Pancevac

DNEVNIK JEDNOG SUGRAĐANINA
AB OVO
Piše: Dušan M. Milojević

Četvrtak, 20. maj

Pre nego što je otcupkala za mamom, trogodišnja ćerka mi je rekla: „Tata, što si lep”. Hm, da ima deset godina više, zabrinuo bih se za njeno mentalno zdravlje ili bih pomislio da joj nešto treba. Ovako, šta mi preostaje nego da joj verujem. Stari Hese se dobrih 15 minuta borio sa Hipnosom i na kraju pobedio. Prijaju mi njegove reči. Nekada su mi kao čekić udarale u glavu, a sada ih uzimam s punim pravom, kao razmaženo dete čokoladu. Sati jednostavno nestaju i ja, uz još nekoliko sitnica, pakujem Hermana u torbu, telefonski podnosim raport ženi i krećem iz stana jer me čeka druga. Ne žena nego smena. Benzinska pumpa... Nešto kilometara van grada, fino, bezbedno mesto, dok se ne spusti noć, kurjaci ne urlaju. Još nas nisu posetili ni oni sa fantomkama i revolverima.

U internom listu čitam da na licima prodavaca nedostaje osmeh. Milina, nema šta. Dolazim u iskušenje da odstojim na nekoj promaji i zakačim facijalis. Izgledao bih baš slatko i nasmejano dok odvrćem čepove i nekontrolisano se trujem. Možda ću i prvoj mušteriji koja mi kaže „dobar dan” da poklonim sto evrića... Nisam u velikoj opasnosti da ih izgubim. Istini za volju, danas i nisu tako loši. Ne pljuju daleko, tu odmah pored kola, a kake iza pumpe... Kulturo... Neću više o tome, ako mi mušterije i komarci dozvole, vraćam se Heseu, a posle Hesea se vraćam kući. Dete spava, žena je premorena, ali čeka. Čekanje je sudbina žene.

Petak, 21. maj

Pet sati, moja ubrzana, predivno jutro... Oduvek sam mislio da je čovek najbolji način da se nešto uprlja, a sad vidim da postoje i druge, ništa lošije mogućnosti. Vetar donosi raskošan buket sastavljen od različitih vrsta smrada. U svakodnevnoj, tradicionalnoj trci otrova pod pokroviteljstvom Rafinerije, „Azotare” i „Petrohemije” koja ima blago simboličan naziv „pravimo vam karcinom”, do mene je prvi dogmizao favorit „Azotare”, amonijak. One, mnogo otrovnije, bez mirisa i ukusa, ne računam. Kakvi su to otrovi kada ne smrde? Zaista, ali zaista, ovaj grad bi na dva kilometra od svakog ulaza morao da ima tablu veličine tri sa tri na kojoj je nacrtana mrtvačka glava. Da je Alijansa najgore đubre ovog grada satrla tako da ne ostane kamen na kamenu, bez šansi da se ikada oporavi, oprostio bih im i da sam pri tom ostao bez obe noge. Tužiću ih...

Jedna gospođa mi je elegantno pružila ključeve kroz otvoren prozor. Imala je samo malo crnila ispod noktiju. Možda je sebe tako sprečavala da ih grize? Jerneje, malo šta se promenilo... Uveče me žena obaveštava da je naša ulica dobila nov naziv. Ona jadna vapi iz sveg glasa za novim kontejnerima i ne dobija ih, a dobije ime koje nije tražila. Svašta. Glava mi puca od bolova. Dobri moj Bože, šta smo to danas udisali?

Subota, 22. maj

Danas sam slobodan, tj. ne radim. Interesantno je kako se u glavama ljudi pojam slobode izjednačava s pojmom nerada. Znači li to da su oni koji rade neslobodni? Na stranu svako teoretisanje, ali dok god biće nema mogućnost izbora šta, koliko i da li će raditi, ono nije slobodno. Ja sam takođe jedan od onih koji smatra duh primarnim, ali i telo se nešto pita. Nažalost. Nema šta, baš sam filozofski raspoložen. Kriv je kum Đole koji je pre neki dan komentarisao kako nikog neće zanimati što telo ć prelazi rastojanje od tačke A do tačke B praveći besmislene pokrete. Daj im nešto svoje „iznutra”, rekao je. Nisam siguran, kume, da će im se to svideti. Dosta im je mraka. Moraću da nađem neki kompromis, koliko god to bedno bilo.

