Dragi moji, koliko smo puta čuli „samo da ne pukne bruka”. Obično je to vezano za neka „dešavanja” u porodici kada se ukućani ujedine bar oko dosluha da ne pukne bruka izvan porodice. To kako tumačimo šta je bruka umnogome zavisi od moralnih normi koje smo usvajali odmalena od roditelja i najbližih, koji su imali najviše uticaja na nas. Brukom se smatra neki postupak koji odudara od normi koje je određena porodica usvojila kao ispravne i nije uvek ista bruka za svakoga… Neki je nemaju i nikada neće ni osetiti potrebu da se postide zbog svojih reči, dela i štete koju su na taj način naneli drugima.
A šta da radimo kad je bruka pukla toliko da postaje prihvaćena norma za svakodnevno preživljavanje? Šta da radimo kada više ne postoji vidljiva suprotnost nečemu što bi u nama izazivalo stid ili bar neprijatnost? Šta se događa s nama kada više nemamo razumevanja za tuđi neizdrž? Od čega su nam napravili čepove za uši i dušu kada ne čujemo i ne osećamo tuđu muku? Zašto sve što nam se servira putem pokretnih slika jedemo i to nije bruka? Zašto smo zabijeni u tuđe živote ne primećujući svoj i to nije bruka? Kako se desilo da osuđujemo one koji se usude da pruže korak u suprotnom smeru dok smo mi ostali u blatu, čiji smrad ne primećujemo, i to nije bruka? Kako da pustimo tuđu širinu na svoj uski kolosek bruke? Kako da razumemo druge od mržnje kojom punimo dušu? Kako da prekinemo lanac bruke i poniženja, koji je oblepljen jeftinim parolama, obmotan oko našeg srca, čineći ga otpornim na promene?
Kao ljudska bića imamo emocije da bi ih drugi ljudi primetili i na njih odgovorili. Mnogo smo sličniji nego što možemo da poverujemo. Da nije tako, ne bismo reagovali istim načinom na ono što nam se servira preko bleštavih slika, bez obzira na to da li se radi o običnoj kupovini, planiranju puta ili kreiranju stava za koji mislimo da je naš.
Dragi moji, na nama je da primetimo blato koje je nabacano preko svega što smatramo vrednim i još više da osvestimo trenutak kada smo ostrašćenošću zamenili smirenost, ostali bez trunke poštovanja prema nečemu ili nekome ko je drugačiji ili ima misli preširoke za uski kolosek. Kada smo ostali bez razumevanja i zahvalnosti prema onima koji se usuđuju da podignu glavu i na taj način nam pokažu grbu stalno povijenog vrata. Kada smo sramotu pustili da se razmaše kao model po kojem nam deca prave svoje vrednosti.
Dopustili da nam smdrljivo blato svakodnevice više vredi od blata s ruku paora. Dopustili da nam zaglušujuća buka reči i slika prekrije tišinu kojom vrišti bol roditelja. Dopustili smo da nam bruka pukne takvom jačinom da nam zaustavi misli, dela i živote na jedan bolni trenutak, a nekim nedužnim dušama – zauvek.
Koliko još bruke MORA da pukne da bismo stresli blato sa sebe i svojih misli – odluka je, kao i uvek, na vama, na svima nama u ime svih onih koji nikada više neće moći da donesu nijednu odluku.
