OKO MOJE GLAVE
Hrabra srca

U trenutku kada su kazaljke doplesale do trinaestice, a živa skočila na dvadeset peti stepenik, sudije su označile početak trke u kojoj će osam lepotana vatrenih griva i uzavrele krvi odmeriti svoje snage na stazi dugoj 60 kilometara. Adrenalin je proradio i u jahačima i u skoro-pa-krilatim atima, kada su tog nedeljnog dana proleteli kroz start i zaputili se na hazardnu stazu ka Starčevu.

I dok su Sever, Anita, Kronos, Vikita, Amor i ostali galopirajući vlasnici hrabrih srca polako nestajali u oblaku prašine, publika okupljena na teritoriji Konjičkog kluba „Kremen”, uveliko je nagađala koji će konj za nekoliko sati prvi proći kroz cilj. Kladioničari bi ovde imali pune ruke posla, a najveća šuška pala bi na Severa, prelepog belog poludivljeg pastuva. Na njemu je odjahalo dugokoso, kosooko devojče, koje svi na hipodromu znaju po nick nameu Japanac. Njen trener Željko i ona jedine su osobe koje Sever prima na svoja leđa. Ostali mu ne smeju ni prići.
Pravila igre su jednostavna. Konji će se vratiti na pauzu kada pređu prvih 30 kilometara staze. Većim delom će jahati kroz njive, a čekaju ih i dva hazarda – brdo i poveća rupa. U ovoj trci nema laži, nema prevare, nema šibicarenja. Stjuarti paze da neko ne preseče stazu i tako uštedi vreme. Povratak na cilj bez autograma svih stjuarta uzrokuje momentalnu diskvalifikaciju. Posle prvih 30 hiljadarki metara, veterinari konjima proveravaju puls. Štoperica se zaustavlja tek kada se broj otkucaja spusti na 65 u minuti. Sledi pola kloka pauze, a onda još jedan identičan krug.

Dok prisutni željno iščekuju svoje favorite, usput bacaju oko i na arenu u kojoj traje takmičenje u dresurnom jahanju. Kandidati imaju po nekoliko minuta da pokažu pred žirijem šta njihov konjić sve može. Mnogo je faktora koji se ocenjuju, a još je više dobrih jahača. Favorit većine je Sale kom je ovo prvi nastup, pa u skladu s tim ima i najveću tremu. On jaše Nikolu koji i sam muku muči sa prpom. Čak se i upiškio neposredno pre no što je izašao pred žiri, što je izazvalo salvu smeha, ali i simpatije okupljene dečurlije. Ni žiri nije bio ravnodušan, pa su Sale i Nikola postali vicešampioni u juniorskoj konkurenciji.

Nakon par sati završen je i prvi deo endjuransa, trke na duge staze. Sever je stigao drugi, što je bio dobar znak. Ali, ne lezi vraže, niko ni slutio nije kakav će preokret uslediti u drugom delu. Sever, to prokleto muško, pa još i pastuv, umorio se od razmišljanja o peharu i posvetio se razgledanju kobila. Želeo je da što više njih vidi ispred sebe. Zaboravio je na prijateljstvo s Japancem, na duge časove uvežbavanja, na šetnje, češkanja, i ostala zadovoljstva koja mu je pružala njegova verna drugarica. Za njega su sada postojale samo dugorepe lepotice. Pustio je Vikitu i Anitu ispred sebe, a frku je iskoristio i Kronos, i prošao treći kroz cilj. I tako je Sever, velika nada, najspremniji i najsnažniji konj, koji ne miruje čak ni kad spava, zauzeo nezasluženo četvrto mesto.

Usledilo je proglašenje pobednika, slavlje, klopa, muzika... I noć je doživela deo te priče.

Sutradan na hipodromu još jedan sasvim običan dan. Okupilo se staro društvo, začule su se i gitare. Japanac i Sever su i dalje nerazdvojni. Tu je i ostatak družine – Željko, Višnja, Pera, Lik, Jovamba i svi oni kojima su prijateljstvo i ljubav prema životinjama na prvom mestu. Trebalo bi da ih upoznate, od njih se svašta može naučiti. Svratite do hipodroma. Oni vas čekaju širom otvorenih srca.

Dr Agana del Daniell

 
   
   
 

ANFAS
GooooooooL!!!