Bivajući pater familijas, donosim odluku da se ide u zoo-vrt. Uglavnom zbog deteta. Ja sam se majmuna i hijena u životu nagledao, više mi nije potrebno. I gotovo da je lepo... Samo da slon nije tako tužan. Da lav nije tako mršav. Da majmun ne pljuje po ljudima, mada verujem kako ima dobre razloge za to. Dete me pita zbog čega su životinje u kavezu. „Je l’ zato što imaju strašne zube?”, pita. Ne znam, dušo. Postoje mnogi koji imaju još strašnije zube, pa nisu u kavezu.

Nedelja, 23. maj

Budim se jer me neko veoma mali i kovrdžav vuče za nos. Moj zlatni švajcarski satić. Dragocen... „Šta bi ti, malecka?” Da budem hiperpinokio? Ovaj nos je više nego dovoljan za to. Pre podne nestaje u ispijanju prve kafe, igri sa detetom i razgovoru sa ženom. Ah, da. I u spremanju za posao. Nedelja je dan koji je dobri Bog odredio za odmor. Sebi i još nekima... Još jedan u nizu kanona koji za mene ne važi. Ovog puta ne mojom voljom. Na posao stižem na vreme i od tog trenutka dan, sve do večeri, počinje lagano da me davi i mrcvari. Ovaj, inače tmuran dan, na neki način je ustreljen i sada postoji samo mrtav, nepokretan, čekajući da bude sahranjen. Prisutni na sahrani ozbiljnih lica i nepomični čekaju trenutak spuštanja pokojnika u raku. Deo rituala „kazivanja zbogom pokojniku” podrazumeva i zaključavanje pumpe. Uskoro ću biti kod kuće. Dve trećine porodice me dočekuju živo i živahno. Da, ovaj protivotrov mi je bio potreban...

Ponedeljak, 24. maj

Evo ponovo ubrzane smene, tog devijantnog čeda neke od civilizacija. Nekako istovremeno na pumpu stižemo kolega, ja i „dresirana” roda. Kolega mi kaže da već danima šeta oko pumpe, ali je ja danas vidim prvi put. Stvarno je mirna. Prilazim joj veoma blizu, ali ne reaguje. Hm, ljudi su dresirali ptice da hvataju ribu, pa zbog čega ja ne bih morao da dresiram rodu da hvata žabe za mene. Već vidim sebe kao jednog od najvećih biznismena ovih krajeva. Izvoz žabljih bataka u Italiju cveta. Firma „Roda & Roda” postaje noseći stub ove zemlje i ja se kandidujem za predsednika... Sve što mi je potrebno je još nekoliko ovako lakovernih ptica. Šalu na stranu, plašim se da jednoga dana na veoma bolan način ne shvati da ljudima ne treba suviše verovati...

Utorak, 25. maj

Tačno u deset sam bio na „Plinari”, gde je trebalo da nas meštri znanja uvedu u misteriju rukovanja fiskalnom kasom. Ta sprava je izuzetno efikasna i cenim da neće mnogo usporiti posao na pumpi, jedva pet do šest puta. Zabavlja me pomisao na sve što mislim da će se dešavati, mada ne verujem da će to biti zabavno onima koji budu kupovali benzin. I čekali... Spremali smo dete za prvu priredbu. Lepa je kao lutka. NJena majka takođe. Za mene se može svašta reći, osim da izgledam lepo. Uzgred, dobijam zabranu obuvanja iznošenih patika. Moje cinično „ja” se buni, ali malograđanin pobeđuje. Nije čudo da je jači kada ga nedeljom hrane supom i rinflajšom. Krećemo... Gledam svoje dete kako još uplakanih očiju peva i igra i bivam ispunjen imbecilnim ponosom. Uvek je tako. U povratku svraćamo na šlag.

