerku. Pošto sam se upoznala sa životom ove holivudske dive, postala sam fascinirana njenim likom i njenom sudbinom, tako da je moj entuzijazam za rad na ovom komadu sve više rastao. Frensis je bila najbuntovnija holivudska diva svih vremena, koja je zbog nepristajanja na društvene norme i stereotipe, kao i zbog koketiranja sa ateizmom, anarhizmom i komunizmom, što je u vreme njenog stvaralaštva bilo izuzetno opasno u Americi, konstantno dolazila u sukob sa svojom okolinom. Nakon hapšenja, zatvorena je u mentalnu ustanovu u kojoj joj je izvršena lobotomija, koju je odobrila njena majka, što je Frensis Elenu Farmer „ubilo” mnogo pre nego što je ona zaista umrla. Inače, ova fascinantna osoba rođena je u Sijetlu 1914. godine. Lobotomija joj je izvršena 1949, tako da je ostatak života do 1970. provela u anonimnosti.

• Kako ste zadovoljni ostvarenom saradnjom na realizaciji ovog projekta?

– Saradnja je bila fenomenalna kako sa glumicom, tako i sa ostatkom ekipe. Piscu teksta je uvek interesantno da gleda kako ono što je napisao oživljava na sceni. Čitav projekat je urađen u produkciji Doma omladine Pančeva. Očekujem da će svoju beogradsku premijeru predstava imati na Festivalu monodrame na zemunskom Gardošu.

• Koja su vaša najznačajnija ostvarenja u domenu dramaturgije?

– Ovo je druga predstava koja je urađena po tekstu koji sam napisala, a na jesen očekujem premijeru treće. Želja mnogih pisaca je da po njihovom tekstu bude snimljen film, a ja se nadam da će uskoro započeti snimanje prvog od tri celovečernja filma po mom scenariju. Snimanje po jednom od ta tri scenarija je prekinuto zbog nedostatka novca, ali se nadam da će taj film dočekati neko bolje vreme i konačno „ugledati svetlost dana”. Uspostavila sam izuzetnu saradnju sa Radio Beogradom u vezi s radio-dramama, kao i sa Dečjim kulturnim centrom. Trenutno se najviše bavim pisanjem scenarija za dečje programe i mislim da ću ka tome usmeriti svoju profesionalnu karijeru ubuduće, ali postoji mogućnost i da ostanem predavač na Fakultetu dramskih umetnosti, naravno posle završenih postdiplomskih studija. Ako nađem dobrog supruga, možda ću roditi petoro dece i biti dobra žena i domaćica (smeh).

M. Mandić

 
   
     
 

NAŠ GOST: PETAR ANDREJIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK „STARČEVAČKIH NOVINA”
DESET GODINA SEOSKIH NOVINA
KOJE NEMAJU CENU

Oni koji pažljivije prate sednice našeg lokalnog parlamenta dobro znaju za odbornika Petra Andrejića. Poznat im je kao aktivan član DS-a, a naročito kao borac za interese seoskih mesnih zajednica. Mnogi Pančevci, koji su nezadovoljni radom svojih mesnih zajednica, njega navode kao pozitivan primer. Kažu: „Tako kako se on bori i angažuje za svoje Starčevo, tako se bori i angažuje odbornik za sredinu koja ga je izabrala.” Malo manje je poznato da je Andrejić istovremeno osnivač i glavni i odgovorni urednik najdugovečnijih seoskih novina u državi.

PANČEVAC : „Starčevačke novine” ovih dana obeležavaju desetogodišnjicu izlaženja. Seoski list, mesečnik, koji se prvi put pojavio juna 1994. godine i u čijem podnaslovu stoji da „nema cenu”, izdao je dosad 122 broja. Kako je sve to počelo?

ANDREJIĆ: Prvi broj „Starčevačkih novina” je izašao kao podlistak u „Novom Pančevcu”, a to je bio projekat Đorđa Zojkića, tadašnjeg vlasnika ovog lista. Starčevo je imalo tu priliku da prvo započne, a posle nas su krenuli Omoljčani i Novoseljani. Kao podlistak, novine su izlazile sve dok je izlazio i „Novi Pančevac”, ali prekida nije bilo. Nastavili smo da ih objavljujemo, prvo uz pomoć Bogdana Mrvoša, tadašnjeg sekretara Zajednice književnika, potom Radiše Nikolića i njegove firme „Dukat”, a onda smo osnovali nevladinu organizaciju koja se pojavljivala kao izdavač. Poslednjih nekoliko meseci izdavač je „Kreativni kulturni klub”.