Utakmica Paragvaj–Jugoslavija, Piksijev oproštaj od reprezentacije na stadionu u Tokiju, godina 2001. Na tribinama 40.000 frenetičnih navijača. Fudbaler u plavom dresu sa brojem 9, na 16 metara od protivničkog gola akrobatski skače i hvata loptu „makazicama”. „Bubamara” leti ka nebranjenom uglu, u deliću sekunde staje dah svima na stadionu baš kao i polovini stanovnika Azije koji su meč pratili preko TV-a, da bi lopta u poslednjem trenutku zbog jakog felša promenila pravac i završila tik pored gola! Uuuuuuuuuh! – čulo se sa četiri strane sveta.

Ovaj momenat, iako magično okrugla kožna naprava nije završila u mreži, ostao je u glavi Petra Divića, čoveka sa brojem 9 na leđima iz ispričane priče, a s Tesle, Pančevo, kao najjači utisak karijere.

– Rođen sam ‘75. u Pančevu. Bio sam sportski tip još kada sam bio klinac. To ima veze i sa genima jer su i mama Vida, odbojkašica, i tata Milorad, rukometaš, bili reprezentativci u svojim sportovima. Kada sam imao osam godina krenuo sam s tenisom. Osvajao sam neke sitne turnire, bio sam peti u Vojvodini – osvaja Peca prve pedlje terena svoje prošlosti.

Nikada ga nisu privlačila sumnjiva društva, iako je u vreme kada je odrastao počelo da se dešava ludilo.

– Lepo smo se družili ispred zgrade, nije bilo kompjutera i zavlačenja po sobama. Tu, napolju, izmišljali smo razna takmičenja. Leti sam s ekipom išao na Belu stenu. Nije bilo problematičnih likova u mojoj blizini. Išao sam u „Isidorinu” školu, a to mi je i najlepši deo detinjstva – kaže Petar.

Završio je tri godine Mašinske škole, a onda su ga obaveze naterale da se potpuno posveti onome što je uvek bilo na prvom mestu – fascinaciji zvanoj fudbal.

– Još dok sam imao uspeha u tenisu, bio sam zagrižen za fudbal. U jedanaestoj sam bacio reket i počeo da treniram u pionirima „Dinama”, pozicija – desni bek. Prešao sam na desno krilo, a kada se promenio sistem igre zaigrao sam na mestu špica. Moja generacija je, nešto kasnije u kadetima, bila prvak Vojvodine. Uvek sam bio najbolji strelac ekipe, a u podmlatku i cele lige – priča Peca.

Debitovao je u Drugoj ligi ‘94. Godinu dana kasnije, Divić je dobio pravu šansu. Petar je bio najstrelac treće lige, a „Dinamo” se vratio u Drugu. Jedino Peca iz prvih jedanaest nije potpisao za „Obilić” jer su ga tražili iz „Vojvodine”.

– Miroslav Pavlović, bivši predsednik kluba i potpredsednik opštine, nije u životu zaslužio da se bilo šta lepo o njemu kaže. Tražio je 100.000 maraka za mene, zakopao me je! Srećom, ćale je nekako sredio da odem na probu u Španiju. U dvadesetoj godini sam postao igrač jedne agencije. Posle pet dana probe, potpisao sam ugovor za drugoligaša „Toledo”. Bilo je kao u bajci. Na prvoj utakmici sam dao het-trik, bio sam najbolji igrač. Počeli smo posle nekog vremena da gubimo, oterali su trenera, a ja sam prestao da igram. Po završetku sezone vratio sam se kući – prepričava Petar.

Skupio je fudbalsko iskustvo, a naučio je i španski. Trebalo je da odluči gde će nastaviti karijeru. Otišao je u ČSK iz Čelareva da se nadaje golova i vrati samopouzdanje. Godinu i po dana živeo je prelepe trenutke.

– Svi smo bili kao familija, imali smo sjajne rezultate. Zbog sticaja okolnosti nisam potpisao za „Partizan”, već sam to učinio za „OFK Beograd”. Lepo su me primili, vratio sam im tako što sam, iza Kežmana, bio drugi strelac Prve lige. U sezoni 2000/2001. postao sam i najefikasniji igrač lige. Na zimu sam potpisao za „Union” iz Berlina. Možda sam mogao i bolje da prođem, ali mi je bilo odlično u nemačkoj drugoj ligi – protrčava kroz peterac svojih ostvarenja i nadanja Divić.