Sreda, 26. maj

Pa ne gledam ja u kristalnu kuglu da bih znao šta će se danas desiti. Opis jutra – radno. Kafa – loša. Stanje subjekta – napeto, neodmorno. Telo znojavo. Psiha očajna. To bi bilo to. Završavam, spremam se polako da krenem. Svako čitanje mojih tekstova zakonom je kažnjivo. Ako nije, biće...

Autor teksta je mračan kao noć i težak kao crna zemlja.
U svakom slučaju ovo je mojih sedam dana i kakvi god da su,
draži su mi od onih drugih sedam dana koji će jednom neumitno doći.

	NAŠA GOŠĆA: NADA VODENIČAR, NOVINAR I RADIO-PEVAČ NEMA VIŠE BEĆARCA U MOME SOKAKU Nada Vodeničar živi skoro čitav život u Crepaji. Po zvanju je profesor književnosti, po zanimanju novinar, ali njena najveća ljubav je vojvođanska srpska narodna pesma. I to ista ona pesma, koje smo se, svesno ili ne, odrekli i zaboravili je. Stariji je znaju kao vrsnog interpretatora vojvođanske pesme, a mlađi kao novinara nedeljnika „Ekonomist”. PANČEVAC: Kada ste se prvi put susreli s vojvođanskom srpskom narodnom pesmom? N. VODENIČAR: Bilo je to veoma davno, krajem 1936. godine, kada sam se rodila, pa su roditelji pevali i radovali se svojoj kćeri. Oni su bili učitelji i uvek se pevalo u kući. Još kao devojčurak sam nastupala na priredbama u osnovnoj školi i kasnije. U Mokrinu na priredbi radio-pevača imala sam čast da prvi put nastupim i to je za mene bila velika stvar. Kasnije se sve desilo slučajno. Otišla sam u Beograd na studije, Mija Krnjevac me je čuo i pozvao na audiciju za Radio Beograd, gde sam napravila prve korake kao pevač. Bilo je to u jesen 1956, ali sam tek 11. maja 1958. imala svoju prvu emisiju s Jovanom Miloševićem, duetom Živka Milošević – Lela Aleksić i naravno s Vlastimirom Pavlovićem Carevcem, „čika-Carem”, i njegovim Narodnim orkestrom. • Kako to vojvođanske pesme, a na Radio Beogradu? – Tek 1960. sam počela da snimam za Radio Novi Sad, zahvaljujući tome što je čika Sava Vukosavljev, učitelj, aranžer i dirigent Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, sreo moga tatu, učitelja, i prekorio ga zato što mu ćerka peva u Beogradu, a ne u Novom Sadu. Tako sam ja otišla, a saradnja s Radio Novim Sadom trajala je do 1976, kada su oni prestali da me pozivaju. Verovatno su imali veliki broj pevača interpretatora vojvođanske pesme. Ovo govorim s ironijom, jer mislim da su mnogo doprineli da se srpska narodna pesma iz Vojvodine jednostavno izgubi u narodu. Ja živim u Crepaji, a nema bećarca u mojoj Crepaji, nema „Sjaj, meseče, večeras” u mojoj Crepaji, i moji Crepajci se uopšte ne vesele uz ove pesme, nego ima nekih drugih, koje i ne pratim. Ali tek pred zoru, kada im proradi ona krv južnobanatska, kreću s našim pesmama. Moja ljubav je pesma. I tu pesmu ne može da mi oduzme niko, ali ovom narodu može. I oduzeta mu je! Naravno, tu izuzimam nacionalne manjine, koje su zadržale i neguju svoju pesmu. A naša nacionalna muzika cenjena je svugde u svetu, samo ne kod nas. Zašto? Da li smo mi toliko pametni da više volimo grčku, tursku i neku orijentalnu muziku ili smo toliko naivni? • Kako je u ono vreme bilo biti radio-pevač? – Znate, kada uđete u studio, noge vam se odseku i nije baš prijatno kada znate da vas sluša mnogo, mnogo sveta. Ja sam prisustvovala tim živim emisijama, ali nisam pevala, nas su pripremali, a mi smo dolazili i slušali. U to vreme pevalo se na kvalitet, ne na kvantitet. Pevač je pevao pesme svog porekla, 15-20 pesama, i to je bila njegova uža specijalnost. Nije se išlo na sve – sve „čika Car” nije dozvoljavao. Na Radio Novom Sadu sam zatekla briljantnog Janiku Balaža i 17 tamburaša, s kojima sam nastupala na turnejama i snimila 50-60 trajnih snimaka. Na pločama ima malo mojih snimaka; četiri male ploče i nekoliko velikih s više pevača zajedno. • Da li danas pevate? – Skoro sam bila s kolegama u restoranu i malo pevala, a ljudi su se čudili zašto sam ostavila pevanje. Pa, jednostavno, bavim se analitičkim novinarstvom, koje zahteva celog čoveka, a pevanje i dalje negujem. Rado bih ja danas zapevala, samo kada bih imala uslova. Nadam se da ćete vi, Pančevci, napraviti ponovo Veliki tamburaški orkestar Radio Pančeva, koji je rasformiran 1999. godine. To je prava šteta. Napravite ga, pa da mi počnemo ponovo da pevamo naše vojvođanske pesme. S. Janoš