• Koliki je tiraž i kakva je čitanost „Starčevačkih novina”?

– Tiraž je u početku zavisio od tiraža „Novog Pančevca”, a kasnije, kada više nismo bili podlistak, štampali smo 300–400 primeraka. Negde 1997. godine tiraž se ustalio na 800, a danas štampamo i čitavih hiljadu komada. Od početne četiri stranice A-4 formata došli smo do sadržajnih novina na prosečno 32 strane. Interesantno je da su novine besplatne i tako će biti sve dok nam Mesna zajednica Starčevo bude pomagala. Redakciju je dugo sačinjavao samo urednik i fotoreporter, a danas imamo desetak stalnih saradnika i mnogo onih koji pomažu s vremena na vreme. Saradnike koji nam redovno šalju svoje priloge, imamo čak i u Nišu i Zagrebu. Starčevci su prvo zazirali od novina, snebivali se da za njih daju izjave, a danas se one bukvalno razgrabe – prave se čak i spiskovi onih za koje se obavezno rezerviše i ostavlja primerak.

• Da li su i „Starčevačke novine” imale sve one probleme koje sa sobom nosi nezavisno i objektivno novinarstvo?

– Pamtim jedan događaj iz 1996. godine, kada smo se suočili sa nesvakidašnjim primerom kršenja prava na informisanje. Tadašnji mesni odbor, u kome su bili članovi SPS-a, doneo je zvaničnu odluku da se „Starčevačkim novinama” „obustave sve informacije”!? Takva nestatutarna odluka izmenjena je tek posle dva meseca i naloga SO Pančevo da se novinarima omogući pristup informacijama. Sličnih tragikomičnih situacija ima i danas. Nedavno sam imao jedan verbalni duel s predsednikom Mesnog odbora „G17 plus”, posle koga umalo nije došlo do fizičkog obračuna. A čovek je bio nezadovoljan samo jednom objavljenom, a istinitom informacijom! Standardi prema javnosti i javnoj reči kod nas se vrlo teško menjaju.

• Imaju li ovakve novine budućnost i može li ovo iskustvo poslužiti kao „pelcer” i drugim opštinama u Srbiji?

– Dovoljno je reći da mi postojimo već deset godina. Volim da kažem: „Pančevac” je najstariji kod nas, a odmah iza njega su „Starčevačke novine”. Naša ciljna grupa su događaji i ljudi koji žive u još manjoj sredini nego što je opština. Ali ne samo to: kao novine bili smo i na mnogim mestima na kojima se nisu nalazile i mnogo veće medijske kuće. Bili smo u Lučanima 2000. godine, u severnoj Albaniji, u Dubrovniku, Crnoj Gori, na rok koncertima i svuda gde je bilo nečeg interesantnog. Drugim rečima, gde god sam ja, tu su i novine. Nama se nikada nije dogodilo, na primer, da nemamo dovoljno materijala za broj i mislim da ovakvi listovi imaju budućnost, naročito kada se bude poboljšala opšta ekonomska situacija. A za sličan primer u Srbiji, kao što su seoske novine u našoj opštini, zasad još nisam čuo.

Z. Spremo

 
   
     
 

DNEVNIK JEDNOG SUGRAĐANINA
SUNČANO S KIŠOM
Piše: Ivan Nedeljković

Četvrtak, 10. jun

Pet sati ujutru, mala napomena da će ovaj raspored rada važiti za sve naredne dane, te ga neću ponavljati. Dakle, „micubiši”, ja i „Kridensi” krećemo po „robu” u Dubovac. Čim se prođe selo Gaj, pejzaži počinju da oplemenjuju čak i ovakvu „njušku” kao što sam ja. Prošlo je vreme kovilja koji je nežno milovalo polja oko Šumarka, ali zato livadsko cveće je sada u punom koloritu. A onda Dunav ogromne širine, žuljevite ruke mojih prijatelja, snabdevača, tj. ribara s kojima delim životnu filozofiju o kojoj su pisali Hemingvej, Selin, a pogotovu Knut Hamson. Siguran sam da moji ribari toga nisu svesni, ali to im daje posebnu draž da je naivna percepcija realnosti težak rad koji muški podnose. Naravno, svuda ima izuzetaka, kao što je i u političkom životu. Navešću primer DSS-a. Posle osam sati ujutro sledi trgovina, uzimanje – davanje, do 17 sati, a krevet je namešten da se iskoristi oko 21 sat.

