Beše to lepo vreme… Sedneš na voz, ili, bilo je i toga, stopiraš i kreneš put Trsta. Dobro, nazad moraš preko šina ili busom jer nosiš pune torbe. Italijanski grad okupan suncem, ili zavejan snegom – svejedno, nudio je tokom veselih osamdesetih fenomenalnu originalnu garderobu koja je za sve nas Jugoslovene bila džabe. Kvalitetna priča, prva klasa.

Tako je to nekad bilo. Uzmeš, brate, u Italiji „petsto kec” (info za one mlađe: najpopularnije farmerke u ono vreme) za sto maraka za sebe i kupiš još pet komada, pa kad se vratiš kući, prodaš ih poznanicima za minimum dvesta maraka. Znaš unapred da je time put isplaćen i trošak pokriven, pa opušteno tršćanski izdivljaš: kupiš sebi „starke” u svim bojama, duksere, rolke… Možeš i to posle da valjaš.
I, pre 35-40 godina crveni Yu pasoš nije znao za prepreke: ni Italijani, a bogami ni Mađari, u čiju zemlju se išlo po „vaj krem”, kobasice i sireve, kao ni Rumuni, u čijoj su državi matici najpovoljniji na svetu bili benzin i odevni predmeti od kože – nikada nisu pravili problem za prelazak „preko grane”. Naprotiv, tamošnji trgovci su zarađivali, a carinici na liniji što spaja i razdvaja dobijali kintu pri povratku jugoslovenskih kupaca: skupe se simbolične pare u busu ili kupeu, pa se suptilno uruče kao bajagi strogim čikama sa šapkama na glavama. Osećaj je bio kraljevski.
E, mađarska i rumunska roba sada se kupuju na pijaci, a Trst se preselio u lokale po gradu: kao dete devet meseci posle začeća, rađa se sve više second hand (u prevodu, otprilike – drugorukaških) prodavnica u nas. Provereno, ima ih petnaestak u širem centru prestonice južnog Banata.
I, to što u njima može da se pazari, zavređuje pažnju – uglavnom kvalitetni odevni artikli svih vrsta vise na sve strane u najčešće skučenim prostorima. Čak i „petsto kec” može da se nađe! Ali kupac mora da ima vremena da bi našao šta traži a da ga to ne košta, živaca pre svega. Jer, nova roba dolazi u određenom danu u nedelji, pa iskusni obilazioci sekondhendova razmišljaju: pre nego što sledeća tura tekstila stigne u prodavnicu, tanja je ponuda, ali je sve na grandioznim popustima i cene su stvaaarno smešne. S druge strane, postoji i logika da sačekaš dostavu i popunjavanje rafova, pa iako su tada stvari nešto skuplje – imaš veći izbor.

Pančevac

Ipak, najvažnija veština u ovoj priči je ronđanje: treba izvući energiju iz sebe da bi „ronjenje” po prodavnici bilo uspešno – em je sve, iako je pedantno složeno, u nekakvom neredu, pa ne znaš kako da „iskopaš” to što ti treba, em se dešava da taman naučiš gde šta, namah, u određenoj radnji stoji, a zaposleni, s novom turom, promene mesta robi. Recimo, tražiš pantalone… Neophodno je imati talenat da pomeraš ofingere, koji su tako sabijeni da ni čestica prašine ne može da padne između njih, a da u toj sardina-situaciji vidiš šta na njima stoji.
Normalno, tu su uvek tete koje pomažu kupcima tako što im ljubazno odgovaraju na pitanja i daju im savete, kao i obaveštenja kada će određena „krpica” stići, ali sve i dalje deluje kao nered, doduše kreativni. I, još jedno važno opažanje: u svim ovim silnim pančevačkim sekondhendovima nije uočen nijedan muški prodavac. Rodna neravnopravnost!

Pančevac

Elem, protivnici ove, kako kažu, bofl iznošene garderobe, očigledno nemaju osnovnu informaciju: u velikom broju slučajeva ona nikada nije upotrebljena, nova je! Radi se o artiklima s nevidljivom fabričkom greškom, kao i onim što su drugovi carinici zaplenili. Pa, logično bi bilo da je ponešto i „ispalo iz kamiona”… Ukoliko je pak ta garderoba nošena, odlično je očuvana. Uostalom, kupci imaju oči da vide šta kupuju pre nego što to plate.
Treba reći da nam i u ovom poslu pomaže Evropa: roba se najčešće uvozi iz zemalja Evropske unije, a već tamo je sortirana po svim mogućim parametrima. Ako za sto pedeset do hiljadu dinara hoćeš haljinu, pantalone, košulju, trenerku, jaknu ili kaput – pravac u radnju iz druge ruke. Naravno, uvek postoji opcija da se odevni predmet istog ili lošijeg kvaliteta plati dvadeset puta više u nekom nabudžanom butiku. Pa ko kako voli.
Važno je da možemo da biramo.

(Pančevac / S. Trajković)