	NAŠA GOŠĆA: ALEKSANDRA KOSTIĆ, PI-AR MENADŽERKA HOTELA „ATLANTE STAR” U RIMU U PRAVO VREME NA PRAVOM MESTU Kaže da joj je ovde bilo grozno i da je morala da ode. U Engleskoj je radila kao konobarica. NJen san o Americi ostao je nedosanjan zato što nije dobila vizu. Sebe je pronašla u Italiji. Pančevci je zovu Pipica, a Rimljani joj tepaju Ale. Ona je Aleksandra Kostić. – Završila sam Gimnaziju, upisala Višu turističku u Beogradu, dala pet ispita i odustala. Želela sam da se bavim turizmom, ali ne u našoj zemlji. Preko interneta sam upisala jednogodišnju školu za hotel menadžment u Rimu i tako dobila vizu za Italiju. Otišla sam tamo kod drugarice i krenula na predavanja. Prvih šest meseci govorila sam samo engleski – priseća se naša sugrađanka. Da li zato što je stranac ili možda zbog toga što nije tečno govorila italijanski, tek škola samo njoj nije našla hotel u kome bi odradila šestomesečnu praksu. – Rešila sam da ga potražim sama i sreća mi se osmehnula već prvog dana. Ušla sam u jedan porodični hotel i pitala da li mogu da odradim staž kod njih. Rekli su mi da dođem u ponedeljak. Tako sam počela da radim na rezervacijama. Kasnije se ispostavilo da sam bila jedina iz razreda kojoj su tu praksu i platili – priča Aleksandra. Tada je, kako kaže, prvi put bila u pravo vreme na pravom mestu – u hotelu „Atlante star” u Rimu. Hotel je izgradila jedna italijanska porodica pre 40 godina i smešten je u samom srcu grada, na svega tri minuta od Vatikana. Ima četiri zvezdice i 70 soba. Autentična tapiserija, mermer i elegantan stilski nameštaj doprinose očaravajućoj atmosferi i izdvajaju „Atlante star” od modernih, hladnih hotela koji se u poslednje vreme grade u glavnom gradu Italije. Izvanredan pogled na baziliku svetog Petra i panoramu Rima koji se pruža iz restorana na krovu ostavlja bez daha turiste iz celog sveta, ali i ekipe svetski najpoznatijih televizijskih stanica koje ovde često borave. – Radila sam oko godinu dana na rezervacijama, kada je devojka koja je bila Pi-Ar hotela otišla. To je posao koji sam oduvek želela, pa sam bila presrećna kada su mi ga ponudili. Volim da kažem da je to bio drugi put da sam bila u pravo vreme na pravom mestu! Radim šest sati dnevno, nekada manje, nekada više. Najviše mi se dopada upravo sloboda koju imam u organizovanju svog vremena i radnog dana, koji počinje oko 9.10. Pre podne imam sastanke s turističkim agencijama, dok sam po podne obično u kancelariji za računarom. Posebno su interesantna putovanja na sajmove turizma, gde prezentujem hotel agencijama iz celog sveta. Tim povodom ove godine sam posetila Brisel, Milano, Napulj i Feraru – kaže naša sagovornica. Aleksandra u slobodno vreme odlazi u bioskop i kupovinu. Pošto je udaljena svega pola sata vožnje od mora, odnosno sat vremena od najbliže planine, neretko vikende provodi u prirodi. Kao dete često je s roditeljima letovala u Italiji, tako da je voli odmalena. Ne muči je nostalgija i ne planira da se vrati. – Rim je divan, ima super klimu i ljudi su opušteni. U Milanu je već drugačije, oseća se razlika. Zato mi se ni Ipsvič nije dopao, Englezi su hladni. Sviđa mi se ovo što sada radim. Putujem i svakodnevno upoznajem mnogo ljudi. Jednog dana ću sigurno preći u neki lanac hotela jer u porodičnom ne mogu mnogo da napredujem. Do tada sakupljam iskustva i trudim se da uradim što više sajmova. U Pančevo dolazim jednom do dva puta godišnje. Moj život je u Rimu, ovde sam samo u prolazu – završava Aleksandra. L. Butković