Petak, 11. jun

Naravno, sličan dan prethodnom, s tom razlikom što mi petkom dolazi polaznik u prvi razred, to jest moj sin Aleksa. On kod tate ima kućnog psa zvanog As, s tim što ga hrani i fekalije čisti tata. Tog istog dana prešao sam 620 km šibajući Sremom, Beogradom i velikim delom južnog Banata, te sam morao da zamolim majku da mi ode po sina. Naravno da imam grižu savesti zbog toga i naravno da mi je krivo što ne provodim više vremena sa detetom i sa Lidijom, s njima delim najveću radost, ali to je sam život. No, situacija je vrlo jednostavna. Moram da spasavam posao koji je za sto dana nove vlade zapao u takvu krizu u kojoj nisam bio ni 1999. godine za vreme rata, ni početkom 2000. u vreme cijanida. ’Ajde da nazovemo prvih sto dana nove vlade vreme cijanida.

Subota, 12. jun

Ne smem da napišem šta popijem ujutru, jer mi je to zabranio Nenad Živković, koji je naravno demokratičan čovek. Prosudite sami. Naravno nije alkohol, ni tome ništa slično, jogurt je u pitanju, a zašto je on baš izjavio da mu to smeta – citiram ga: „Nemoj da mi pišeš ustao sam, popio svoj omiljeni jogurt”, nije mi jasno. Pade mi nešto na pamet: imam onog što dok priča samog sebe trankvilizuje, a do juče je govorio nož, Virovitica, Karlovac, Virovitica. Taj ne može ni svoje birače da ubedi da se promenio, jer ovi brate makljaju članove Demokratske stranke gde god stignu. Pa kako onda nekog drugog da ubede u tu „svoju” promenu? On čak poručuje da će da sarađuje sa Zapadom, sa Istokom, i da svi jedva čekaju da ga vide u svetu. To je onaj isti što je predskazao premijerovu smrt, što je tražio 1999. da se nastavi rat i surovo kažnjavanje ovog naroda. Bull shit.

Ipak, nisam baš takvo zlopamtilo, ali neke stvari nikako ne smeju da se zaborave, zaobiđu, ne samo zbog nas nego zbog onih koji dolaze i možda prvi put danas glasaju, te moraju da znaju s kim imaju posla. Sve svoje nade moramo da polažemo u demokratskog kandidata, namerno ne govorim demokratske kandidate, jer je to samo jedan – Boris Tadić. E, danas je došla i Lidija sa savetovanja iz Budve, dobro raspoložena i to se prenosi i na mene, te na trenutak zaboravljam ovu predizbornu skepsu.

Nedelja, 13. jun

Izbori. Onaj trankvilizirani se obraća i očekuje glasove „običnog” čoveka. Gledam se u ogledalu... Oči, nos, usta, uši, zašto sam ja pa toliko neobičan ako su oni obični, i ko smo to „mi”, a ko su oni drugi? Uvek oni i mi. Tako od Drugog svetskog rata naovamo, i to ne bi bio tako veliki problem da istovremeno „mi” ne želimo da istrebimo „one”. Možda je to samo jedno od pitanja o demokratiji. Šta da radim, uzimam kosilicu da pokosim travnjak i da se malo saberem, te razmišljam i o noćašnjim utakmicama u kojima je u jednoj Portugalija na bar moje veliko iznenađenje izgubila od Grčke, a u drugoj Španija uradila ono što je i trebalo – pobedila. Veliki derbi Engleska–Francuska. Mnogo simbolike ima u toj utakmici, a i prošlost nam govori da je to tako.

Vodim Lidiju i decu u „McDonalds”, tj. na izlet kako to Aleksa kaže svom drugu Milanu koji ide sa nama. Momci idu po zasluzi jer su mi pomogli pri košenju trave. Tako je to, uvek neko nekog uslovljava za nešto, u ovom slučaju to sam ja. Pavlovljev refleks.

