Sporazum o priznanju krivičnog dela je institut propisan i regulisan Zakonikom o krivičnom postupku. Iako se već godinama primenjuje, stiče se utisak da javnosti, odnosno građanima, nije jasno šta predstavlja ovaj institut, koja je njegova uloga u krivičnom postupku, ko ima koristi od njega i da li isti treba uopšte da postoji.

Sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja vrstu ugovora koji se zaključuje između javnog tužioca i okrivljenog, uz obavezno prisustvo branioca, i to od donošenja naredbe o sprovođenju istrage do završetka glavnog pretresa.
Pregovore za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela može da inicira javni tužilac, ali to mogu i okrivljeni i njegov branilac, u usmenoj ili pisanoj formi.
Sam sporazum o priznanju krivičnog dela zaključuje se u obaveznoj pisanoj formi i sadrži zakonom propisane elemente, od kojih su neki obavezni, a neki fakultativni. Sporazum o priznanju krivičnog dela potpisuju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac i uvek je praćen i optužnim aktom (optužnim predlogom ili optužnicom).

O čemu se to sporazumevaju javni tužilac i okrivljeni?

Sporazum o priznanju krivičnog dela mora da sadrži zakonom propisane obavezne elemente: opis krivičnog dela koje je predmet optužbe, priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo koje je opisano u sporazumu, sporazum o vrsti, visini ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije, sporazum o troškovima postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom i o imovinskopravnom zahtevu, ukoliko je podnet, izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum (sa predviđenim izuzecima) i potpis stranaka i branioca.
Dakle, sporazumom okrivljeni priznaje da je učinio krivično delo koje je opisano, sporazumeva se sa javnim tužiocem koja će mu sankcija, odnosno kazna biti izrečena, koje će troškove postupka da plati, odriče se prava žalbe protiv presude kojom se sporazum prihvata i drugo.
Pored ovih obaveznih elemenata, sporazum o priznanju krivičnog dela može da sadrži i fakultativne elemente, a to su: izjava javnog tužioca o odustajanju od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom o priznanju krivičnog dela, izjava okrivljenog da prihvata određene obaveze (da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu, da uplati određeni novčani iznos u humanitarne ili druge javne svrhe, da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad, da ispuni dospele obaveze izdržavanja, da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom), pod uslovom da priroda obaveze omogućava da se započne sa njenim izvršenjem pre podnošenja sporazuma sudu, kao i sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog.

Ko odlučuje o sporazumu o priznanju krivičnog dela?

O sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sud, koji proverava da li isti u formalnom smislu sadrži sve zakonom propisane elemente, ali proverava i njegovu sadržinu i da li isti ispunjava uslove da bude prihvaćen.
Sporazum o priznanju krivičnog dela koji je zaključen i potpisan od strane javnog tužioca, okrivljenog i branioca, javni tužilac podnosi nadležnom sudu. Zavisno od faze postupka, o sporazumu odlučuje ili sudija za prethodni postupak ako je zaključen pre podizanja optužnice, ili pak predsednik veća, ako je podnet posle podignute optužnice. Sudiji za prethodni postupak uz sporazum javni tužilac podnosi i optužnicu koja predstavlja sastavni deo sporazuma, ali se na istu ne primenjuju odredbe o ispitivanju optužnice, jer je predmet sudske kontrole sam sporazum o priznanju krivičnog dela, a optužnica je samo njegov sastavni deo.
Pred sudom se obavezno zakazuje ročište za odlučivanje o sporazumu o priznanju krivičnog dela, na koje se pozivaju samo javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a sa koga je javnost isključena. Na ovom ročištu sudija može da donese tri moguće odluke: rešenje kojim se sporazum odbacuje, rešenje kojim se sporazum odbija i presudu kojom se sporazum prihvata, a okrivljeni oglašava krivim.
Sudija prvo utvrđuje da li su na ročište došla sva pozvana lica i da li podneti sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži sve obavezne elemente koji su propisani zakonom.
Sud će rešenjem odbaciti sporazum o priznanju krivičnog dela ako na ročište nije došao okrivljeni koji je uredno pozvan, a koji nije opravdao svoj izostanak, jer se smatra da je odustao od sporazuma. Takođe će sporazum biti odbačen ako ne sadrži sve zakonom propisane obavezne elemente.
Ako pak sporazum sadrži sve obavezne elemente, na ovom ročištu sudija treba u razgovoru sa okrivljenim da se uveri da je isti svesno i dobrovoljno priznao krivično delo ili krivična dela koja su predmet sporazuma, da je okrivljeni svestan svih posledica zaključenog sporazuma, a posebno da se sporazumom odriče prava na suđenje i da prihvata ograničenje prava na žalbu protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma.
Pored toga sudija treba da se uveri da u spisima predmeta pored sporazuma i priznanja okrivljenog postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo, da postoje dokazi za opravdanu sumnju da je okrivljeni izvršio krivično delo i da je kazna ili druga krivična sankcija, odnosno mera u pogledu koje je zaključen sporazum u skladu sa krivičnim i drugim zakonom, da je delo koje je predmet sporazuma krivično delo i drugo.
Ako su ispunjeni svi navedeni uslovi, sudija donosi presudu kojom prihvata sporazum, okrivljenog oglašava krivim i izriče mu krivičnu sankciju, kaznu i druge mere o kojima su se javni tužilac i okrivljeni sporazumeli. Protiv ove presude pravo žalbe je vrlo ograničeno.
Ako pak navedeni uslovi nisu ispunjeni, ako se sudija uveri da okrivljeni nije svesno i dobrovoljno priznao krivično delo koje je predmet sporazuma, da nije svestan svih posledica zaključenja sporazuma, da nema drugih dokaza koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog, ili pak da ima dokaza koji su suprotni priznanju okrivljenog, ako okrivljeni na ročištu odustane od sporazuma, ako kazna ili druga krivična sankcija ili mera o kojoj je postignut sporazum nisu u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom, ako delo koje je predmet sporazuma nije krivično delo, a ne može se primeniti mera bezbednosti, ako je krivično gonjenje zastarelo, delo je obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje ili nema dovoljno dokaza ni za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio krivično delo koje je predmet optužbe, donosi se rešenje kojim se sporazum o priznanju krivičnog dela odbija, protiv koga žalba nije dozvoljena. Spisi predmeta i sporazum o priznanju krivičnog dela koji je sud odbio uništavaju se, a postupak se vraća u fazu koja je prethodila zaključenju sporazuma, pri čemu isti sudija više ne može da učestvuje u daljem toku postupka.
Dakle, javni tužilac i okrivljeni nemaju apsolutnu slobodu u pogledu toga šta će sporazumom predvideti. Sporazum mora da ispunjava sve zakonom propisane uslove da bi bio prihvaćen pred sudom.