	DNEVNIK JEDNOG SUGRAĐANINA AB OVO Piše: Dušan M. Milojević Četvrtak, 20. maj Pre nego što je otcupkala za mamom, trogodišnja ćerka mi je rekla: „Tata, što si lep”. Hm, da ima deset godina više, zabrinuo bih se za njeno mentalno zdravlje ili bih pomislio da joj nešto treba. Ovako, šta mi preostaje nego da joj verujem. Stari Hese se dobrih 15 minuta borio sa Hipnosom i na kraju pobedio. Prijaju mi njegove reči. Nekada su mi kao čekić udarale u glavu, a sada ih uzimam s punim pravom, kao razmaženo dete čokoladu. Sati jednostavno nestaju i ja, uz još nekoliko sitnica, pakujem Hermana u torbu, telefonski podnosim raport ženi i krećem iz stana jer me čeka druga. Ne žena nego smena. Benzinska pumpa... Nešto kilometara van grada, fino, bezbedno mesto, dok se ne spusti noć, kurjaci ne urlaju. Još nas nisu posetili ni oni sa fantomkama i revolverima. U internom listu čitam da na licima prodavaca nedostaje osmeh. Milina, nema šta. Dolazim u iskušenje da odstojim na nekoj promaji i zakačim facijalis. Izgledao bih baš slatko i nasmejano dok odvrćem čepove i nekontrolisano se trujem. Možda ću i prvoj mušteriji koja mi kaže „dobar dan” da poklonim sto evrića... Nisam u velikoj opasnosti da ih izgubim. Istini za volju, danas i nisu tako loši. Ne pljuju daleko, tu odmah pored kola, a kake iza pumpe... Kulturo... Neću više o tome, ako mi mušterije i komarci dozvole, vraćam se Heseu, a posle Hesea se vraćam kući. Dete spava, žena je premorena, ali čeka. Čekanje je sudbina žene. Petak, 21. maj Pet sati, moja ubrzana, predivno jutro... Oduvek sam mislio da je čovek najbolji način da se nešto uprlja, a sad vidim da postoje i druge, ništa lošije mogućnosti. Vetar donosi raskošan buket sastavljen od različitih vrsta smrada. U svakodnevnoj, tradicionalnoj trci otrova pod pokroviteljstvom Rafinerije, „Azotare” i „Petrohemije” koja ima blago simboličan naziv „pravimo vam karcinom”, do mene je prvi dogmizao favorit „Azotare”, amonijak. One, mnogo otrovnije, bez mirisa i ukusa, ne računam. Kakvi su to otrovi kada ne smrde? Zaista, ali zaista, ovaj grad bi na dva kilometra od svakog ulaza morao da ima tablu veličine tri sa tri na kojoj je nacrtana mrtvačka glava. Da je Alijansa najgore đubre ovog grada satrla tako da ne ostane kamen na kamenu, bez šansi da se ikada oporavi, oprostio bih im i da sam pri tom ostao bez obe noge. Tužiću ih... Jedna gospođa mi je elegantno pružila ključeve kroz otvoren prozor. Imala je samo malo crnila ispod noktiju. Možda je sebe tako sprečavala da ih grize? Jerneje, malo šta se promenilo... Uveče me žena obaveštava da je naša ulica dobila nov naziv. Ona jadna vapi iz sveg glasa za novim kontejnerima i ne dobija ih, a dobije ime koje nije tražila. Svašta. Glava mi puca od bolova. Dobri moj Bože, šta smo to danas udisali? Subota, 22. maj Danas sam slobodan, tj. ne radim. Interesantno je kako se u glavama ljudi pojam slobode izjednačava s pojmom nerada. Znači li to da su oni koji rade neslobodni? Na stranu svako teoretisanje, ali dok god biće nema mogućnost izbora šta, koliko i da li će raditi, ono nije slobodno. Ja sam takođe jedan od onih koji smatra duh primarnim, ali i telo se nešto pita. Nažalost. Nema šta, baš sam filozofski raspoložen. Kriv je kum Đole koji je pre neki dan komentarisao kako nikog neće zanimati što telo ć prelazi rastojanje od tačke A do tačke B praveći besmislene pokrete. Daj im nešto svoje „iznutra”, rekao je. Nisam siguran, kume, da će im se to svideti. Dosta im je mraka. Moraću da nađem neki kompromis, koliko god to bedno