Poljoprivreda je često u grupi problema koji ugrožavaju životnu sredinu i, iako se ranije smatralo da to nije tako, danas se sa sigurnošću može tvrditi da poljoprivredna proizvodnja, u obimu i obliku u kom danas postoji, ostavlja velike negativne posledice na životnu sredinu.
A one se ogledaju u degradaciji i gubitku poljoprivrednog zemljišta, prekomernoj potrošnji i zagađenju površinskih i podzemnih voda, emisiji štetnih gasova i osiromašenju biodiverziteta.
Diplomirani inženjer poljoprivrede mr Predrag Brković iz Istraživačko-razvojnog instituta „Tamiš” napominje da je savremena poljoprivredna proizvodnja nezamisliva bez primene agroekoloških mera, koje su usmerene na otklanjanje ili umanjenje posledica radi očuvanja biodiverziteta i zemljišta kao prirodnog resursa.
– U strukturi korišćenja poljoprivrednog zemljišta u AP Vojvodini preovladavaju intenzivni načini korišćenja poljoprivrednog zemljišta, pre svega oranica, što utiče na dodatni pritisak na zemljišne resurse, koji se ogleda u gubitku organske materije, sabijanju zemljišta i narušavanju njegovog kvaliteta. Primena ekoloških metoda u ratarskoj proizvodnji, koja je uglavnom intenzivna, generalno se slabo sprovodi. Biodiverzitet je u takvoj proizvodnji pod povećanim pritiskom, pa je neophodno naći rešenje za implementaciju principa održive ratarske proizvodnje. Primena većine agroekoloških mera iziskuje veće troškove, umanjenje prihoda, veći utrošak vremena, obuku i pre svega promenu navika i postojećih tehnika rada, a sve to deluje demotivišuće na poljoprivrednike, pa se oni zbog toga sve češće podstiču različitim merama koje su zakonski regulisane – navodi Brković.
Sačuvati humusni sloj
On napominje da ekološka proizvodnja treba da pomaže održanju i povećanju plodnosti, stabilnosti i biološke raznovrsnosti zemljišta, ali i sprečavanju zbijanja i erozije, i dodaje da intenzivna obrada može imati brojne neželjene efekte na osobine zemljišta i zemljišne organizme.
– Obrada zemljišta u ratarskoj intenzivnoj proizvodnji podrazumeva veliki broj pojedinačnih radnih operacija, a kod nekih useva je potrebno i više od deset. Sa učestale obrade i broja prohoda treba preći na sisteme minimalne obrade zemljišta – takozvanu konzervacijsku metodu. Takvi sistemi obrade smanjuju učestalost i intenzitet obrade zemljišta, te podstiču određene ekološke i ekonomske koristi – manje radne snage, smanjenu potrošnju goriva, manje oticanje hranljivih materija s poljoprivrednih površina i ublažavanje procesa erozije. Obradom malčiranjem, to jest bez oranja i prevrtanja plastice, postiže se konzervacija vlage i sprečavanje erozije. Žetveni ostaci ostavljeni su na površini zemljišta, smanjuju njegovo sleganje i stvaranje pokorice, čime se omogućava zadržavanje većih količina vode u zemljištu. Erozija predstavlja veliki problem u konvencionalnoj proizvodnji, a pored ostalog računa se da se na većini polja konvencionalne poljoprivrede za svaku proizvedenu tonu žitarica erozijom gube još najmanje dve tone zemljišta, u Vojvodini u proseku oko 0,9 tona. U praksi to znači da se godišnje na svakom hektaru gde se proizvode žitarice izgubi 12 tona zemlje, tako da humusni sloj postaje sve tanji. Rešavanje tog problema je jedan od glavnih zadataka primene ekološke poljoprivrede u ratarstvu – ističe ovaj stručnjak.
Organska đubriva bolja od veštačkih
Brković napominje da je obrada u trake jedan od vidova redukovane obrade kada se u trakama seju biljke, a između njih ostaje prostor koji se ne obrađuje.