Sveže oženjen Pančevkom Marinom, sreću je našao u Berlinu. Punio je mreže i, usput, naučio da se sporazumeva i na nemačkom. Promenio je sredinu posle godinu dana prešavši u „Ajntraht” iz Trira. Ipak, trener koji ga je tražio, nije ga ubacivao u igru.

– Marina i ja smo tamo prošli sve i svašta. Menadžeru sam ostavio da reši sve oko papira, a ja sam jednostavno otišao. Već pet meseci sam ovde, ali nemam nameru da u našoj ligi igram, u iščekivanju sam inostranog angažmana. Postoji nekoliko kombinacija, sve će se ubrzo znati – zbog malera, kako kaže, ostaje tajanstven.

Kada je na pripremama ne zna kada je dan, a kada noć. Da 11. jula nije dobijao poruke, ne bi znao da mu je rođendan.

– Život profesionalnog sportiste je surov, ali i lep, kada u slobodno vreme upoznaješ zemlju u kojoj si. Igrao sam jednom za mladu i dva puta za A reprezentaciju naše zemlje, 2001. godine. Protiv Paragvaja sam na „Kirin” kupu ušao u drugom poluvremenu, a protiv Japana sam u Oiti pred 65.000 ljudi odigrao celu utakmicu. Japanci se Piksiju na ulici klanjaju, to sam video svojim očima. Piksi je neverovatno pozitivan, normalan lik. Tačno da ti bude idol – priča o najlepšim trenucima dosadašnje karijere Petar.

I kada je igrao u Beogradu, živeo je u Pančevu.

– Najlepši grad na svetu je po meni Madrid. I Pariz je lep, ali je u njemu gužva neverovatna. Tokio je svemirski brod. Berlin je sjajan. Mogu da odem bilo gde na letovanje, ali moram da se vratim ovde. Vuče me neka sila ka Pančevu, ne mogu sebe da zamislim kako živim negde van njega. Samo ovde sam onaj pravi, i to uz četiri ženske osobe koje mi znače sve – suprugu Marinu, mamu Vidu, sestru Nevenu i njenu ćerkicu Saru! – iz srca, ali i glavom, postiže najvažniji gol u životu Petar Divić.

STicky SToičković

 
   
   
 

PROGNOZA
Saturn uči Ribe da plivaju

Tokom protekle nedelje se, pored odjave kiše s mesta prebivališta u Panjgradu i dojave samog Flegije da se nalazi kod kuće, u gradu u kom je pre godinu dana zahvaljujući i njemu najbolji od nas poslat među Bogove, desila i jedna najava. Naime, vrli prognostičar, a uz to i Faktor blizak Mestu za odluke, izjavio je da u horoskopu koji izrađuje u slobodno vreme jasno stoji da je ekipa okupljena oko Primariusa Košt..., pardon Štabobice, rođena u znaku Ribe, da je u odličnoj formi i najavio je najveće uspehe ove vlasti u 2007. godini. Vrlo ubedljivo deluje i njegova studija o sudbinskom uticaju Saturna na Srbiriju, zemlju nebeskog naroda, u kojoj se kaže da ima nade za nas. Koliko je ovaj veliki poznavalac zvezdane prašine u pravu, najslikovitije govori horoskop za Ribe za prošli utorak: „Na poslu su mogući nesporazumi, kao i problemi oko novca. Ni odnos s partnerom vam nije mnogo bolji. Najbolje je da danas ne pričate previše ako ne morate. Zdravlje vam je dobro.” NAŠ TIP baš tim Ribama predlaže da odu na odmor, onaj doživotni.

PETAK: Dobro je da je ovaj maj, za razliku od prošlogodišnjeg, rešio da astmatičare poštedi pojačanih tegoba. Podnošljiva temperatura od 20 stepeni tokom sedmog dana u mesecu biće obogaćena niskim pritiskanjem iz vazduha. Dišite duboko.

SUBOTA: Pre 24 godine u ovo vreme sahranjen je jedini Maršal kog smo ikada imali. Ispraćaju do mermerne zgrade poznate po nekim cvetnim asocijacijama, nije prisustvovao Staljin. On je Maršala dočekao u večnim lovištima. Ovih dana verovatno zajedno komentarišu odluku budimpeštanskih vlasti po kojoj Josif Visarionovič više nije počasni građanin komšijske, a sada i evropske prestonice. Nije lovačka priča da će van Evrope ponovo biti 20 stepeni u hladu.