bilo. Bivajući pater familijas, donosim odluku da se ide u zoo-vrt. Uglavnom zbog deteta. Ja sam se majmuna i hijena u životu nagledao, više mi nije potrebno. I gotovo da je lepo... Samo da slon nije tako tužan. Da lav nije tako mršav. Da majmun ne pljuje po ljudima, mada verujem kako ima dobre razloge za to. Dete me pita zbog čega su životinje u kavezu. „Je l’ zato što imaju strašne zube?”, pita. Ne znam, dušo. Postoje mnogi koji imaju još strašnije zube, pa nisu u kavezu. Nedelja, 23. maj Budim se jer me neko veoma mali i kovrdžav vuče za nos. Moj zlatni švajcarski satić. Dragocen... „Šta bi ti, malecka?” Da budem hiperpinokio? Ovaj nos je više nego dovoljan za to. Pre podne nestaje u ispijanju prve kafe, igri sa detetom i razgovoru sa ženom. Ah, da. I u spremanju za posao. Nedelja je dan koji je dobri Bog odredio za odmor. Sebi i još nekima... Još jedan u nizu kanona koji za mene ne važi. Ovog puta ne mojom voljom. Na posao stižem na vreme i od tog trenutka dan, sve do večeri, počinje lagano da me davi i mrcvari. Ovaj, inače tmuran dan, na neki način je ustreljen i sada postoji samo mrtav, nepokretan, čekajući da bude sahranjen. Prisutni na sahrani ozbiljnih lica i nepomični čekaju trenutak spuštanja pokojnika u raku. Deo rituala „kazivanja zbogom pokojniku” podrazumeva i zaključavanje pumpe. Uskoro ću biti kod kuće. Dve trećine porodice me dočekuju živo i živahno. Da, ovaj protivotrov mi je bio potreban... Ponedeljak, 24. maj Evo ponovo ubrzane smene, tog devijantnog čeda neke od civilizacija. Nekako istovremeno na pumpu stižemo kolega, ja i „dresirana” roda. Kolega mi kaže da već danima šeta oko pumpe, ali je ja danas vidim prvi put. Stvarno je mirna. Prilazim joj veoma blizu, ali ne reaguje. Hm, ljudi su dresirali ptice da hvataju ribu, pa zbog čega ja ne bih morao da dresiram rodu da hvata žabe za mene. Već vidim sebe kao jednog od najvećih biznismena ovih krajeva. Izvoz žabljih bataka u Italiju cveta. Firma „Roda & Roda” postaje noseći stub ove zemlje i ja se kandidujem za predsednika... Sve što mi je potrebno je još nekoliko ovako lakovernih ptica. Šalu na stranu, plašim se da jednoga dana na veoma bolan način ne shvati da ljudima ne treba suviše verovati... Utorak, 25. maj Tačno u deset sam bio na „Plinari”, gde je trebalo da nas meštri znanja uvedu u misteriju rukovanja fiskalnom kasom. Ta sprava je izuzetno efikasna i cenim da neće mnogo usporiti posao na pumpi, jedva pet do šest puta. Zabavlja me pomisao na sve što mislim da će se dešavati, mada ne verujem da će to biti zabavno onima koji budu kupovali benzin. I čekali... Spremali smo dete za prvu priredbu. Lepa je kao lutka. NJena majka takođe. Za mene se može svašta reći, osim da izgledam lepo. Uzgred, dobijam zabranu obuvanja iznošenih patika. Moje cinično „ja” se buni, ali malograđanin pobeđuje. Nije čudo da je jači kada ga nedeljom hrane supom i rinflajšom. Krećemo... Gledam svoje dete kako još uplakanih očiju peva i igra i bivam ispunjen imbecilnim ponosom. Uvek je tako. U povratku svraćamo na šlag. Sreda, 26. maj Pa ne gledam ja u kristalnu kuglu da bih znao šta će se danas desiti. Opis jutra – radno. Kafa – loša. Stanje subjekta – napeto, neodmorno. Telo znojavo. Psiha očajna. To bi bilo to. Završavam, spremam se polako da krenem. Svako čitanje mojih tekstova zakonom je kažnjivo. Ako nije, biće... Autor teksta je mračan kao noć i težak kao crna zemlja. U svakom slučaju ovo je mojih sedam dana i kakvi god da su, draži su mi od onih drugih sedam dana koji će jednom neumitno doći.