Glasam za Borisa, a posle mene ulaze „obični ljudi” s onim seljačkim šeširićima. Kasno je za diverziju. Nikolić je dobio ono što je dobio na izborima, Boris me je prijatno iznenadio, a bogami i Maršićanin. Svi relativno dobri sportisti znaju da se u utakmicu ulazi s najboljim timom, odnosno najboljim kandidatom. Svako taktiziranje dovodi do onoga što je danas doživeo DSS.

Ponedeljak, 14. jun

Kada sam bio mlađi, verovao sam da je 10, odnosno 15 godina dug period i da se mnoge stvari mogu promeniti nabolje, da će onaj nelagodan osećaj kada se kolima vraćaš iz Nemačke u Srbiju za to vreme nestati. Zatim prođu 20 godina i ti ne ideš u Nemačku ne zbog tog nelagodnog osećaja (sramote), već zato što ti ovi čak i ne daju da odeš u inostranstvo. Tom zapadnom svetu naša deca manje pripadaju nego što smo mi u vreme socijalizma. I zato treba da nas je sramota pred njima i da pokušamo da pobedimo tu svoju gordost, mizantropiju, zavist prema tuđem uspehu i tek tada ćemo naći svoj put ka Evropi. Borisov relativno dobar rezultat mi daje malo više nade za to. Koštuničino cinculiranje da podrži demokratskog kandidata je još jedno u nizu grešaka koje ovaj čovek čini kao da je izabrao savetnike iz redova DS-a. Jer šta on čini sada. Ako on za dan, ili tri, ili pet, podrži Borisa u tom periodu odlučivanja šta da radi, on je već oterao mnoge ljude da zaokruže Borisa.

Utorak, 15. jun

„Metalika” u Beogradu.

Konačno jedan veliki koncert koji Amerikanci u suštini nazivaju „šou” što to zaista i jeste. To je žestoka svirka koja fantastično kanališe negativnu energiju, a uostalom i frontmen grupe DŽejms to kaže: „Leave it here right now together with us!” („Oslobodite se te negativne energije zajedno sa nama”). Rezultat je sladak umor. Momci su pržili dva i po sata pred frenetičnom publikom i na samom kraju su zvučali kao na početku. Osećali smo se kao da samo na trenutak pripadamo tom velikom svetu. A nadam se da su se tako osećali i članovi benda „Metalika”. Pure energy.

Sreda, 16. jun

Zaključujem ovaj nedeljnik mučenjem na kompjuteru i povremeno poželim da mi je motika u ruci i da radim prvo kopanje kukuruza. Nadam se, da sam bar za kratko približio svet u kome se ja krećem i ono malo ljudi koje zaista volim.

Autor je otac, dečko i vlasnik budućeg koncerna „Mare adriatico”

 
   
     
 

FOTOGRAFIJE STARIH MAJSTORA
(Iz albuma Ivana Đurđeva)

IGNJATOVIĆI IZ BRESTOVCA

Na fotografiji slikanoj oko 1930. godine u Dobrici vide se supružnici i troje dece, članovi porodice Đurđev, koji nose špicname Grošićevi. S leva posmatrano stoji Smilja Đurđev, udata Čikić (1927–2001), Milan (1898–1935), koji je bio obućar i imao radnju u ovom selu, Verica (1920–1936), koja je preminula od tuberkuloze, Ivanka, devojačko Žebeljan (1904–1976), domaćica i Radislav (1929) radnik i poslovođa u prodavnici kod „Ćupe” u Pančevu.

Po detaljima iza fotografisanih osoba može se zaključiti kojim se poslom bavio Milan Đurđev.

· · ·

Redakcija lista „Pančevac” poziva građanke i građane Pančeva i okolnih sela da donesu bar 80 godina stare fotografije koje čuvaju u svojim porodičnim albumima, a na kojima su ovekovečeni njihovi preci ili za to vreme karakteristične situacije, običaji, porodična slavlja i drugi važni događaji. Nakon skeniranja fotografije će odmah biti vraćene vlasnicima. Poželjno je da donosioci fotografija znaju osnovne podatke – ko je na fotografiji, kada je ona načinjena i ko je bio fotograf, kao i druge detalje. Donosioci fotografija mogu da se obrate novinarima „Pančevca” svakog radnog dana od 10 do 14 sati u prostorijama redakcije (Ulica Žarka Zrenjanina 1) ili na telefon 301-150. Redakcija „Pančevca” unapred zahvaljuje na saradnji.

 
     
     
  « Prethodna strana: Sport Sledeća strana: Završna »