Zašto postoji sporazum o priznanju krivičnog dela i ko ima koristi od njega?

Zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela u određenom postupku može biti korisno za javnog tužioca, okrivljenog, oštećenog, sud i pravni sistem u celini.
Ako zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela, javni tužilac više ne mora da prikuplja dodatne dokaze i troši vreme i resurse na preduzimanje dokaznih radnji, na odlazak na glavne pretrese i pripreme za iste, ne izlaže se riziku da ne uspe u suđenju.
Okrivljeni sporazumom o priznanju krivičnog dela prvo izbegava neizvesnost od ishoda postupka jer tačno zna za koje će krivično delo biti oglašen krivim i koja će mu sankcija ili kazna, odnosno mera biti izrečena, izbegava nelagodu prisustvovanja glavnim pretresima, provođenju dokaza, postavljanju pitanja, eventualnom suočenju sa oštećenima, svedocima, saokrivljenima, smanjuje sebi troškove krivičnog postupka, izbegava eventualno troškove parničnog postupka ako je sporazumom rešen i imovinskopravni zahtev oštećenog, može da se sporazume da javni tužilac odustane od krivičnog gonjenja za krivična dela koja je izvršio, a koja nisu obuhvaćena sporazumom.
Oštećenom sporazumom o priznanju krivičnog dela može da se reši imovinskopravni zahtev, tako da ne mora da tuži okrivljenog i izlaže se troškovima i neizvesnosti. Nadalje, oštećeni izbegava neprijatnost da ponovo na glavnom pretresu svedoči, suočava se sa okrivljenim ili svedocima, čime se štite i žrtve krivičnih dela od ponovne viktimizacije.
Sud ima koristi od sporazuma o priznanju krivičnog dela jer se krivični postupci u ovim predmetima završavaju na jednom ročištu, tako da se troškovi postupka, trošenje resursa suda značajno smanjuju.
Pravni sistem u celini ima koristi od sporazuma o priznanju krivičnog dela jer se istim svakako krivični postupci ubrzavaju, smanjuju se troškovi postupka, ranije se dolazi do pravnosnažne presude i osude okrivljenog, ranije može da se započne za izvršenjem krivične sakncije, odnosno kazne, i da započne resocijalizacija osuđenog.
I da zaključimo, sporazum o priznanju krivičnog dela, ukoliko se savesno i zakonito primenjuje, jeste višestruko koristan pravni institut, koji je našao svoje opravdano mesto i u našem pravnom sistemu.

Julijana Mogoš Živković

(Autorka je sudija Višeg suda u Negotinu i član Upravnog odbora Društva sudija Srbije, a tekst je preuzet sa sajta „Otvorena vrata pravosuđa”)