– Kada je reč o direktnoj setvi, ispitivanja na kukuruzu su pokazala da je prinos zrna manji u odnosu na konvencionalni sistem obrade i setve, ali je i dalje na očekivanom nivou. S druge strane, ušteda energije u pomenutom sistemu setve iznosila je 30 do 40 odsto, a ljudskog rada čak do 80 odsto. Ekološka proizvodnja u poljoprivredi podrazumeva smanjenje upotrebe veštačkih đubriva. Poljoprivredna proizvodnja na određenoj parceli počinje agrohemijskom analizom zemljišta, koja će nam pokazati nedostak ili višak određenog makro ili mikro elementa. Racionalna upotreba mineralnih đubriva je najbrži i najefikasniji način povećanja prinosa po jedinici površine. Radi očuvanja zemljišta i živog sveta u njemu upotrebu mineralnih đubriva treba svesti na minimum. Umesto njih treba koristiti organska đubriva, kao što su: stajnjak, kompost, glistenjak, treset, zelenišno đubrivo… Iako je zemljište obnovljiv prirodni resurs, posebno plodni sloj zemljišta – humus, njegova obnova odvija se tempom koji je više puta sporiji od trenutne degradacije, pa je za nastanak 2,5 centimetara humusnog sloja potrebno oko 500 godina – upozorava ovaj inženjer.
Organskim đubrivima, u poređenju s mineralnim, unosi se mnogo više vrsta hranljivih materija, koje se postepeno iskorišćavaju.
– Pored toga, ona povećavaju sadržaj humusa i gustinu populacije životinja koje žive u zemlji. Organski materijali vezuju toksične materije u zemljištu i tako ublažavaju posledice na okolno zemljište i vodotokove. Stajnjak je najstarije i najčešće korišćeno organsko đubrivo, a zbog brojnih makro i mikro elemenata i mikroorganizama smatra se najkompletnijim organskim đubrivom, bez kojeg je ozbiljna ekološka poljoprivreda nezamisliva. Kvalitet stajnjaka zavisi od vrste životinje i prostirke koja se koristi, kao i od njegove starosti. Kompost nastaje mikrobiološkim razlaganjem različitih organskih materijala – otpaci biljnog i životinjskog porekla. Ne sme se zanemariti ekološki značaj komposta jer se kompostiranjem reciklira bio-otpad, koji čini 30 odsto otpada u našem okruženju – kaže ovaj stručnjak.
I plodored je veoma važan
Zelenišno đubrenje (sideracija) predstavlja unošenje nadzemne mase za potrebe uzgoja biljaka s ciljem popravke plodnosti, fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava zemljišta i povećanja koncentracije organske materije.
– Kao zelenišno đubrivo mogu poslužiti i pokrovne biljke koje su imale namenu da sačuvaju zemljište od erozije i preteranog gubljenja vlage. Ukoliko se planira zaoravanje zelene biljne mase, onda treba obratiti pažnju prilikom odabira biljaka. Najbolje je izabrati biljke koje imaju takav koren da zemljište ostave u rastresitom stanju, da stvaraju veliku zelenu masu i da imaju sposobnost fiksiranja atmosferskog azota. Plodored je značajan kao ekološka mera, jer smanjuje rizik od finansijskog gubitka i ujedno smanjuje zakorovljenost oranica, što redukuje broj kultiviranja i upotrebu herbicida – napominje Brković.
On savetuje da se prilikom setve vodi računa o zdravstvenoj ispravnosti semena, rokovima, izboru hibrida i prilagođavanju vremenskim uslovima.
– Kod nege useva treba sprovesti preventivne mere radi smanjenja bolesti i pojave štetnih insekata i korovskih biljaka. Tu možemo primeniti pravilan plodored i obradu, izbalansirano đubrenje i navodnjavanje, upotrebu čistih mašina, praćenje štetnih insekata i pravljenje eko-koridora. Za borbu protiv bolesti i štetnih insekata umesto insekticida treba koristiti mehaničke, fizičke i biološke mere, a protiv korova i nepoželjnih biljnih vrsta preporučuje se upotreba mašina kao što su međuredni kultivatori, zvezdasti valjci i češljevi – poručuje Brković.
Prema njegovim rečima, ovo je samo deo agroekoloških mera koje treba sprovesti, a nastale su kao odgovor na negativne posledice koje poljoprivreda ima na biodiverzitet i životnu sredinu.