NEDELJA: Da li će ovo biti dan u kom ćemo premijerno ući u zonu iznad 30-og podeoka živinog stuba, znaćemo već od rane zore. Ako se mamutski primerci komaraca koji su vas maltretirali celu noć sakriju iza ormara pre izlaska Sunca, biće to siguran znak da su se krvoloci naždrali, ali i da nas očekuje celodnevno znojenje. Nabavite slamne šešire.

Ne pristajte na kompromise, maj je najmirisnija dvanaestina. Vreme je da počnete s recikliranjem kućnog otpada. Nazdravlje!

 
   
     
 

imam da kažem
Branko Samardžić, biznismen i kauboj

– Rođen sam u Sečnju, u Banatu i ceo život sam proveo tamo. Moj otac je držao radne konje pa se s njima družim od detinjstva. U potrazi za konjima koji odgovaraju mom temperamentu i načinu jahanja izmenjao sam mnogo različitih grla. Imao sam konje iz preponskih grupa, zatim lipicanere, a jedno vreme sam držao i arapske konje.

Postoji više vrsta jahanja: preponsko, galopsko, brzinsko od 1.000 do 3.000 m, daljinsko od 60 km pa čak do 180, ali mene to ne zanima. Specijalizovao sam se za vestern jahanje, pa sam i nabavio konje te vrste. Trenutno imam 15 grla, uglavnom rasnih, od kojih 9 pripadaju vestern grupi. Pet od njih su rase American paint horse, u koju spada i Smoki, koga sam doveo na Prvenstvo Vojvodine. Zatim, imam tri kvoter horse-a i jednog apaluza. Doskoro sam bio jedini čovek u zemlji koji poseduje vestern konje, ali sada je i moj prijatelj Zoran Kocić uvezao iz Kanade dva takva. Sam dresiram svoja grla, a zaposlio sam i jednog čoveka koji ih hrani i brine o njima.

U svetu se organizuju i vestern takmičenja u okviru kojih postoji više disciplina, ali kod nas to nije zastupljeno. Ionako bih ja tu bio jedini takmičar.

Konj koji je danas pobedio na pančevačkom hipodromu, Vikita, nekada je pripadao meni. Danas sam doveo još dva konja da učestvuju u daljinskom jahanju. Oni su prvi prošli kroz cilj, ali su diskvalifikovani, samo zato što ja nisam pristalica Predraga Ilića. Njemu je zasmetalo to što su moji konji učestvovali na memorijalnom turniru Mirka Bešlina u Titelu. Stvar je u tome što je taj turnir organizovala druga, suparnička, asocijacija. Ja ne priznajem ni jedne ni druge, poštujem samo konjare i prave sportiste. Za ljude koji zadiru u politiku i prepucavaju se oko toga mogu da kažem da su obični hohštapleri!

Pored toga što gajim konje, posedujem i privatno preduzeće za transport, benzinsku pumpu, silos za otkup poljoprivrednih proizvoda, kao i ribnjak od 250 hektara. U Sečnju me svi poznaju po tome. Imam i druge ljubavi i hobije, ali o tome drugi put.

 
   
     
 
 
KAKO ĆETE PROVESTI VIKEND?
 
     
 

JOVAN STANKOVIĆ,
tehnički direktor Direkcije za izgradnju i uređenje grada:

– Trudiću se da što više vremena provedem sa sinom Dušanom i suprugom Biljanom, jer preko nedelje ne postižemo da budemo zajedno koliko bismo želeli. Ako bude bilo lepo vreme otići ćemo do Bele stene ili do Peska. Redovno gledamo predstave koje se daju u Pančevu. Na bioskopske projekcije ređe odlazim, „vadim” se na porodičnu varijantu.

BILJANA ĐORĐEVIĆ,
frizerka:

– U petak ću izaći sa dečkom. Nemamo neko određeno mesto, šetamo, sve obiđemo po malo. U subotu pre podne radim, a posle posla ću se videti sa drugaricama. Uveče ću opet biti sa dečkom. Najviše volim da šetam.

HRANISLAV NIKOLIĆ,
vlasnik agencije:

– Tokom vikenda ću se pripremati za proslavu Dana pobede, i to najverovatnije nekim piknikom na Avali. Biće tu standardna muško-ženska ekipica, podelimo se i to je to.

 
 
   
     
  « Prethodna strana: Zapisi Prva strana: Naslovna »