A šta ako ipak?

U utorak sam ceo dan slušao, povremeno i gledao, raspravu u Skupštini o tom posebnom zakonu o Beogradu na vodi. Bilo je naporno, jer sam istovremeno pisao veoma težak i neprijatan tekst o padu onog helikoptera, pa sam radio na dva kanala: na prvom mislim i pišem, a na drugom primam prenos Skupštine, ne misleći, naravno.

Posle sam se zamislio. Poslanici vladajuće koalicije i premijer uzajamno su se častili komplimentima preko svake granice pristojnosti: ovi njemu – ala je to lepo to što si zamislio, a on njima – e baš vam hvala na razumevanju i podršci. Otkrio sam u sebi izvesne sumnje i slutnje. Evo ih.

A šta ako je sve što premijer obećava u vezi s Beogradom na vodi istina? A šta ako naša levantinska braća iz čiste ljubavi i prijateljstva zaista fljusnu tri i po milijarde evra u taj projekat? A šta ako se Beograd zaista preporodi i stekne kulu od 220 metara na koju će nagrnuti svi mogući belosvetski turisti, puni para koje će potrošiti u Beogradu? Turizam je, kaže premijer, a poslanici su to još i prorađivali, naša velika šansa i budućnost. Pa ako ipak turisti nagrnu u Beograd, pa posle i u naše banje i na planine, kako poslanici i premijer računaju, pa kad počne da pljušti lova, šta onda? A šta ako se naprave svi ti vrtići, parkovi, „kulturni sadržaji”, garaže i parkinzi, sve te kanalizacije i infrastrukture koje nam obećavaju?

A šta ako zaista isele željezničku stanicu u Prokop (što obećavaju od 1948), a autobusku negde na Novi Beograd, što je novije obećanje? A šta ako privatne vlasnike nekretnina zaista obeštete u punom iznosu od 37 miliona evra, kako tvrde njihovi advokati na sajtu „Bolja advokatura”, a ne sa svega sedam miliona, koliko im država sada nudi? A šta ako nas zaista zapljusnu obećani med i mleko, milioni, kamioni izvan Karađorđeve ulice i avioni?

U tom slučaju, koji mi se javio u utorak uveče u zbunjenoj glavi, šta ćemo od sebe? Mi koji smo sumnjali, izražavali rezerve i oslanjali se na mišljenja raznih arhitekata, urbanista, ekonomista, inženjera i ostalih sumnjivih tipova koji od početka ne vole premijera i njegovu porodicu, jer inače ne bi bacali klipove u točkove našeg pobedonosnog razvoja. Uf. A tek oni koji nose okolo žute patke, aludirajući providno da je o nekoj patki reč? Ako, dakle, ipak zaista ispadne da nas premijer i njegovi prijatelji iz raznih emirata nisu prevarili, šta onda? Kakva su vremena, čovek nikad ne zna… Nisam pametan.

Dobro, hajde, pokajaćemo se gorko, sve ćemo priznati: da smo bili u pustoj zabludi, da smo naseli na lažne procene takozvanih stručnjaka, da nismo dovoljno voleli premijera i njegovu porodicu; čak i da smo bili Miškovićevi plaćenici – ako treba. Onda ćemo očekivati milost s Previšnjeg mesta.