	FOTOGRAFIJE STARIH MAJSTORA (Iz albuma Nikle Milovanova) SRETEN I JELENA DAKIĆ IZ IZBIŠTA Fotografija iz dvadeset i neke godine ćć veka prikazuje Sretena Dakića, paora iz Izbišta, i njegovu suprugu Jelenu, devojačko Milovanov, iz istog sela. Sreten se bavio zemljoradnjom čitavog života, a Jelena domaćinstvom. Imali su dva sina – Miloja i Batu. Godine rođenja i smrti supružnika nisu sačuvane. Oboje su sahranjeni u porodičnoj grobnici u Izbištu. Ištvan Rehnicer je u to vreme držao fotografsku radnju u kući Johana Cofmana na trgu ispred Gradske kuće. · · · Redakcija lista „Pančevac” poziva građanke i građane Pančeva i okolnih sela da donesu bar 80 godina stare fotografije koje čuvaju u svojim porodičnim albumima, a na kojima su ovekovečeni njihovi preci ili za to vreme karakteristične situacije, običaji, porodična slavlja i drugi važni događaji. Nakon skeniranja fotografije će odmah biti vraćene vlasnicima. Poželjno je da donosioci fotografija znaju osnovne podatke – ko je na fotografiji, kada je ona načinjena i ko je bio fotograf, kao i druge detalje. Donosioci fotografija mogu da se obrate novinarima „Pančevca” svakog radnog dana od 10 do 14 sati u prostorijama redakcije (Ulica Žarka Zrenjanina 1) ili na telefon 301-150. Redakcija „Pančevca” unapred zahvaljuje na saradnji.


	« Prethodna strana: Reagovanja	Sledeća strana: Selo »